N. Katić: Živimo u najopasnijem vremenu od Drugog svetskog rata

Za razliku od Hladnog rata koji je imao pre svega ideološku podlogu, novi hladni rat je rezultat pokušaja da se žestoko uzdrmana ekonomska dominacija Zapada očuva po svaku cenu

Nebojša Katić, autor knjige Opasna vremena koju je objavila izdavačka kuća Catena mundi, živi u Londonu, gde je radio kao samostalni poslovni konsultant. Pre nego što je započeo samostalnu konsultantsku karijeru radio je u sistemu Energoprojekt.

Od 2005. Katić je redovni kolumnista dnevnog lista Politika, a od 2008. godine svoje komentare o ekonomskim i društvenim temama objavljuje na svom blogu www.nkatic.wordpress.com. Nebojša Katić školovao se u Beogradu, gde je na Ekonomskom fakultetu diplomirao i magistrirao.

U uvodu svoje nove knjige kažete da je svet ušao u krajnje opasnu fazu svog postojanja. Dok se američka imperija ruši, globalni magovi nam nude „veliki reset“… Kako smo iz Surovog novog sveta (naslov vaše prethodne knjige) došli do ovako Opasnih vremena?
– Već duže od 40 godina se na Zapadu, korak po korak, oblikovao globalni ambijent čiju konačnu sliku gledamo danas. Reč je o potpunoj dominaciji transnacionalnih kompanija i pogotovo finansijske i tehnološke elite. Sve je vodilo ka planiranoj, strahovitoj koncentraciji bogatstva i moći u malobrojnim rukama. Posledica tog procesa je zatiranje stvarne demokratije, drastično narastanje socijalnih razlika u okviru država, i rekolonizacija velikih delova sveta, uključujući tu i istok Evrope.

Zapad, opijen pobedom nad socijalizmom, nije primetio uspon Kine, a kada je pažljivije pogledao, bilo je već kasno. U tom arogantnom slepilu zaboravilo se da ničija nije gorela do zore. Važan signal kraja dominacije jedne sile, i kraja jedne epohe, u pravilu je praćen seljenjem kapitala iz industrijske sfere u sferu finansijskih spekulacija, dakle, upravo onim što se danas događa. Ako im je već marksizam bio mrzak, ovu važnu lekciju zapadni teoretičari i stratezi mogli su naći kod Fernana Brodela i njegovih sledbenika.

Prvi put u modernom vremenu Zapad je dobio snažnog ekonomskog takmaca koji je strpljivo gradio svoju moć i, sledeći Deng Sjaopingov savet, dugo je skrivao svoju snagu. Kina je danas, mereno BDP-om baziranom na paritetu kupovne snage, najveća svetska ekonomija i pri tome je država s najjasnijom nacionalnom strategijom. Ne treba zaboraviti da ovde nije reč samo o fenomenalnom usponu Kine već i velikom usponu cele istočne Azije i Indije. Ekonomska moć se pomerila na Istok i taj proces se ne može zaustaviti, osim ratom.

Zato i verujem da živimo u najopasnijem vremenu od završetka Drugog svetskog rata. Hladni rat koji je nesumnjivo u toku opasniji je od onog iz druge polovine prošlog veka. Za razliku od Hladnog rata koji je imao pre svega ideološku podlogu, novi hladni rat je rezultat pokušaja da se žestoko uzdrmana ekonomska dominacija Zapada očuva po svaku cenu, svim sredstvima. Istorija uči da smena na vrhu nikada ne prolazi mirno i u pravilu je praćena velikim ratovima. Ostaje samo nada, ma kako bila tanka, da ovog puta to neće biti slučaj i da ćemo novi ciklus ratova i razaranja nekako, možda, izbeći.

U knjizi ste se pozabavili i dejstvom „korona narativa“ kako na ekonomiju, tako i na raspad demokratije. Kažete: „Pod različitim izgovorima politički i zakonski ambijent se veoma brzo menja i elementarna demokratska prava se sužavaju, dakako u interesu građana i njihovog zdravlja. U kreiranju novih pravila prednjače one države koje su do juče najbolje simulirale demokratiju. Ništa čudno – upravo te države imaju najefikasniju i najsuptilniju propagandnu mašineriju. A propaganda, kako je to odvajkada, počiva na lažima i neprekidnom sejanju straha.“ Šta su ciljevi koronokratije u svetu, od ekonomskih do političkih?
– Mi vidimo samo fragmente stvarnosti i na bazi takve fragmentarne slike pokušavamo intuitivno da zaključujemo kuda to svet ide, ili bolje, kuda ga moćne strukture vode. Oni koji stvarnost suštinski oblikuju imaju neuporedivo jači analitički aparat, neuporedivo više informacija od nas, vide dalje u budućnost i imaju bolju sliku ograničenja s kojima se čovečanstvo suočava. U tom kontekstu mi možemo samo da nagađamo o konačnim ciljevima onoga što ste nazvali koronokratijom.

Danas smo naučili da države mogu bez ograničenja da suspenduju sva demokratska i ljudska prava, uključujući i ona najelementarnija – pravo na slobodu kretanja, pravo na slobodnu reč, ili pravo na izbor. Pred indukovanim strahom od pandemije većina građana ne pruža otpor čak ni onda kada ograničavanja sloboda izmiču razumu, ili kada se besmislene, protivrečne i nekonzistentne mere uvode svakodnevno.

Na sličnoj liniji treniranja poslušnosti su i trendovi vezani za politiku rodne ravnopravnosti, gde se pod pretnjom sankcija i gubitka posla zabranjuje svaka kritika takvih trendova. Kao da neko testira koliko daleko se može ići u manipulacijama javnošću i gde su krajnje granice poslušnosti. Bojim se da je reč o projektu koji je pripreman odavno.

Beskućnik prelazi ulicu na opustelom Tajms skveru na Menhetnu, Njujork, 23. mart 2020. (Foto: Reuters/Carlo Allegri)
Beskućnik prelazi ulicu na opustelom Tajms skveru na Menhetnu, Njujork, 23. mart 2020. (Foto: Reuters/Carlo Allegri)

Paralelno s kovid krizom ulazimo u period ekološkog i klimatskog totalitarizma čiji cilj nije vezan samo za rešavanje problema globalnog zagrevanja. Kao što je tobožnja borba za ljudska prava služila kao batina za neposlušne, tako bi i klimatska batina mogla biti upotrebljena za političke i ekonomske ciljeve. Nerazvijenim državama, koje svakako nisu ni prvi ni drugi ni peti krivac za globalno zagrevanje, biće nametnuti novi troškovi i novi dugovi koji će usporiti i otežati njihov razvoj.

Van sumnje je da život na kakav smo navikli više neće biti isti i da to nije samo posledica pandemije. Oni koji promovišu „veliko resetovanje“ o tome sada već govore bez ustezanja.

Pomišljam, makar i provokacije radi, da pojam „svetske vlade“ više nije samo fikcija ili projekat u najavi. Moguće je i da je proces formiranja svetske vlade u toku, da je reč o decentralizovanoj strukturi koja nema jedno sedište i nema formalnog predsednika, ali koja uspešno harmonizuje, nameće i širi svoju agendu. Može biti da ta vlada već funkcioniše i da se vlast vrši kroz mrežu međunarodnih institucija poput institucija EU, poput MMF-a, Svetske banke, Svetske trovinske organizacije, Svetske zdravstvene organizacije itd. Tu je zatim gusta mreža tzv. nevladinih organizacija koje promovišu, a gde im je dozvoljeno i sprovode ciljeve svojih finansijera. Ne treba zaboraviti ni čvrsto kontrolisane vodeće svetske medije koji kreiraju narativ, oblikuju javni prostor i stvarnost skrivaju umesto da je otkrivaju.

U svom tekstu o pedofilskom „slučaju Epstin“ bavili ste se moralom globalističke vrhuške. Nisu to ljupka lica humanista, nego vukodlačke njuške bezumnika koji maštaju o „zlatnoj milijardi“, tvrde oni što ih, u stilu CIA diskreditacije, zovu „teoretičarima zavere“. Gde je istina?
– Slučaj Epstin je samo vrh ledenog brega koji je za trenutak pokazao do koje mere svetom vladaju patološke ličnosti. To je zastrašujuće, ali i otrežnjujuće. Kada to vidite, onda postaje još jasnije da je svet u rukama ljudi bez ikakvih moralnih skrupula, ljudi koji su spremni na sve, pa i na ono što je normalnom ljudskom umu nezamislivo. To se odnosi i na tezu o „zlatnoj milijardi“. Ne znam da li neko zaista planira da istrebi milijarde ljudi, ali sam siguran da prepreka takvom projektu može biti samo tehnička izvodljivost, a ne etički obziri.

Veliki deo onoga što ovde govorim se rutinski može podvesti pod kovanicu „teorija zavere“ i meni to ne smeta. Prečesto smo viđali da su se prezrive kvalifikacije kao „teorija zavere“ kasnije potvrđivale kao „praksa zavere“. Uzgred, to je kovanica koja potiče iz „radionice u Lengliju“ i pojavila se 1960-ih godina kako bi diskreditovala sve one koji nisu verovali u zvaničnu verziju Kenedijevog ubistva, sadržanu u nalazima Vorenove komisije. Od tada pa do danas kovanica se nemilice troši. Sklon sam da verujem i da najbudalastije teorije zavere koje su u opticaju često dolaze iz istih kuhinja i služe da stvore haos kako bi sve „teorije zavere“ bile strpane u isti koš.

Rat traje. Najbolji primer su ekonomske sankcije uvedene Rusiji zbog Krima. Suprotno od većine domaćih rusofila, smatrate da ova velika zemlja nema adekvatan odgovor na izazove zapadne imperije. Rekli ste u knjizi: „Država koja je bila u stanju da prva lansira satelit, prva pošalje čoveka u vasionu i jedina izgradi svemirsku stanicu, danas ne uspeva da uhvati korak ne samo za zapadnim zemljama već ni sa državama poput Južne Koreje ili kineskog Tajvana, koje na tehnološkoj mapi sveta do juče nisu postojale. Tehnološka sterilnost Rusije pre svega je posledica slabosti ruske države, odsustva jasne ekonomske strategije i planiranja, i naravno, klijentelističkog sistema na kojem počiva odnos političke i ekonomske elite.“ Šta to znači?
– Od rane mladosti sam se deklarisao kao rusofil, iako u nekim vremenima to nije bilo naročito mudro. Ali me moj sentiment prema Rusiji ne zaslepljuje niti uklanja kritičku distancu u analiziranju onoga što se u Rusiji događa. Bojim se da u Srbiji postoji naivna vera u moć Rusije. Rusija posle raspada SSSR-a ili, bolje, posle državnog samoubistva, kako je to nazvao Fidel Kastro, nema kapacitet da i dalje bude supersila.

Postoje dva ključna, kombinovana faktora moći – jedan je demografski, a drugi je ekonomski. Na oba fronta Rusija posrće. To što je situacija u Rusiji danas neuporedivo bolja nego tragičnih devedesetih, ne menja bitno stvari. Rusija ima manje od 150 miliona stanovnika i ogromnu teritoriju koju je teško držati s tako malo ljudi. Vojni potencijal Rusije još uvek je moćan i za sada služi kao snažan elemenat odvraćanja. Međutim, neprekidno ugrožavanje i provociranje, pod raznim izgovorima, iscrpljuje Rusiju i otežava da se država koncentriše na razvoj.

Ruska zastava na vrhu Centralne banke u Moskvi, 29. mart 2021. (Foto: Reuters/Maxim Shemetov)

Poslednjih osam godina, na primer, Rusija beleži prosečnu godišnju stopu rasta od samo 0,5 procenata. Ruska ekonomija je, mereno veličinom BDP-a, oko nivoa Italije. To je tragedija za zemlju koja ima intelektualni potencijal, fantastičnu sirovinsku i energetsku bazu i koja manje zavisi od spoljnih izvora nego bilo koja druga država na svetu. Ako s takvim resursima Rusija nije u stanju da pokrene i ubrza svoj razvoj, onda sa sistemom nešto duboko nije u redu. Država je u rukama tajkunske elite kojoj je do Rusije stalo koliko i do lanjskog snega. Efektivnu ekonomsku kontrolu nad sistemom vrši Centralna banka koja je, iz neznanja ili iz loše namere, nametnula Rusiji najortodoksniji neoliberalni koncept. Uzgred, zanimljivo je da su zapadne sankcije najviše doprinele da, makar u sektoru agrara i prehrane, Rusija napravi krupne pomake.

Konačno, ali izuzetno važno – Rusija prvi put u istoriji nije nosilac velikih ili univerzalnijih ideja. Nekada su to bile ideje panslovenstva, pravoslavlja, ili ideje pravednijeg i humanijeg društva. Danas je Rusija jedno od društava s najvećim socijalnim regionalnim razlikama, a to nije plodno tle za stvaranje trajnog jedinstva nacije.

Kod nas, kažu, zlatno doba. Demografski podaci se ne slažu – od 2011. do 2021. manje nas je, samo na osnovu pobede mortaliteta nad natalitetom, skoro 400 hiljada. Vi ste, kad je „zlatno doba“ u pitanju, radikalni skeptik, što ste pokazali i u svojoj novoj knjizi. Rekli ste, između ostalog, da je naročito pogubna politika favorizovanja stranaca u našoj ekonomiji: „Ako ironiju ostavimo po strani, teško je razumeti logiku na kojoj počiva investiciona politika kakva se u Srbiji vodi više od decenije i po. Istovremeno, lako je razumeti zbog čega su stranci očarani reformskom politikom vlade i zbog čega joj svakom prilikom daju velikodušnu podršku po principu: vi nama pare i tržište, mi vama lepe reči.“ Ima li, onda, pilota u avionu?
– Srpskim avionom pilotiraju indoktrinirani piloti kojima strani instruktori već 20 godina govore kuda i kako da lete. Ne mislim pri tome samo na vlast već mislim i na elitu, pogotovo onu ekonomsku. Nije velika uteha što se to dogodilo i u većini država istočne Evrope, i ne samo istočne Evrope.

Politika oslanjanja na strane investicije i strani kapital je empirijski kompromitovana, ali ta činjenica još nije doprla do Srbije. Strane investicije ne mogu da obezbede stope privrednog rasta koje bi bitno popravile ekonomsku poziciju Srbije u Evropi. Ta vrsta investicija stvara kolonijalnu strukturu i ekonomsku zavisnost i uvodi zemlju u klopku srednje razvijenosti – posle više godina takvog rasta, ta struktura se okamenjuje i država nema mogućnost da sama ubrzava svoj rast.

Nije sporno da je priliv stranog kapitala poslednjih godina ključno doprineo da zaposlenost u Srbiji poraste, kao i da porastu porodična primanja. Ali priliv stranog kapitala je samo sakrio bezidejnost domaće razvojne politike i ublažio posledice te bezidejnosti.

Beograd, 6. aprila 2021.- Kako bi ekonomska saradnja izmedju Srbije i Bahreina bila veca, u planu je da se u narednom periodu sklope sporazumi kojima bi se izbeglo dvostruko oporezivanje i promovisale i zastitile investicije obe zemlje, a to bi sa pravne strane privrednicima omogucilo da lakse posluju, izjavio je danas ministar finansija Sinisa Mali na otvaranju biznis foruma Srbija-Bahrein. FOTO TANJUG/ JADRANKA ILIC/ bg
Ministar finansija Siniša Mali tokom otvaranja biznis foruma Srbija-Bahrein, Beograd, 06. april 2021. (Foto: Tanjug/Jadranka Ilić)

Istini za volju, prostor samostalnog razvoja je drastično sužen jer globalni centri moći čine sve kako bi onemogućili samostalni razvoj malih država. U svojim tekstovima, neki su i u knjizi koja je povod za ovaj intervju, pokušao sam da predložim politiku koja bi možda mogla da iskoristi taj mali slobodni prostor koji uvek postoji. Nažalost, u okovanom debatnom prostoru nisam uspeo čak ni da provociram raspravu na tu temu.

Kada je o demografiji reč, čini se da niko ne haje za demografsku imploziju. U periodu od 2005. do 2009. objavio sam nekoliko tekstova o demografskom propadanju Srbije koji, u jakoj konkurenciji, spadaju u red mojih „najnezapaženijih“ tekstova.

Vaš pesimizam kad je Srbija u pitanju ide, reklo bi se, do kraja: „Srbija nema političko vođstvo, nema državni aparat, nema ni političku, ni intelektualnu, niti poslovnu elitu koja je u stanju da prepozna šta budućnost donosi, a kamoli da se nosi sa izazovima novog vremena. Dok se Srbija zabavlja vašarskim političkim nadgornjavanjem koje diktira vlast, dok se rascepkana opozicija okreće oko sebe nemoćna da artikuliše nove ideje, vreme nepovratno prolazi. Državno, političko i intelektualno ustrojstvo Srbije prilagođeno je igri ’na male golove’, na seoskoj livadi. Srbija nema tim za veliki teren kojim vladaju opasni igrači i korumpirane sudije.“ Ima li bar malo svetlosti na kraju našeg tunela (a da to nije brzi voz koji nam dolazi u susret, dok ležimo vezani za prugu i dok nam pričaju minimaksovske „viceve bez veze“, tešeći nas da će „biti bolje“)?
– Kao što sam pomenuo, živimo u opasnom vremenu, vremenu koje bi zahtevalo potpunu mobilizaciju svih intelektualnih snaga. Na javnoj sceni, bar koliko ja mogu da uočim, od toga nema ni traga. Moje ocene koje ste citirali mogu se doživeti kao rezignirane, nepravedne i prestroge, ali u ovom trenutku ne vidim ništa što bi me uverilo da u Srbiji postoje intelektualni centri koji dugoročno misle i bave se izazovima budućnosti. Nisam uočio ni da ima ozbiljnih debata usmerenih ka izazovima novog vremena koji su sve teži i kompleksniji. Srbija kao da je zarobljena u provincijalizmu, u narcisoidnoj egocentričnosti svoje elite, da je opsednuta besmislenim političkim sukobima bez supstance i primitivnim nadgornjavanjima kakva nikada nisu viđena, barem ne za mog života.

Kapitalizam, koji, od renesanse naovamo, vlada Zapadom i, danas, celim svetom, ušao je u svoju metastatičku fazu. Hoće li, posle svega, čovečanstvo nadživeti onaj poredak u kome su gramzivost i lihvarstvo predstavljani kao pogonsko gorivo same ljudske prirode?
– Kapitalizam je generički pojam i u njega se može smestiti sve – od kapitalizma Hondurasa i Haitija do kapitalizma Norveške, od kapitalizma Rusije ili Kine do kapitalizma SAD.

Današnja kriza nije kriza kapitalizma po sebi već je vezana za njegovu brutalnu inkarnaciju od milja nazvanu liberalni kapitalizam. Iza te milozvučne kovanice krije se sistem koji je regresirao u odnosu na onaj humaniji, kakav je postojao do osamdesetih godina prošlog veka i koji je bio oličen u tzv. državi blagostanja i u socijaldemokratskoj državi. Lišen ideološkog pritiska socijalističkih država i domaćih levih partija, u raljama gramzive, brutalne poslovne elite pomognute korumpiranom intelektualnom elitom, napravljen je veliki zaokret i izvršena je tiha neoliberalna kontrarevolucija.

Izgledalo je da je projekat uspeo, a onda je došla velika finansijska kriza 2008. godine. Iz mog ugla gledano, reč je o krahu sistema, a ne o prolaznom incidentu. Sistem je dospeo u ćorsokak i pokušava da se spasi i očuva, a da se pri tome ništa bitno ne promeni.

U skladu s tim ciljem, pod raznim izgovorima se guši svaka pobuna, ili se ona usmerava na pogrešnu stranu. Pokušavam da u javni diskurs uvedem pojam „horizontalni konflikt“ pod kojim podrazumevam stalno podsticanje međusobnih sukoba, trvenja i trošenje energije u „donjim“ delovima društva. Cilj podsticanja ovih sukoba je jasan – gnev siromašnih, gnev „onih koji nemaju“ se ni po koju cenu ne sme usmeravati ka bogatima, ka onima „koji imaju“ i koji su najodgovorniji za teško stanje velikog dela društva. Npr. pokret „Životi crnaca su važni“ odlična je ilustracija tog fenomena. Umesto pokreta „životi siromašnih i ubogih su važni bez obzira na boju kože“, stvoren je pokret koji ignoriše klasnu i materijalnu dimenziju bede i svodi je samo na rasnu.

Demonstrant sa transparentom na kome je ispisano „Crni životi su važni“ tokom protesta zbog ubistva Džordža Flojda, Atlanta, 29. maj 2020. (Foto: Elijah Nouvelage/AFP/Getty Images)
Demonstrant sa transparentom na kome je ispisano „Crni životi su važni“ tokom protesta zbog ubistva Džordža Flojda, Atlanta, 29. maj 2020. (Foto: Elijah Nouvelage/AFP/Getty Images)

U ovom trenutku se ne vide ni ideje, ni političke snage koje mogu ozbiljnije reformisati sistem. Još manje verujem da se sistem može promeniti mirnim, demokratskim putem. Naravno, sve ovo što govorim uzmite kao starački pesimizam nekoga ko je već odavno s one strane brda.

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/univerzitetska omladina

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Intervju
Pratite nas na YouTube-u