Strah od elite i vladavina besmisla

Danas je pojam „elite” kontroverzna i gotovo pogrdna etiketa, opterećena negativnim konotacijama. Na taj način je i sve što pripada takozvanoj elitnoj kulturi po automatizmu postalo uniženo i odbačeno. Zbog čega?

Elita svuda stoji protiv istine – tvrdi pozorišni reditelj i pisac Zlatko Paković na tragu okoštale komunističke kulturne politike koja se danas lukavo, radi lakšeg prodora u supkulture mladih, preobukla u „pank“ protiv snobizma koji porađa nakazne posledice – odsustvo svake vrednosti u kulturi i društvu.

Svi smo osetili veliko olakšanje kada je postalo društveno prihvatljivo da najpre sarkastično, a posle i stvarno javno slušamo muziku koje smo se do pre koju deceniju javno stideli. Više nije sramota reći da ne znamo ko su Direr ili Bah, jer se pokazalo da mnogi koji znaju nisu ništa drugo do ništaci i društvene štetočine.

No, umanjuje li to vrednost Bahovih i Direrovih dela?

Banalizacija, kompromitacija i politička instrumentalizacija pojma elite plemenitu ideju o jednakim pravima za sve neosetno je deformisala u progon najboljih, apsurdnu relativizaciju i podsmevački odnos prema vrednostima.

Predstavljena kao mala grupa snobova oportunista, pripadnika neprijateljske visoke klase, elita se tako pozicionira nasuprot narodu i narodnoj kulturi umesto da bude njen najbolji reprezent. „Ne isticati se“ – prvo je pravilo političke manipulacije čiji je cilj da pojedinac postane  samo poslušna radna snaga, konzument odvojen od samog sebe i svojih kako opštih tako i individualnih potencijala. Pomahnitala zver šou-biznisa, globalna industrija zabave, ima istu svrhu – da trajno zadrži čoveka u nižim sferama duha i spreči ga da postane pretnja vladavini najgorih.

Radi opstanka privida klasnog sukoba koji štiti pravu klasu bogatih eksploatatora koji nisu i nikada neće biti elita, prećutkuje se istina da svaka društvena grupa prizvodi sopstvenu elitu. Najbolji među pekarima jeste elita, kao i najbolji među književnicima ili profesorima. Na koncu – pripadnost eliti donosi više obaveza nego privilegija.

Danas je elita kontroverzna, gotovo ružna reč opterećena negativnim konotacijama koje su opisane u prethodnim redovima. Tako je i sve što pripada takozvanoj elitnoj kulturi uniženo i odbačeno – postmoderna nije trpela klasično kao što haos ne podnosi red, a de(kon)strukcija smisao. Označeni kao elitistički – dakle, pretenciozni, lažni i tuđi – svetovi lepote oteti su čoveku današnjice da bi mu kao blisko i ljudsko, toplo i komforno bilo predstavljeno samo ono što izobražava njegove najniže porive – ali i mogućnosti.

Princip vaspitanja duha tako je za sada napušten, a dekadencija i stagnacija su u punom zamahu – zaljubljen u svoje „prirodno stanje“, konzument a ne čovek postepeno će gubiti interesovanje i radoznalost, sposobnost da se skoncentriše i razvija sve dok naposletku ne izgubi umeće da percipira lepotu i vrednost i da u njima prepoznaje upravo ono što je zajedničko svim ljudima i ono što ga čini/što ga je činilo čovekom.

Postali smo civilizacija u kojoj je neprikladno slušati Baha – to pretpostavlja da ste lažov, snob ili elitista, neslobodni u svojoj (paloj) ljudskosti, neko ko teži da bude bolji – ne svakog dana u izgrađivanju sebe, nego bolji od njih, dakle neprijatelj. Sa druge strane, obožavanje šunda postalo je „vjeruju“ među pobornicima novog poretka u kome ne postoji hijerarhija vrednosti.

U svemu što je čovek stvorio ima mnogo ljudskog. Ne postoji ništa što je potpuno bezvredno jer kao antropološka činjenica svaki odraz čoveka u realnosti ima značaj, objašnjenje i funkciju. Biološki organizam i misaono biće – životinja i ličnost. Na svakom nivou postojanja čovek ima potrebe.

Problem nastaje kada, usled izostanka odgovarajućeg staranja, jedan aspekt kontinuirano zakržljava. Da se to ne bi desilo, između ostalog, postoje škole (ne samo radi školovanja radne snage), umetnost i hijerarhija umetničke vrednosti, ali i vrednosti uopšte. Nasuprot narodnoj/zajedničkoj umetnosti/kulturi ne stoji elitna, visoka umetnost/kultura već odsustvo vrednosti – kao odsustvo lepote bez koje čovečanstvo nema budućnost.

Građani prelaze ulicu na pešačkom prelazu (Foto: Jacek Dylag on Unsplash)

U početku je možda bilo subverzivno, ali više nije – obnarodovanje da „nismo elita“ jer slušamo turbofolk i ne razumemo Tolstoja trebalo bi da ostane u buntovničkim godinama formiranja kritičkog mišljenja. Muzičke ili čitalačke preferencije ne određuju nas kao bića, ali težnja ka vrednosti – i te kako. Ionako, kako rekosmo, pripadanje pravoj eliti nosi više obaveza nego privilegija, i svi bi trebalo da se trudimo da budemo elita – izabrani i najbolji – svetionici na ustalasanom moru istorije.

 

Tajana Poterjahin rođena je 1987. godine u Beogradu. Diplomirala je etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u  Beogradu. Autor je romana Mučitelj (Novi književni krug, 2012), Varoška legenda: Prvi sneg (Čigoja štampa, 2017; Dereta, 2021) i Varoška legenda: Đavolji tefter (Dereta, 2021). Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Jhon Jim on Unsplash 

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Društvo, Kolumna
Pratite nas na YouTube-u