Kraj zapadne ideologije univerzalizma

Pojava na globalnoj političkoj sceni kineskih „vučjih ratnika“ (nazvanih po kineskom akcionom filmu iz 2017) ilustracija je kraja zapadne ideologije univerzalizma kakvu smo do sada znali

Zapadna politička misao pretvorila se u veliko bdenje nad odrom univerzalizma. Državnici, političari, novinari, akademski predstavnici, vojni stratezi i analitičari – svi oni danas izgledaju kao velika ožalošćena porodica. U svojoj tuzi ostaju neosvešteni, jer ne samo da im fali predstava da prisustvuju sahrani jedne ideje, već odbijaju da prihvate njenu smrt. Ono što je neobično je da se čitav taj performativni proces, i pored upornih sankcija od 2014, ne odvija na pozadini zapadno-ruskih, već američko-kineskih odnosa.

Teza ovog teksta je da jedino asimetrično shvatanje univerzalizma spasava njegove političke tekovine. Drugačije rečeno, univerzalizam može opstati kao aktivni politički princip jedino ako se drži pravila da deluje samo tamo gde je dobrodošao. To bi značilo da on, da bi preživeo, mora da postane univerzalizam parcijalnog, a ne apsolutnog tipa. Da mora da se svede na manju i skromniju verziju onog grandioznog univerzalizma koji je stupio na istorijsku binu u devetnaestom veku i produžio se kroz dobar deo dvadesetog.

Parcijalni univerzalizam – taj pojam zvuči kao nasilje nad svim pravilima formalne i jezičke logike. Nije li to oksimoron, proverbijalno drveno gvožđe, kao izrazi iz Šekspirove šatulice nespojivog „prekrasni tiranin“, „anđeoski neprijatelj“, „gavran golubijeg perja“ ili „gavranovučje janje“. Da – ali samo ako se posmatra kao apstraktna kategorija. Ne – ako se „univerzalizam“ locira u vremenu i prostoru kao konkretni politički sistem razvijen iz ideja Francuske revolucije i evropske filosofije.

Čak i u svojim najboljim danima, univerzalizam je bio politička ideologija parcijalnog. I čisto istorijski, ako se taj pojam pogleda u dijahronom nizu, neosporno je da je Bog malo konkretnog univerzalizma dao. Vrlo ga je štedljivo delio ljudima, uvek i na svakom stepenu razvoja političke misli. Ne samo da je Bog cicijašio s dodelom licenci za univerzalno, već se i zabavljao time što je velikim i moćnim carstvima stvarao privid univerzalizma, opsenjivao njihove vladare i puštao ih da se sujetni i tašti teturaju ka vlastitom porazu.

Istorijski koridori puni su epitafa ispisanih za sanjare apsolutne moći i univerzalnog dejstva. Svi se oni svode na isto – ovde leži univerzalni vladar univerzalnog carstva, pao kad je prešao granicu mogućeg. Hic transit gloria mundi.

O muvama i medu

Mađarski predsednik Orban je ne tako davno požnjeo jako mnogo kritika od partnera kada je zaustavio EU rezoluciju osude Pekinga zbog slamanja demokratskih institucija u Hongkongu i politike prema Ujgurima u Sinkjangu. Ali objektivno gledano, moguće je da je on jedini u Uniji pokazao sposobnost prizemljene percepcije. Sigurno, s ove naše, evropske strane univerzalizma, to i mnogo drugog što radi Kina je brutalno, neshvatljivo, čak i neracionalno.

Jedna anglosaksonska poslovica kaže: „Više muva pohvataš s medom“. Svejedno, Peking ne koristi med, uopšte ništa slatko kad se obraća svojim ljudima, svom prostoru, ili onim teritorijama koje na kraći ili duži rok smatra svojima. Orbanovo „šta je to nas briga?“ u tom kontekstu treba shvatiti sasvim praktično, kao pitanje: „A šta mi možemo da učinimo da ih zaustavimo?“

Orban verovatno nije najbolji primer za ozbiljnost situacije. Lako moguće da je njega zaista baš briga šta Peking radi Hongkongu, ali neka vrsta emotivne distance prema tamošnjim zbivanjima je neophodna i kod onih koji iskreno teško doživljavaju slamanje jedne liberalne demokratije izrasle iz ideologije univerzalizma. Distanca je neophodna iz čisto praktičnih razloga, jer od takve nemoćne vike i unapred bezubih pretnji Zapad postaje smešan.

Demonstranti sa transparentom na kome piše „Slobodan Hongkong, demokratija sada“, tokom protesta u Hongkongu, jun 2019. (Foto: Reuters/Thomas Peter)
Demonstranti sa transparentom na kome piše „Slobodan Hongkong, demokratija sada“, tokom protesta u Hongkongu, jun 2019. (Foto: Reuters/Thomas Peter)

Da li bi Unija zbog slamanja demokratije u Hongkongu danas, ili aneksije Tajvana sutra, bila spremna da vojno napadne Kinu? Verovatnoća je blizu nule, čak i sa Amerikancima u igri.

Hongkong je bio „izdan“ i predan još juna 1997, kada je Kina posle veka i po britanske kolonijalne vlasti vratila suverenitet nad tim entitetom. Nezaboravni su televizijski izveštaji sa svečanosti primopredaje, sa princom Čarlsom slikanim otpozadi, u zgužvanom tamnoplavom lanenom odelu. Lan se lako gužva, od toga ne treba praviti ideologiju. Svejedno, slika britanskog prestolonaslednika u zgužvanom odelu, sa turom koji visi kao na arbanaskoj narodnoj nošnji, ostala je simbol evropskog poraza.

Poenta: za Hongonkgom je trebalo plakati onda, 1997. Danas se njegova demontaža samo može primiti k znanju. Najviše što je dostupno evropskim, uopšte zapadnim diplomatijama, jeste molba Pekingu da pokaže milost prema nekim liberalnim i demokratskim tradicijama Hongkonga – koje Britanci svojevremeno, i to treba reći, nisu uvodili liberalno i demokratski.

Za neki efikasniji pritisak na Peking Zapad bi najpre morao da pravi kompromise na drugoj strani, prema Moskvi, ali ta vrsta racionalnog razmišljanja nije u njegovoj aktuelnoj prirodi, pa se antiruske sankcije postupno pooštravaju, umesto da se postupno ukidaju. Kakva ironija sudbine, kakva istorijska nepismenost, ako se pođe od toga da je princip racionalnosti doveden do praktičnih vrhunaca upravo na Zapadu.

Iscepkano, pa univerzalizovano

Univerzalizam je, u onoj svojoj formi kao sasvim određeni set političkih pravila, kao mali kosmos dobre vladavine, rođen u devetnaestom veku. Ono što je Francuska revolucija otvorila u ideji, to se polako i u fazama otvaralo u praksi – parlamentarizam, opšti anonimni izbori, podela vlasti, kontrola moći („checks and balances“), slobodni mediji, slobodna javnost, sloboda pojedinca da ide za vlastitom srećom bez griže savesti prema širem kolektivu. Vrlo bitna tačka razlike, jer se definicija sreće jednog kolektiva, znali su to prvi etnografi, kao što znaju i današnji politikolozi, uvek utvrđuje samo autoritativno i nikako drugačije.

Nema referenduma o uslovima „kolektivne sreće“, neko gore uvek preseče i odluči čemu se nadati!

Upravo ta poslednja odrednica „sreća pojedinca protiv sreće kolektiva“, i obrnuto, unosi dinamiku u aktuelne odnose „univerzalista“ i „kolektivista“. Na primer, u odnose Zapada sa Kinom zbog gaženja individualnih političkih prava, ili sa Rusijom zbog restriktivne rodne politike. Ali i na nižim nivoima, recimo nezadovoljstvo univerzalističke Evropske komisije tradicionalistima u Poljskoj i Mađarskoj. Ili nezadovoljstvo američkih intelektualnih elita Trampom jer je kolektivno i siromašno napujdao na individualno i uspešno.

Potpuni paradoks univerzalističkog dispozitiva tek se otvara na Balkanu, od kojeg Zapad očekuje da bude tim univerzalniji što više njegove nacije žive u minimalnim, veštački konstruisanim državicama, po principu: više granica + više država = više univerzalizma.

Veberove poruke

Kao ideologija, univerzalizam je drugo ime za liberalnu demokratiju nad kojom Sunce nikad ne zalazi. Ono što je duhovito u čitavoj toj situaciji jeste da univerzalizam nisu ubili ni Rusi, ni Kinezi, ni islamisti, ni aktuelni evropski desničari, a najmanje od svih Orban. Samo što je rođen, univerzalizam je već bio mrtav, barem u ideji i dometima, još 1904. kad se pojavila knjiga Maksa Vebera Protestantska etika i duh kapitalizma.

Knjiga se otvara paradigmatskom rečenicom, koja bi trebalo da se uči napamet na svim političkim fakultetima, diplomatskim akademijama i novinarskim kursevima za ispravnu upotrebu zareza. Evo je, čuvena Veberova rečenica, kao da je direktno došla iz neke sekularne molitve za više političke pameti: „Kakav lanac okolnosti je doveo dotle, da su se upravo na tlu Okcidenta, i samo tu, pojavili kulturni fenomeni, koji su se – onako kako mi to sebi rado predstavljamo – razvili u pravcu univerzalnog značenja i važnosti?“

Nemački pravnik i sociolog Maks Veber (Foto: Wikimedia/cdn.britannica.com)
Nemački pravnik i sociolog Maks Veber (Foto: Wikimedia/cdn.britannica.com)

Da, kaže Veber u toj rečenici, misleći na belu evropsku civilizaciju s kooptiranim Amerikama, „mi“ smo bili dovoljno pametni, vešti, sposobni, da prvi put u istoriji ljudske vrste stvorimo ne teoretsku, već konkretnu univerzalnu političku agendu. Ali to je bio jedan kratki momenat iza kojeg je stajao čitav lanac srećnih okolnosti, „onako kako ih mi sebi rado predstavljamo“, koje se više nikad neće ponoviti u istoriji, ni u redosledu, ni u intenzitetu, zato što se u istoriji nikad ništa ne ponavlja, osim kao farsa.

Autorova poruka je da je univerzalizam zapadnih političkih vrednosti bez sumnje postojao možda čitavih petnaest minuta unutar vremenske linije antropocene; da je razvio izvesnu popularnost i u drugim kulturama, ali da je svejedno ostao ranjiv i teritorijalno ograničen, pa ga više treba doživeti kao jednokratni poklon proviđenja nego kao stabilnu političku matricu koja će premrežiti svet.

Kineski sindrom 2

Prošle sedmice se u štampi nemačkog govornog područja apsolutno umnožio broj tekstova na temu Kine. Povodi su nekad aktuelni – u Pekingu su održani razgovori Sjedinjenih Država i Kine; Hongkong se konsekventno vraća u maticu gde ga dočekuje srećan kolektivni duh bez mnogo smisla za individualna prava; kritike za politiku Pekinga prema Ujgurima kineskoj javnosti su potpuno nejasne (jer o njoj ne zna ništa); novi kineski ambasador Ćin Gang preuzeo je dužnost u Vašingtonu.

Na to se nadovezuje niz ekonomskih komentara o tome za koliko godina će Kina prestići Sjedinjene Države (konsenzus je: za sedam) ili ekspertskih intervjua o vojnim i strateškim planovima Kine u odnosu na nove vojne tehnologije, na Tajvan i na premoć u Južnom kineskom moru.

Zajednički tenor svih tih tekstova jeste da se Kina razvija prebrzo i predobro na svim planovima te da će, ako tako nastavi, ozbiljno ugroziti principe univerzalizma. U nastavku uvek dolazi pitanje svih pitanja: šta zapadni političari mogu da učine da zaustave Kinu na putu uspeha? Za početak, da ne nose lanena odela kad joj idu u goste; ma kako bila skupa i kvalitetna, na fotografiji uvek izgledaju kao hiperaktivni kupus.

Detalj sa ceremonije primopredaje Hongkonga Kini od strane Velike Britanije, 01. jul 1997. (Foto: AP Photo/Kimimasa Mayama)
Detalj sa ceremonije primopredaje Hongkonga Kini od strane Velike Britanije, 01. jul 1997. (Foto: AP Photo/Kimimasa Mayama)

Kina, dakle, ugrožava principe univerzalizma. Ali tu skoro dečju prostodušnost kojom Zapad gleda na ideologiju univerzalizma nikad ne treba pogrešno shvatiti kao glupost političkih, akademskih i medijskih aktera koji govore s njegovih pozicija. Jasno je da Zapad više ništa ne može učiniti da zaustavi Kinu, osim da je vojno napadne, a onda su svi zaustavljeni na nekoliko vekova, barem dok Černobil ne postane plantaža zdrave hrane.

Druga varijanta je strpiti se da Kina napravi grešku, možda političku grešku, ili eventualno čekati da proradi domaća klopka starog stanovništva, da se nad Kinom nebo otvori zbog klimatskih grehova te ogromne zemlje, ili da se Kina sama od sebe sudari sa ograničenjima planete Zemlje čiji resursi tolerišu napredak samo do izvesne granice.

Leng Feng Rambo

Za Sjedinjene Države i EU to znači čekati i u međuvremenu se aranžirati sa Pekingom. Ali sa bivšim kineskim garniturama je čekanje padalo lakše! Od devedesetih do pre desetak godina kineski državnici su u međunarodnoj komunikaciji koristili tehniku uvijenog govora, diskretnih upozorenja i nagoveštaja.

Bilo nekad. Današnja generacija kineskih političara i diplomata se u evropskim i američkim medijima naziva Wolf Warriors – „Vučji ratnici“. „Wolf Warrior“ bi bio šef partije i države Si Đinping, već spomenuti novi ambasador u Vašingtonu Ćin Gang, glasnogovornik u Ministarstvu spoljnih poslova Žao Liđian, ili novinar i propagandista Hu Siđin.

Kad se kreću diplomatskim parketom, „vučji ratnici“ su direktni, ne govore izokola, nastupaju s visoka, postavljaju vrlo jasne granice zapadnim nastojanjima da Kinu preodgoje u univerzalističkom modusu. Metafora „vučjih ratnika“ uzeta je iz kineskog filma „Wolf Warrior 2“ (2017). To je pojedinačno gledano drugi finansijski najuspešniji film posle filma „Ratovi zvezda: Buđenje sile“. Globalno je zaradio više od „Osvetnika: Kraj igre“, „Avatara“, „Crnog pantera“ i „Titanika“ zajedno.

Ko ga nije video, „Wolf Warrior 2“ je priča o nepredvidivom kineskom vojniku Leng Fengu koji odlazi na solističke akcije po svetu da spasava dobre i kažnjava zle. Ključne rečenice iz filma, koje se često citiraju u zapadnim medijskim izveštajima o kineskoj „vučjoj diplomatiji“ su: „Ko god napadne Kinu biće ubijen bez obzira koliko je daleko“ i „Građani Kine, ako se susretnete sa opasnošću u stranoj zemlji, nemojte se predati! Imajte na umu da iza vas stoji jaka domovina-majka“.

Film je akcioni, napravljen po svim uzusima tog američkog filmskog žanra i varira temu inokosnog osvetnika Ramba. Kina vredno i prilježno pokazuje šta je naučila od Holivuda.

Univerzalizam je definitivno na delu u Kini, samo ne onako kako su njegovi i nosioci na Zapadu zamislili.

Da li se to već kvalifikuje za farsu istorijskog univerzalizma?

 

Naslovna fotografija: Frederic J. Brown/Pool via Reuters

 

Izvor oko.rts.rs

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u