Vatikan i napad na Sovjetski Savez 1941.

General SS-a Šelenberg, javlja u izveštaju od pet stranica u Vilhelmštrase o jednom razgovoru s Pijem: „Papa će dati sve od sebe da osigura nemačku pobedu. Njegov cilj je razaranje Rusije”

Politika rimskih papa u 20. veku Karlhajnca Dešnera jedna je od knjiga bez kojih se ne može razumeti krvavi trag svetskih ratova u Evropi. Napisana na osnovu malo poznatih dokumenata iz različitih arhiva, knjiga u potpunosti raskrinkava ulogu svakog rimskog pape iz prethodnog veka ponaosob, iznoseći na videlo zakulisne radnje Rimske kurije koje su doprinele stradanju miliona stanovnika Evrope u Prvom i Drugom svetskom ratu.

Prvi put objavljena je 1982–1983. godine pod imenom Jedan vek istorije spasenja, a dopunjeno, drugo izdanje objavljeno je 1991. godine. Prvi put je prevedena na srpski trudom prof. dr Milana Petrovića i objavljena u izdanju „Fonda istine“ 2005. godine, uz recenzije prof. dr Milorada Ekmečića i Predraga Dragića Kijuka. Međutim, do sada se nije pojavljivala u distribuciji.

Milorad Ekmečić o Dešnerovoj knjizi je rekao: „Knjiga Karlhajnca Dešnera Politika rimskih papa u 20. veku je primer istraživačke upornosti i metodološke ispravnosti zaključivanja. Ova knjiga je jedan vredan prilog traženju istorijske istine o držanju katoličke crkve u velikoj svetskoj drami opštih ratova, ali i prilog novoj kulturi u svetu.“

Sada je prvi put dostupna široj javnosti u Srbiji.

U narednim brojevima Pečat će objaviti odabrane delove iz ove knjige.

 

Kako se Vatikan ponašao posle napada na Sovjetski Savez? O tom nemačkom „dalekom cilju” papa je svakako bio obavešten prilikom Ribentropove posete 11. marta 1940; ali sa sigurnošću je bio upoznat sa Hitlerovim planom napada, čak i s terminom napada, iz krugova nemačke tajne službe. A 20. juna 1941. godine ministar inostranih poslova saopštio je nunciju da je kucnuo čas. Tako „naš ulazak u Rusiju nije izazvao iznenađenje u Vatikanu”, javlja ambasador Fon Bergen 24. juna, i dodaje dve primedbe o „prijemu toga u Vatikanu”.

„1. Proširenje rata na Rusiju znatno će doprineti razjašnjenju neophodnom za novi poredak Evrope. Postojao je strah da će boljševizam, kao vlastodržac u Evropi, štaviše u celom svetu, ostati netaknut do kraja rata i da će čak uspeti da iz njega izađe ojačan… 2. Bezbožna Rusija na strani ‘demokratija’ lišava njih izgovora o ‘krstaškom ratu za hrišćanstvo’… U Vatikanu bliskim krugovima ta nova faza rata pozdravlja se sa izvesnim olakšanjem(!) i prati s posebnim interesovanjem. Biskup Hudal je, na primer, video da je sada „kršenjem pakta Hitler–Staljin i napredovanjem Vermahta prema Moskvi ponovo opravdano poverenje koje je Nemačkoj bilo unapred ukazano prilikom zaključenja konkordata.”

Da bi tom napredovanju moglo uslediti povlačenje, u Rimu tada nisu mogli ni zamisliti. Bili su 1941. ubeđeni u nemačku konačnu pobedu. U februaru je Ribentrop dobio sledeće poverljivo obaveštenje: „O nemačkim izgledima na pobedu veoma optimistički se u poslednje vreme više puta iznenadno izjasnio papa. U razgovorima s visokim italijanskim plemstvom nije dopustio nikakvu sumnju u pogledu toga da se svako u Italiji mora navići na pomisao sigurne pobede Nemačke.”

A kada je ministar 15. februara hitno zamolio podroban izveštaj od svoga ambasadora pri Vatikanu, ovaj je još istog dana, između ostalog, telegrafisao: „Nesumnjivo, naši silni vojni i spoljnopolitički uspesi nisu promašili da proizvedu utiske na papu i njegovu okolinu. Ovo, takođe, proizlazi iz izjava Pija XII pred licima naročito mu bliskim, u kojima se Nemačka jasno označava kao pretpostavljeni pobednik u ovom okršaju.”

Prema saopštenjima jednog agenta koji je imao veze sa „Svetom stolicom”, papa je kratko pre početka nemačke ofanzive protiv Sovjetskog Saveza rekao: „Rat Nemačka–Rusija je na pragu. Vatikan će sve učiniti da ubrza izbijanje rata i u tom pravcu ohrabriti Hitlera, čak uz obećanje i moralne podrške. Nemačka će pobediti u ratu protiv Rusije, ali će biti toliko oslabljena da će se prema njoj moći nastupiti sasvim drukčije.”

Ovo poslednje je, u svakom slučaju, odgovaralo češće izražavanim nadama Rima. Naravno, Hitlerovi antikatolički ataci, pogotovu njegovi izgredi u Poljskoj, morali su iritirati i vređati Kuriju. Radio Vatikan je često spominjao progone, više ili manje uvijeno, ali je, u interesu veće koristi kojoj se čvrsto nadao, od početka ruskog rata izbegavao ma kakvu aluziju neprijatnu po Nemačku. Ali je zato od 22. juna počeo da emituje propagandističke agitacije na ruskom i ukrajinskom jeziku, koje je nadgledao sam jezuitski general.

I već nekoliko dana nakon nemačkog upada, još krajem juna 1941, Rimska stolica je razradila „akcioni plan” o „apostolatu u Rusiji”. Vršio se pritisak na mađarska, italijanska, a takođe i na nemačka vojna rukovodstva predlozima o saradnji s Kurijinom Istočnom misijom. Sakupljali su se krstovi koje je italijanska vojska na istoku trebalo da deli. Pritom su, takođe, fašistički listovi, kao Regime fascisto, potkrepljivali vatikansku nadu u skoro podjarmljivanje Ruske crkve.

„Mora se delati veoma brzo”, beležio je 29. juna Tardini u državnom sekretarijatu, „da se ne izgubi nijedna mogućnost koja se danas otvara i koje možda, za kratko vreme, opet, više neće biti.” Kapucinski i bazilijanski generali bili su uključeni u „akcioni plan” misioniranja Rusije, razume se i jezuitski general Ledohovski, koji je stavio do znanja da se „mora biti vrlo oprezan, kako se ne bi stvarao utisak povezanosti slanja sveštenika sa ulaskom armije i vređalo patriotsko osećanje Rusa”.

S fašističkim vojskama ušunjavali su se i katolički klerici u Sovjetski Savez, stupali u kontakt sa žiteljima i pokušavali da se s nemačkim generalima sporazumeju o svom delokrugu. Posle jednog privremenog sporazuma od 14. avgusta 1941, Vrhovna komanda Vermahta podstakla je zapovednike armije u Rusiji da podržavaju misionarski rad rimskih duhovnika”, međutim, s malim uspehom. Doduše, bio je, pored misionara, prisutan daleko mnogobrojniji vojni kler nemačkih, italijanskih, mađarskih, rumunskih i španskih trupa, koji je podizao ratne oltare i pozivao stanovništvo na religiozne proslave vojnika. Ipak, te inicijative, podržavane od papskih nuncija u Mađarskoj, Rumuniji, Slovačkoj itd., uglavnom su pretrpele neuspeh.

Samom papi, bez sumnje, morala je Hitlerova krvava avantura biti i previše korisna. Euđenio Pačeli je već početkom tridesetih godina sve upornije objašnjavao Piju XI da se Rusija ne može preobratiti mistično-politički, da je umesto toga daleko važniji jedan odbrambeni savez antikomunističkih snaga u Evropi. Zbog toga je Pačeli u potpunosti odbio religiozno zanesenog ruskog misionara D’Erbinjija, Ratijevog „domaćeg sovjetologa”. On je za njega bio, kazao je, misterija jednako velika kao tajne vere.

Još od strane njegovog prethodnika udaljen iz Rima (zbog navodno neizlečivog, u Briselu operisanog raka creva), a pošto je pao u nemilost taj jezuitski biskup nije nikada bio rehabilitovan ni od Pačelija. Kao i sam jezuitski general Ledohovski, tako su i obe pape više polagale na Hitlerov antikomunizam nego na misionarske ideje D’Erbinjija, koji je bio blizu da postane kardinal, kada ga je, nakon najblistavijih godina Pije Jedanaesti bacio u najdublju tamu. Proveo je dvadeset godina, do svoje smrti 1957, živ sahranjen u dva zabačena jezuitska novicijata u južnoj Francuskoj, baveći se meditacijama i svojom zbirkom leptira. „Njegova zaostavština je zapečaćena, njegov ’dosije’ spada do danas među najstrože čuvane tajne akte jezuitskog generalata.”

Ne na mistici, na vojnoj sili gradili su svoje planove Rati i Pačeli, koji je kao državni sekretar priznao 30. aprila 1937. godine Hitlerovom vatikanskom ambasadoru da „Sveta stolica” ne previđa „veliki značaj koji poseduje obrazovanje unutarnje zdravih i životno sposobnih političkih zaštitnih frontova protiv opasnosti ateističkog boljševizma”. „Sveta stolica”, pisao je Pačeli, takođe suzbija boljševizam, no drugim sredstvima. Ali on takođe odobrava primenu „spoljnih sredstava moći protiv boljševičke opasnosti”, čak i u tome je video „jedno suštinsko poslanje i zadatak”.

Godine 1938, godinu dana pre izbijanja Drugog svetskog rata, Pačeli je, kao legat Pija XI, na Euharistijskom kongresu u Budimpešti – uporedi onaj iz 1912. godine u Beču – zahtevao „da se revoluciji stegnutih pesnica suprotstavi mirno novo oblikovanje srdaca”; bila je to, bez sumnje, jedna antikomunistička demonstracija. Naglasio je takođe „da crkva, ukoliko se čuva zakon Božji, dopušta svakom narodu da bira svoj oblik vlade”. Ali, u Sovjetskoj Rusiji gde više nije bilo Katoličke crkve, to očigledno nije bio slučaj. Mada je Pačeli na kongresu morao biti suzdržan, shvatilo se da je „dobro doteranim nagoveštajima predložio krstaški pohod protiv boljševizma”.

I ceo svet je takođe razumeo da Pije Dvanaesti nije čak ni prividno osudio Hitlerov napad na Rusiju, mada katoličko učenje zabranjuje svaki napadački rat! U jednoj radio-besedi 29. juna, nedelju dana posle nemačkog napada, „namesniku Hristovom” nije nedostajalo „usred tame oluje… svetlih trenutaka, koji srce podižu do velikih, svetih očekivanja: velikodušne hrabrosti za odbranu temelja hrišćanske kulture i pouzdanih nadanja u njihov trijumf…” Time Pije Dvanaesti sigurno nije mislio na Crvenu armiju. Pre je time izražavao nadu – pisao je u Berlin savetnik ambasade Menshauzen, koji je podrobno analizirao držanje Vatikana – „da velike žrtve što ih taj rat zahteva nisu uzaludne i da po volji proviđenja vode pobedi nad boljševizmom”.

Ovo nadanje oglašavaju dalji papini govori, pre svega Rumunima 1. avgusta 1941. godine i, čak na nemačkom jeziku, Slovacima njegove voljene Tisove države 14. decembra 1941, dvama narodima koji su se bili priključili borbi protiv Sovjetske Rusije. Takođe je papa već 13. avgusta te godine primio 3000 italijanskih vernika i 600 italijanskih vojnika, pred kojima je uzviknuo:

„Koliko junačkih dela na bojnim poljima, u vazduhu i na morima sjajno svedoči o onoj snazi duše koja smelo preuzima na sebe smrtne opasnosti… Upravo u olujnim nevremenima rata dolaze časovi i trenuci svetlonosnog osvedočenja, u kojima se ponovo objavljuju neočekivani podvizi takvih junačkih duša, koje žrtvuju sve, čak i život, za ispunjenje dužnosti propisanih hrišćanskom savešću.” Papa je i dalje nastavio da blagosilja italijanske i nemačke vojnike, no počev od proleća 1942. godine audijencije su bile ograničene i konačno obustavljene.

Ali kao što je Pije Dvanaesti neposredno posle Hitlerovog napada na Rusiju govorio o „svetlonosnim trenucima”, „koji srce podižu do velikih, svetih očekivanja”, tako je uprkos svemu, bio još i krajem 1942. godine pun najlepših nadanja. „Ništa ne bi manje odgovaralo sadašnjem času od malodušnosti”, doviknuo je takozvanom Svetom kolegijumu 24. decembra. „Nije li možda upravo sada za hrišćanstvo, za našu veru koja prevazilazi svet, došlo vreme slično onome prvih susreta Hristovih s antičkim paganstvom; vreme, premda puno teških opasnosti, ali ipak bogato i velikim očekivanjima i lepim nadanjima?”

A istoga dana u besedi preko radija za celi svet, pri čemu je govorio o novom uređenju unutrašnjeg državnog života kao pretpostavci za mir među narodima, papa je kazao: „Ne jadanje već delanje jeste zapovest trenutka, ne jadanje nad tim što jeste ili što je bilo, nego izgradnja onoga što će nastati i mora nastati za opšti boljitak.” Međutim, posle završetka rata tvrdio je „da ni jedna jedina reč nije prešla Naše usne, niti je iz Našeg pera potekao i najmanji znak, iz kojih bi se moglo zaključiti da smo odobravali ili čak podsticali ratni pohod 1941. godine na Rusiju”.

Ali svojevremeno je takođe vikao – što je „nemoguće bez saglasnosti Svete stolice”, kako javlja za Berlin nemački otpravnik poslova – i sekretar moćne kongregacije Propaganda fide, nadbiskup Konstantini, prilikom jedne svečane službe Božje početkom avgusta 1941: „Juče na španskom tlu, danas u samoj boljševičkoj Rusiji, u onoj neizmernoj zemlji, gde je Satana u poglavarima republika izgleda našao svoje namesnike i najbolje saradnike, biju sada hrabri vojnici i naše otadžbine najveću bitku. Želimo od sveg srca, da nam ta bitka donese konačnu pobedu i propast boljševizma, upravljenog na poricanje i prevrat.”

I Konstantini je preklinjao da se blagoslov Božji spusti na italijanske i nemačke vojnike, koji „u ovom odlučujućem času brane ideal naše slobode protiv crvenog varvarstva”. Papski nuncije u Berlinu, Orsenigo, rekao je 20. avgusta 1941. godine državnom sekretaru Vajczekeru: „Ko sada govori o miru, taj je staljinista!” U Kurijinim krugovima se sada govorilo radije o „krstaškom ratu”. Ipak, papa nije pozvao na njega. On to nije mogao pošto je toliko mnogo hrišćanskih zemalja ratovalo zajedno s „ateističkim” Sovjetskim Savezom, za koji se uostalom, upravo od početka rata, sve više opredeljivala pravoslavna crkva. Takođe je crkvenopolitička situacija pod Hitlerom nametala Piju izvesnu uzdržljivost; u svakom slučaju, vesti koje su o njoj „stalno stizale” u Rim činile su, piše za Berlin 12. septembra 1941. godine nemačka ambasada, „preovlađujući materijal”.

Pa ipak: Fric Menshauzen, jedan od Hitlerovih vatikanskih diplomata, sudio je tada da Pije Dvanaesti stoji „u svom srcu na strani sila Osovine”. U isto vreme državni podsekretar u Ministarstvu inostranih poslova, Luter, dolazi u jednom dužem memorandumu do zaključka: „Od početka rata, sadašnji papa je zasnivao svoje političke planove na pobedi sila Osovine.” A jedan rukovodilac nemačke tajne službe, general SS-a Šelenberg, javlja u izveštaju od pet stranica u Vilhelmštrase o jednom razgovoru s Pijem: „Papa će dati sve od sebe da osigura nemačku pobedu. Njegov cilj je razaranje Rusije.”

Značajan za Pačelijevo držanje je jedan diplomatski intermeco nakon susreta nemačkog diktatora s kaudiljom u Andaju 23. oktobra 1940. godine. Svojevremeno je papi bilo saopšteno da je Hitler rekao Franku kako mu je Pije Dvanaesti neprijatelj. Stravična kleveta, koju „Sveti otac” nije mogao trpeti. Potom su nuncije u Madridu i onaj u Višiju izjavili španskom ambasadoru istovetno, očigledno dakle po nalogu: „U slučaju da su takve reči pale, ili da čak odgovaraju Firerovom mišljenju, papa onda to žali. Pije XII gaji prijateljska osećanja prema Rajhu. On ne želi Fireru ništa tako čežnjivo kao pobedu nad boljševizmom.

Tek posle odlučujućeg poraza Sovjetske Rusije doći će, možda, trenutak kada će se nagovestiti mir. Papa bi se žalostio ako bi upravo posle tog podviga Firera i Trećeg rajha vladale kod nas u Nemačkoj tako nepravilne predstave o njegovim osećanjima.” Serano Sunjer je smesta odgovorio madridskom nunciju da je ta papi prenesena glasina lažna. „Firer je Franku izjavio sasvim suprotno, da pridaje značaj dobrom odnosu s Kurijom pošto on sâm u granicama Rajha udomljuje 40 miliona katolika.”

A kada je Franko, takođe, preko španskog ambasadora pri „Svetoj stolici” Jangvasa Mesije poručio Piju da je informacija netačna, papa je izjavio da „se iskreno raduje zbog toga saopštenja, jer oduvek neguje ne samo najtoplije simpatije za Nemačku nego takođe zadivljenost velikim Firerovim sposobnostima.” Stvarno, da Hitler nije vodio anticrkvenu borbu, ne bi li papi izgledao, kao 1933. godine generalnom sekretaru katoličkog Kolpingovog društva, Natermanu, kao „čovek božanskog Proviđenja”, „koji Gospodu pomaže da nanovo uobliči vreme”? Ne bi li ga papa još češće nazivao čovekom Proviđenja nego Pije Jedanaesti Dučea?

U svakom slučaju, bilo je dovoljno područja na kojima se sjajno sporazumevalo. A pojedina su spadala među najglavnija, bila su čak odlučujuća, kao spoljna politika i rat protiv Rusije. Nemačke prelate Hitler je uveravao: „Bez vere u Boga ljudi ne mogu postojati. Vojniku koji dva ili tri dana leži zasipan vatrom, potreban je religiozni oslonac”; štaviše, Hitler je tvrdio da je nova država „bez čvrste baze hrišćanstva sasvim nezamisliva. Nama su nužni vojnici, vojnici vernici. Vojnici koji veruju su najdragoceniji. Ti ulažu sve. Zato ćemo zadržati verske škole da bismo ljude vernike vaspitali kroz škole…” A Pije Dvanaesti je govorio o „milionima katolika” u „nemačkim vojskama”: „Oni su se zakleli. Moraju biti poslušni.”

Papa, čiji je cilj – a on „nijednog trenutka i ni u jednoj Našoj radnji” nije ispuštan iz vida – navodno bio, kako je pisao bamberškom nadbiskupu Kolbu, „čuvati nepovredivom nepristrasnost Svete stolice”, u stvarnosti se sasvim oslanjao na fašiste, od Berlina do Madrida. Pre svega on je tražio dobre odnose s Hitlerom, uprkos njegovim čudovišnim zločinima, a ne Hitler s njim! Tako uverava „verbalna nota državnog sekretarijata Njegove svetosti ambasadi nemačke pri Svetoj stolici” od 17. januara 1942. „da Sveta stolica u dubokoj brizi za istinsko dobro nemačke nacije čini sve moguće, a i dalje će činiti, u meri koja od nje zavisi i u granicama svojih prava i dužnosti, da se odnosi između crkve i države Nemačke razvijaju sve bolje”.

 

Karlhajnc Dešner (1924–2014) bio je nemački filozof i istoričar ideja i inostrani član SANU. Objavio je više desetina knjiga pretežno crkveno-istorijske tematike, a zbog svojih slobodoumnih stavova izopšten je iz Rimokatoličke crkve i trpeo je neprekidni akademski progon, koji ga ipak nije sprečio da se do poslednjeg daha bori za naučnu istinu.

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Javno vlasništvo

 

Izvor Pečat, 30. jul 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u