Споменик убијених и отетих Срба на територији општине Ораховац 1998-1999 у Великој Хочи (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)

Kosovo i Metohija – stanje na terenu (FOTO) (1)

Detaljan izveštaj o trenutnom položaju srpskog naroda i srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji iz ugla organizatora humanitarne posete u okviru koje je odneta pomoć deci sa KiM

U periodu od 26. do 27. juna ove godine održana je treća po redu humanitarno-obrazovna poseta Kosovu i Metohiji u organizaciji pisca ovih redova, a ispred Centra za međunarodnu javnu politiku. U okviru nje, kao i prethodna dva puta, sva prikupljena humanitarna pomoć donirana je srpskim mališanima iz naše južne pokrajine, kao i manastirima Eparhije raško-prizrenske Srpske pravoslavne crkve.

Budući da smo svedoci neprestanih, gotovo svakodnevnih napada na Srbe sa KiM, kršenja njihovih elementarnih ljudskih prava, ali i pokušaja prisvajanja i otimanja naše kulturne baštine od strane kosovsko-metohijskih Albanaca, ovaj izveštaj sa putovanja ima za cilj da čitaoce bliže upozna sa trenutnim stanjem na Kosovu i Metohiji, teškom svakodnevicom preostalih Srba u getima, ali i da prikaže šta sve to mi kao narod imamo na toj teritoriji, na koju, nažalost, mnogi Srbi još uvek nisu kročili nogom.

S tim u vezi, ovaj izveštaj i jeste napisan prevashodno za njih, kao jedan mali priručnik, ali i kao poziv i ohrabrenje da tu grešku što pre isprave i za početak makar jednom posete Visoke Dečane, Pećku patrijaršiju, Prizren, Gračanicu, Zočište, Orahovac… Jer, svako ko ode jednom – nepisano je pravilo – vratiće se opet! U tome i jeste poenta – da na Kosovo i Metohiju odlazimo kad god možemo, da posećujemo naše svetinje i pomažemo našem narodu, kako ne bismo zaboravili da smo ljudi i da smo Srbi.

I zato, hajde da vidimo kako izgleda ta avantura iz ugla vođe puta, šta ne smete propustiti da vidite i šta možete očekivati od ovog svojevrsnog hodočašća.

Priča od sedam vekova

Krenuli smo grupno iz Beograda u ponoć 25. na 26. jun da bismo preko Kragujevca, Kraljeva, Ušća i Raške u ranim jutarnjim časovima stigli najpre do čuvenog administrativnog prelaza Jarinje. Kao što je uvek vrlo bitno da upotrebljavamo pun naziv „Kosovo i Metohija“, budući da bi Albanci voleli da reči „Metohija“ nema te je zato i zaobilaze, isto tako je bitno da Jarinje nipošto ne nazivamo nekakvom „granicom“, jer granice nema – idemo u našu autonomnu pokrajinu na kojoj su, istini za volju, trenutno instalirane privremene institucije samouprave sa sedištem u Prištini.

Zbog vanrednih okolnosti na tom delu naše teritorije, neophodno je da predstavnicima tih privremenih institucija u plavim uniformama predate ličnu kartu na uvid, i ukoliko nema značajnijih političkih potresa između Beograda i Prištine proći ćete bez ikakvih problema. Naravno, uvek postoji i ona druga opcija – da vas vrate, odnosno da vam zabrane ulaz, ukoliko im stigne takvo naređenje iz Prištine, a to se po pravilu obično dešava onda kada je situacija na političkom terenu veoma napeta i konfliktna i kada na osnovu toga žele da pokažu „mišiće“. No, i to traje svega nekoliko dana, pa kada se predstava završi sve se vraća u neke uobičajene tokove.

Krenuli smo na put u dobroj veri, sa iskrenim namerama i željom da pomognemo svom narodu bez mržnje prema onom drugom, brojnijem, i zahvaljujući tome, ali i Božijoj volji, prošli smo bez ikakvih problema ili dužih zadržavanja. Prva stanica bila nam je Gazimestan, čuveni memorijalni kompleks koji čuva sećanje na slavnu vidovdansku Kosovsku bitku iz 1389. godine.

Spomenik kosovskim junacima na Gazimestanu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Spomenik kosovskim junacima na Gazimestanu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Nalazi se na pet kilometara od Prištine i, naravno, usput nećete naići ni na kakav putokaz, ni na jedan saobraćajni znak koji bi vas usmerio do njega, ali ćete ga lako uočiti sa vaše leve strane idući iz pravca Kosovske Mitrovice. Spomenik kosovskim junacima (inače, opasan visokom gvozdenom ogradom i bodljikavom žicom) danas obezbeđuju pripadnici tzv. Kosovske policijske službe (KPS), koji će vas prilikom posete legitimisati. Ukoliko ne dolazite baš na Vidovdan, kada su srpsko-albanske tenzije na vrhuncu, poprilično je mirno i niko vam neće praviti problem.

Na ogromnom prostoru ispred spomenika u obliku srednjovekovne kule visoke 25 metara, koju je projektovao čuveni srpski arhitekta Aleksandar Deroko, Albanci, navodno, planiraju izgradnju stambenih i poslovnih objekata iza čega se krije podla namera da se spomenik „sakrije“ i zamaskira tako da se ni s puta ne može uočiti. Međutim, to se još uvek ne događa, ali sva je verovatnoća da plan za tako nešto postoji.

Bakarna ploča sa planom Kosovske bitke na vrhu kule na Gazimestanu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Bakarna ploča sa planom Kosovske bitke na vrhu kule na Gazimestanu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Unutar kule postoje stepenice i njima se možete popeti do samog vrha gde se nalazi velika bakarna ploča na kojoj je prikazan detaljan plan Kosovske bitke sa pratećim tekstom, a sa kojeg se pruža fenomenalan pogled na čitavo Kosovo polje. Na putu do vrha, na svakom stepenišnom odmorištu nalazi se po jedna mermerna ploča sa uklesanim stihovima epskih pesama kosovskog ciklusa, što čitavom spomen-kompleksu daje posebnu čar.

Mermerna ploča sa stihovima unutar spomenika na Gazimestanu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Mermerna ploča sa stihovima unutar spomenika na Gazimestanu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Nažalost, čitav prostor unutar i izvan kule se slabo održava, ali s obzirom kakva je burna vremena sve preživela, i s obzirom u kakvom se neprijateljskom okruženju nalazi – dobro je da je još uvek tu i da još uvek predstavlja sve ono što predstavlja – temelj Kosovskog zaveta.

Deo Kosovske klete naznačen na spomeniku na Gazimestanu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Deo Kosovske kletve naznačen na spomeniku na Gazimestanu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Nakon razgledanja Gazimestana zaputili smo se ka manastiru Gračanica u istoimenom mestu, prelepoj zadužbini kralja Milutina i jednom od četiri srednjovekovna spomenika na Kosovu i Metohiji koji se nalaze pod zaštitom UNESCO. Baš ove godine obeležava se 700 (i slovima sedam stotina!) godina postojanja manastira (sagrađen 1321), što je jubilej kojim se ne može podičiti baš svaka zemlja na svetu. Zamislite samo – jedna Gračanica starija je od Da Vinčijeve Mona Lize (1517) ili Vitruvijevog čoveka (oko 1487) ili Mikelanđelovog freskopisanja Sikstinske kapele (1508-1512).

Manastir Gračanica sa zadnje strane (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Manastir Gračanica sa zadnje strane (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Samo se zamislite nad ovim činjenicama kada naredni put odlučujete hoćete li prvo otići u Rim ili Luvr (i proleteti kroz njega) ili ćete za svega par sati vožnje ipak prvo stići do Gračanice i natenane uživati u njenoj jedinstvenoj umetničkoj lepoti.

Freska kralja Milutina u manastiru Gračanica (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

S obzirom da je Gračanica prepuna istorijskih zanimljivosti, na ovom mestu se nećemo dalje udubljivati u njen istorijat jer bi nam za tako nešto bio potreban barem jedan kraći serijal tekstova. Stoga ćemo prikazati nekoliko odabranih fotografija koje bi trebalo da vas motivišu da posetite manastir i otkrijete sve ono što vam na ovom mestu namerno neće biti otkriveno.

Freska kraljice Simonide unutar manastira Gračanica (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Freska kraljice Simonide unutar manastira Gračanica (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

 

Unutrašnjost manastira Gračanica (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Unutrašnjost manastira Gračanica (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

 

Spomenik Milošu Obiliću ispred manastira Gračanica (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Spomenik Milošu Obiliću ispred manastira Gračanica (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Od Pomoravlja do Metohije

Iz Gračanice smo otišli u posetu manastiru Draganac u Kosovskom Pomoravlju koji predstavlja jedini živi manastir sa bratstvom u istočnom delu Kosova i Metohije. Nalazi se na pola puta između Novog Brda i Gnjilana, i nedaleko od mesta Prilepac, rodnog mesta kneza Lazara. Prvi put se spominje 1381. u osnivačkim spisima manastira Ravanice kao zadužbina kneza Lazara koji je manastiru dao ime po svojoj ćerki Dragani. Danas je poznat po tome što je jedini manastir na KiM koji, po recepturi sa Svete gore, proizvodi tamjan, kao i po izvoru vode za koju se veruje da ima lekovita svojstva.

Manastir Draganac (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Manastir Draganac (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Osim toga, iguman ovog manastira je, što je posebno interesantno, bivši filmski i pozorišni glumac, kao i gitarista muzičke grupe Kanda, Kodža i Nebojša – Rastko Lupulović, koji je nakon zamonašenja u Visokim Dečanima 1996. dobio ime Ilarion. Od 2011. godine nalazi se na mestu igumana, nasledivši tako oca Kirila koji je najviše zaslužan za oživljavanje manastira nakon 1999. (pošto je prethodno, za vreme komunizma, bio zapušten i pretvoren u sirotište). Manastir se nalazi u relativno mirnom okruženju, možda i najmirnijem na čitavoj teritoriji pokrajine, ušuškan u šumovitim i brdovitim predelima iznad magistralnog puta i predstavlja jedini duhovni svetionik za oko 30 hiljada Srba koji i dalje žive raštrkani po Pomoravlju.

Srpska crkvena zastava ispred manastira Draganac (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Srpska crkvena zastava ispred manastira Draganac (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Pravo iz Draganca zaputili smo se ka stradalnoj Metohiji i u susret tamošnjim Srbima, koji žive u verovatno najtežim uslovima u ovom delu planete. Najpre smo došli u posetu čudotvornom manastiru Zočište ili manastiru Svetih vrača Kozme i Damjana u kome se, inače, čuvaju čestice moštiju pomenutih svetitelja. Tom prilikom smo manastiru donirali humanitarnu pomoć u vidu osnovnih životnih potrepština kao što su brašno, šećer, ulje i so.

Manastir, koji je sagrađen u 14. veku, za vreme vladavine Nemanjića, na ostacima stare vizantijske svetinje, teško je postradao septembra 1999. godine, kada su ga pripadnici terorističke Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) minirali i do temelja srušili. Vremenom se saznalo da je za ovaj vandalizam odgovorna jedna albanska porodica iz obližnjeg sela Opteruša čiji su pripadnici, svi do jednog, kasnije umrli. Loza te porodice je, prema svedočenjima monaha, danas ugašena.

Međutim, Božija volja bila je jača od nauma terorista pa je manastir, uz pomoć države i verujućeg naroda, danas u potpunosti obnovljen, i izgleda gotovo identično kao pre rušenja budući da je prilikom obnove korišćen stari kamen crkve. Mošti svetitelja, koje su bile premeštene u manastir Sopoćani, danas se ponovo nalaze unutar crkve koja je u potpunosti ponovo oslikana, a ono što je posebno zanimljivo jeste da je u ruševinama nakon eksplozije pronađena čudotvorna ikona Svetih besrebrenika Kozme i Damjana prepolovljena na dva dela, da bi danas bila obnovljena, restaurirana i ponovo vraćena u crkvu. Dakle, čisto Božije čudo ju je sačuvalo od potpunog uništenja.

Inače, manastir se prvi put pominje daleke 1327. godine u Darovnoj povelji Svetog kralja Stefana Dečanskog, kojom daruje Hilandaru imanja i određuje međe, a prema narodnom predanju manastir Svetih vrača  je „trista godina stariji od Dečana“ i potiče iz 11. veka. O njegovoj bogatoj istoriji svedoče i pronađeni ranohrišćanski nadgrobni spomenici i keramika iz 3. i 4. veka. Poznat je i po čudotvornom lekovitom izvoru vode za koji se smatra da je „lečilište za oči“, pa je otuda i dobio naziv Zočište, kao uostalom i samo selo (danas u potpunosti albansko) u kojem se nalazi.

Ranohrišćanski nadgrobni spomenici u porti manastira Zočište (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Ranohrišćanski nadgrobni spomenici u porti manastira Zočište (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Manastir Zočište je danas istinski Božije mesto, oaza mira, spokoja i neke čudesne lepote koja prosto okupira sva vaša čula. Budući da se nalazi na svega par sati vožnje do mora, odiše i nekom blagom i prijatnom mediteranskom klimom i zaista predstavlja jedno posebno parče raja na Zemlji. Monasi su jako gostoljubivi i prijatni i nakon obilaska manastira i razgovora sa njima osećate se rasterećeno i lišeno svih ovozemaljskih teskoba.

Prema njihovim kazivanjima, na poklonjenje svetim moštima često dolaze i lokalni Albanci da traže isceljenje, a veruje se da neki od njih dolaze i zbog griže savesti što su oni ili neki njihovi rođaci ili prijatelji učestvovali u razaranju manastirskog imanja, kao i obližnjeg srpskog groblja i srpskih kuća. Takođe, ovaj čudotvorni manastir, poznat po brojnim isceljenjima od raznih bolesti, često posećuju i Srbi iz obližnjeg Orahovca i Velike Hoče, ali i brojni hodočasnici i vernici iz ostatka Srbije. Ovog 14. jula, kada Srpska pravoslavna crkva inače obeležava Svete mučenike i besrebrenike Kozmu i Damjana, bilo je, čini se, nikad više ljudi.

Manastirski kompleks danas se nalazi u posebnoj zaštićenoj zoni, obezbeđuju ga pripadnici KPS-a, a na čelu manastirskog bratstva nalazi se iguman Stefan.

Manastir Zočište (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Manastir Zočište (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

S obzirom da fotografisanje unutar manastira nije dozvoljeno, čitaoce ćemo na ovom mestu uskratiti za taj vizuelni užitak, ali ih isto tako pozvati da obavezno, makar jedanput u svom životu, posete ovaj manastir i saznaju mnoge druge zanimljive priče od monaha koje ovom prilikom nećemo otkrivati. Reći ćemo samo da su svi oni koji su prvi krenuli na Kosovo i Metohiju i prvi put došli u Zočište bili, blago rečeno, zapanjeni, očarani i bačeni u potpuno drugu dimenziju. I svi su se složili oko jednog – da je ovo jedno sveto i božansko mesto!

U tom i takvom raspoloženju, puni prelepih utisaka i finih emocija, nastavili smo naše putešestvije i stigli u obližnji, pesmom i tugom ovenčani Orahovac – pravi primer izolovanog srpskog geta.

Opstajanje Srba u Orahovcu

Tamo nas je sačekala Olivera Radić, tiha metohijska heroina, koja na svojim plećima nosi svu borbu za istinu o stradanju Orahovčana, ali i za pomoć tamošnjim preostalim Srbima i našoj divnoj, skromnoj, prelepoj i namučenoj deci. Olivera je majka, učiteljica, novinarka, ali i najveći glasnogovornik ovog mesta u kojem danas živi oko 300 Srba među kojima ima čak 70-oro dece! To je otprilike sve što je ostalo sa srpskim imenom i prezimenom u ovoj, kako bi tamošnja deca rekla, „bašti rajskoj“. I da nema Olivere, pitanje je da li bismo ikada išta saznali o njihovim mukama i njihovoj tužnoj priči. Brojna druga srpska mesta na KiM nisu te sreće, nažalost, pa se o njima i njihovoj mučnoj svakodnevici gotovo ništa i ne zna, kao da ne postoje.

Olivera Radić, otac Milan i jedna baka (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Olivera Radić, otac Milan i jedna baka (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Međutim, veoma bolno i teško bilo je i u ne tako dalekoj prošlosti. Baš nedavno je obeležena 23. godišnjica od mučkog napada terorističke OVK i masovnog kidnapovanja, proterivanja i ubistava Srba na području opštine Orahovac (17-20. jul 1998). Da ne beše (tada pukovnika) Božidara Delića i komandanta Posebnih jedinica policije (PJP) u Prizrenu Veljka Radenovića, verovatno je da bi masakr nad Srbima bio daleko veći i užasniji nego što je bio i verovatno je da danas ne bismo uopšte govorili o nekakvim Srbima koji i dalje žive u Orahovcu. Ovako, njih dvojica su najviše zaslužni za oslobađanje ovog grada od OVK terorista i njegovu deblokadu, a orahovački pesnik i kompozitor Gavrilo Kujundžić će komandantu PJP, kog su Srbi nezvanično i od milja nazivali i generalom, spevati čak i pesmu „Đenerale, đenerale“ u znak večne zahvalnosti za jedan herojski i obilićevski čin. Uostalom, samo pomenite njegovo ime Orahovčanima i videćete kako se na njihovim licima odjednom širi osmeh. A kako i ne bi kad im je on (i ne samo on) doslovce spasio – živote.

Ti stravični julski dani su, sa ove tačke gledišta i udobnosti savremenog života, bili praktično nezamislivi. Bili su to dani u kojima su u „po bela dana“ otimani ljudi sa radnog mesta, na kućnom pragu (o čijoj daljoj zlehudoj sudbini možemo samo da nagađamo), dani u kojima se pod crkve crveneo od krvi ubijenih Srba, čiji su ostaci u nju bili unošeni da bi koliko-toliko kasnije bili dostojanstveno sahranjeni – mahom u improvizovanim sanducima sačinjenim od najobičnijih dasaka koje su se mogle naći. Teško je to i zamisliti, a možemo samo nagađati kako su se osećali oni koju su sve to videli i doživeli. A, evo, prođoše 23 godine od tih svirepih ubistava i otmica Srba u orahovačkom kraju i – nikome ništa. Pravde za Srbe i srpske žrtve i dalje nema i pitanje je hoće li iko ikada odgovarati za svoja nedela…

Današnja svakodnevica preostalih Srba bolja je utoliko što se sada, ipak, ne puca na sve strane i što se više ne prebrojavaju mrtvi. Ali svaki drugi aspekt njihovog života je i te kako mučan i teskoban. Jer, zamislite samo da je naselje ili blok u kome živite jedini prostor u kome možete slobodno da se krećete i govorite svojim jezikom. Odnosno, bolje zamislite dve ulice u kojima je to moguće. I zamislite da je jedini prostor u kome možete da ostvarujete društvenu interakciju sa svojim komšijama ili da, prosto, izađete iz kuće i sednete napolju, onaj na raskršću tih dveju ulica. Zamislite zatim jednu malu crkvu sa dvorištem, jednu improvizovanu školu i jednu banderu na kojoj je okačen koš. Eto – dobili ste sliku savremenog srpskog geta usred Evrope, u 21. veku!

Škola u Orahovcu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Škola u Orahovcu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Dakle, taj opisani prostor je njihovo šetalište, njihov trg i jedino parče slobode. To je ujedno i jedino igralište za decu i jedini slobodni kutak za njihovu igru i razvoj mašte. Nema pozorišta, nema parkića, nema kafića, nema bioskopa, nema tržnog centra. Drugim rečima, nema ničeg onog što ste navikli da viđate i što sačinjava vaš svakodnevni društveni život, izuzev jedne male prodavnice i već pomenute škole i crkve. I to je realna slika i prilika dela današnjeg Orahovca u kome žive Srbi.

Kad god im neko dođe u posetu (kao mi sada) i donese pomoć možete (mada se ne dešava uvek) očekivati i patrolu KPS-a za vama koja čitav razvoj situacije revnosno posmatra preko kamera postavljenim na banderama, a vrlo često i lokalni Albanci odjednom tuda prolaze automobilima, turiraju, puštaju glasnu muziku i besno dodaju gas ispred vas. Ljubomorni i besni u isto vreme što Srbi i dalje posećuju Srbe tamo gde nije trebalo da ostanu, žele da poruče samo jedno – „niste dobrodošli, idite i pustite nas da i ovo malo Srba što je preostalo proteramo odavde i dovršimo ono što smo započeli još odavno“.

Dakle, em ste sabijeni u jedan blok, em vas snimaju i posmatraju sve vreme, em vas zastrašuju na goreopisani način ili tako što „iznenada“ izgori neka srpska kuća. Dok vatrogasci stignu prođe i po nekoliko sati, taman toliko da od kuće ostane samo zgarište. Bez obzira što je požar odmah prijavljen i što je sve pod video nadzorom…

Središte srpskog dela Orahovca pod video nadzorom (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

I pored svega toga, Srbi, nekako, samo oni znaju kako, opstaju i dalje u svom Orahovcu. Žive, uzdaju se u Gospoda, bore se, ne posustaju, a odskora su počeli da sanjaju jedan san čiji se dan ispunjenja sve više bliži. Naime, s obzirom da klinci nemaju svoj prostor za igru, udruženje „Pandurica“ iz Nikšića pokrenulo je akciju „Božur za djecu Orahovca“ u okviru koje se, putem prodaje majica i privezaka sa simbolima Orahovca i čuvenog kosovskog božura, prikupljaju sredstva za izgradnju fiskulturne sale u kojoj bi naša deca mogla da se igraju i bave se sportom. Srbi širom sveta su se udružili i svi pomalo, koliko ko može, uplaćuju sredstva i šalju podršku, a toj lepoj i humanoj inicijativi pridružila se i grupa na čijem čelu se nalazio pisac ovih redova.

Radomir Jovanović sa ostatkom grupe i decom Orahovca u porti crkve, 26. jun 2021. (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Radomir Jovanović sa ostatkom grupe i decom Orahovca u porti crkve, 26. jun 2021. (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Mališanima smo najpre u porti crkve Uspenja Presvete Bogorodice podelili paketiće sa slatkišima, a oni su specijalno, samo za nas, organizovali bazar i prodavali nam majice i priveske kako bi sakupili novac za svoju salu. I ne samo to, već su nam nakon toga i horski zapevali njihovu svojevrsnu himnu „Orahovcu, bašto rajska“, koju je kao svoj večiti dokaz ljubavi prema ovom pitomom metohijskom mestu osmislio orahovački pesnik i kompozitor Gavrilo Kujundžić.

Radomir Jovanović sa decom Orahovca (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Radomir Jovanović sa decom Orahovca (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Naći se u jednom takvom stradalnom mestu, biti okružen svom tom pitomom i skromnom decom koja su zadovoljna onim što imaju, u porti crkve, sa tamošnjim sveštenikom i roditeljima koji su preko svojih leđa prevalili sve ovozemaljske muke, i koji ih i dalje prevaljuju – jedan je od onih momenata koji se čoveku zauvek urežu u sećanje i koji će zauvek nositi u srcu. Teško da se mogu naći odgovarajuće reči kojima bi se mogla dočarati sva ta fina emocija koja obuzima svakog ko se nađe u društvu te dece i s njima zajedno ponosito zapeva stihove pomenute pesme. Upravo ta deca su ono što je naše najveće blago na stradalnom Kosovu i Metohiji, i njih nikada ne smemo zaboraviti, niti njima trgovati, niti imamo pravo da ih se, kao narod i država, odreknemo. Ostaje nam samo da se nadamo da se to nikada neće desiti.

Olivera Radić (prva sleva), Radomir Jovanović (u sredini), otac Milan (prvi zdesna) sa ostatkom grupe i decom Orahovca u porti crkve, 26. jun 2021. (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Olivera Radić (prva sleva), Radomir Jovanović (u sredini), otac Milan (prvi zdesna) sa ostatkom grupe i decom Orahovca u porti crkve, 26. jun 2021. (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Nakon što smo u domaćinstvu porodice Radić zajedno sa ostalim meštanima Orahovca popili kafu i prozborili po koju reč o njihovim mukama i problemima, zaputili smo se ka obližnjoj Velikoj Hoči, gde smo prenoćili.

„Srpska Sveta gora“

Velika Hoča je jedno od retkih očuvanih srpskih sela na Kosovu i Metohiji koje se održalo i ostalo u potpunosti srpsko i tokom rata i nakon zloglasnog Martovskog pogroma. To je mesto koje obavezno pohode sve grupe koje dolaze u posetu KiM i tu se ide na počinak kod veoma gostoljubivih ljudi ovog pitoresknog kraja. Tu je, ipak, najprijatnije i najkomotnije za spavanje jer se krećete isključivo među svojima. Da je to mešovito mesto i da ima Albanaca – bila bi potpuno drugačija situacija.

U Velikoj Hoči danas stalno živi oko 600 Srba i svi se drže kao jedan. To jedinstvo ih i jeste održalo na svom kućnom pragu i ono se da osetiti čim kročite nogom u selo. S obzirom da se ono, kao i sva druga srpska mesta na KiM, nalazi u teškom položaju i neprijateljskom okruženju, i s obzirom da njegovi meštani nemaju stalan posao i primanja i nalaze se u nekoj vrsti izolacije, njihova jedina šansa da opstanu i prežive jeste da razvijaju sopstveni biznis i turizam. Od nečeg se, prosto, mora živeti. Stoga sve grupe hodočasnika posećuju Hoču, kupuju suvenire, vina, plaćaju prenoćišta, hranu i sav taj novac, što je najvažnije, ostaje u selu. I samo zahvaljujući brojnim posetama (što je zaista za svaku pohvalu, budući da ima sve više srpskih turista) taj narod tamo može da opstane. Jer, kad se u ovo mesto sjati i po nekoliko autobusa, to, verujte, znači život za njih. I ako po strani ostavimo novac – sve te posete njima znače u toj meri da je to teško i zamisliti ili objasniti. Kada se najave ture čitavo selo izađe da vas dočeka, deca vam idu u susret, vredne domaćice i domaćini vas čekaju da vas odvedu svojim kućama na prenoćište. Zaista jedan lep i prijatan osećaj sa obe strane – s vaše što vas je neko srdačno i sa radošću dočekao, a s druge što ih se neko setio, što neko dolazi da ih obiđe i, na kraju krajeva, što od svega toga mogu i da zarade.

Radomir Jovanović sa decom Velike Hoče (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Radomir Jovanović sa decom Velike Hoče (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

A kad pomenusmo vino malopre, treba istaći da je ovo čuveni vinogradarski kraj i svakako prava vinska prestonica naše južne pokrajine. Vino i Velika Hoča prosto prirodno idu zajedno, vekovima unazad, sve do samih Nemanjića. Smatra se da je nekada iz Velike Hoče išao keramički vinovod sve do dvora cara Dušana u Prizrenu, a ostatke tog vinovoda i danas možete pronaći u jednoj od nekoliko tamošnjih vinica. U jednoj drugoj – Dečanskoj – puni se i pakuje čuveno dečansko vino od čije kupovine se, između ostalog, izdržava sam manastir Visoki Dečani, a od kojeg opet zavise i mnoge druge svetinje.

Ostaci vinovoda cara Dušana (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Ostaci vinovoda cara Dušana (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Velika Hoča je, inače, još od 12. veka metoh svete carske srpske lavre Hilandara u okviru kojeg se danas nalazi, verovali ili ne, čak 14 crkava! Zbog toga je mnogi nazivaju i „srpskom Svetom gorom“. I, eto zašto je jako bitno svaki put naglašavati da se naša južna pokrajina naziva „Kosovo i Metohija“ . Upravo to „Metohija“ predstavlja našu tapiju na ovu svetu zemlju i dokaz našeg trajanja i postojanja na tim prostorima. I upravo zato Albanci pokušavaju da tu reč sakriju i sklone iz javne upotrebe.

Baner posvećen nobelovcu Peteru Handkeu u Velikoj Hoči (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Baner posvećen nobelovcu Peteru Handkeu u Velikoj Hoči (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Ono što je posebno interesantno jeste da je Veliku Hoču veoma često posećivao i proslavljeni austrijski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost i veliki prijatelj Srba Peter Handke, tako da da danas u njoj, na jednom zidu, možete pronaći i jedan veliki baner posvećen njemu i njegovoj nagradi. Hočanci su veoma ponosni na to što je jedna takva svetska veličina njihov iskreni prijatelj. U Hoči se takođe nalaze i mural posvećen našem proslavljenom književniku i komediografu Branislavu Nušiću, kao i Spomenik ubijenih i otetih Srba na teritoriji opštine Orahovac 1998-1999, što čitavom ovom mestu daje jedan poseban pečat.

Spomenik ubijenih i otetih Srba na teritoriji opštine Orahovac 1998-1999 u Velikoj Hoči (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Ono je takođe poznato i po ženama umetnicama, vrednim domaćicama koje svojim čuvenim „šaraljajkama“ i voskom prave remek-dela od vaskršnjih jaja. Tako ukrašena jaja na tako jedinstven i, u svakom smislu te reči, umetnički način nećete i ne možete naći nigde u ostatku Srbije. To je tradicija koja se prenosi s kolena na koleno, s majke na ćerku, i predstavlja praktično još jedan zaštitni znak sela.

Mural Branislava Nušića u Velikoj Hoči (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Mural Branislava Nušića u Velikoj Hoči (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Eto, to je, opet, samo delić svega onoga što ovo mesto nudi i što ono predstavlja, pa izvolite, dođite i uverite se sami! I usput ne zaboravite da kupite od nekog od tamošnjih domaćina njihovo čuveno vino (ovom prilikom se zahvaljujemo našem ljubaznom domaćinu Negovanu Mavriću i njegovoj porodici na gostoprimstvu i višegodišnjoj saradnji). Tako ćete direktno doprineti opstanku Srba na Kosovu i Metohiji i učiniti jedno izuzetno humano i patriotsko delo.

 

Radomir Jovanović je master politikolog i jedan od osnivača Centra za međunarodnu javnu politiku. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

(NASTAVIĆE SE…)

 

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u