Na poslednjem samitu NATO u Briselu na kojem je Kina i definitivno preuzela mesto Rusije kao prvog rivala Severnoatlantske alijanse, još jednom je pod tepih stavljeno pitanje Turske i evroatlantskih vrednosti. Verovalo se da je jasan stav američkog predsednika Džozefa Bajdena o genocidu nad Jermenima u Prvom svetskom ratu, kao i osuda odnosa režima u Ankari prema opozicionim političarima, gušenju medijskih sloboda i kršenju ljudskih prava, bila samo uvod u zaokret politike Zapada prema Turskoj.
Predsednica Predstavničkog doma američkog Kongresa Nensi Pelosi je stavila Tursku u društvo autoritarnih režima Kine, Rusije i Severne Koreje. Ankara se našla i na američkom spisku država koje zloupotrebljavaju decu u vojnim operacijama. Italijanski premijer Mario Dragi je, bez dlake na jeziku, definisao Erdogana kao diktatora dodavši da određene pojave i ličnosti treba nazivati pravim imenima. Francuski predsednik Emanuel Makron je prvi evropski državnik koji je u svojoj zemlji oštro zaustavio praksu Erdoganovog režima da preko izgradnji novih džamija u članicama EU određuje lokalne imame i tako širi, pod krinkom vere, svoju političku filozofiju na liniji ideologije Muslimanske braće.
Međutim, u Briselu se nije ništa dogodilo. Osim što je izbegavao Marija Dragija, Erdogan je sa svim ostalim liderima NATO članica, uključujući Bajdena i Makrona, prijateljski ćaskao i imao bilaterelne sastanke. Kršenja ljudskih prava, diskriminacija nacionalnih manjina, progon političkih protivnika, gušenje slobodnih medija koje, po pravilu, NATO spočitava trećim zemljama, kada je u pitanju Turska postaje, slep, gluv i nem.
Unutrašnja politika
Generalni sekretar Alijanse Jens Stoltenberg je potpuno zaboravio da je Turska članica NATO kada je govorio o režimu Sija Đinpinga: „Kina ne deli naše vrednosti: svedoci smo represije u Hongkongu, progona manjina, zloupotrebe modernih tehnologija za nadgledanje i kontrolu građana kakvu nismo još videli u istoriji.“
Dovoljno je u izjavi bivšeg norveškog premijera zameniti reč Kina u Turska i umesto Hongkonga staviti Kurdistan i ništa ne bi bilo pogrešno. Razrokost Stoltenberga je evidentna i kada su u pitanju medijske slobode. Erdoganov režim je šampion po broju utamničenih novinara i sudskih procesa koji se vode protiv reportera, blogera, kolumnista, komentatora.
Ništa bolja situacija u Turskoj nije ni kada su u pitanju politički protivnici. Lideri, poslanici i gradonačelnici Demokratske narodne partije (HDP), jedine istinske proevropske stranke u Turskoj, počev od harizmatičnog advokata Salahtina Demirataša već godinama su u turskim kazamatima. Ni to nije bilo dovoljno novom sultanu na Bosforu u obračunu sa HDP-om, za koji ne glasaju samo Kurdi, već i Turci, pogotovo mladi koji se protive progresivnoj islamizaciji društva. Državni tužilac je na zahtev Partije nacionalističkog pokreta (MHP), političkog krila neofašističke grupacije Sivi vukovi, zatražio zabranu rada HDP.
Slična sudbina čeka i novog gradonačelnika Istanbula Ekrema Imamoglua, protiv koga se vodi proces na kome mu se preti da bude osuđen na četiri godine zatvora. U toku je i maksi-proces protiv 108 političkih aktivista kurdske nacionalnosti optuženih za terorizam jer su organizovali proteste protiv Erdoganove izolacije grada Kobanea 2014. godine, tada poslednjeg slobodnog uporišta pred najezdom formacija tzv. Islamske države. Ljudi koji su se borili protiv pravih terorista su optuženi za terorizam od režima koji je tolerisao pa čak i sarađivao sa tzv. Islamskom državom.
Spoljna politika
Stiče se utisak da je Turskoj sve dozvoljeno i da svi okreću glavu na drugu stranu i kada je reč o dvostrukim ili čak trostrukim Erdoganovim geopolitičkim igrama. Nije turski predsednik, da upotrebimo eufemizam, nelojalan samo prema svojim partnerima u Severnoatlatnskoj alijansi, već je takav i u odnosima sa Rusijom, Kinom, Izraelom, Iranom, Saudijskom Arabijom, Ukrajinom, zapadnobalkanskim državama. U realizaciji „neoosmanlijskog sna“, odnosno obnove sfere uticaja od Sinkjanga do Zapadnog Balkana i Libije, Erdogan je spreman na sve.
Ovde treba napomenuti da Erdogan nije izuzetak u modernoj turskoj istoriji, već njen prirodni nastavak. Projekat brisanja efekata desetleća između 1911. i 1922. godine – od gubitka Libije, Zapadnog Balkana, Rodosa i drugih ostrva u Mediteranskom moru do nestanka Osmanske imperije u Prvom svetskom ratu gumicom i olovkom britansko-francuskog tandema Sajks-Piko – počeo je pre pola veka, invazijom na Kipar 1974. godine.
Bivši turski predsednik Turgug Ozal je u američkoj invaziji na Irak 1991. godine video početak ostvarenja sna o širenju sfere uticaja Ankare od „Kineskog zida do Jadranskog mora“. Danas se malo ko seća da je Turska učestvovala aktivno u pokušaju smenjivanja s vlasti Hejdara Alijeva, oca današnjeg predsednika Azerbejdžana Ilhana, jer je bio previše rusofil, i Ankara je radila na vraćanju na čelo zemlje Abulfaza Elčibeja.
Pre Erdogana je agresivnu retoriku upotrebljavala i prva žena premijer Turske Tansu Čiler, koja je na sastanku nacionalnog Saveta za nacionalnu bezbednost, pre četvrt veka, najavila početak priprema za preuzimanje Rodosa s ciljem da se plavo-bela zastava sa krstom zameni crvenom sa belim poumesecom i zvezdom.
Vlada Mesuta Jilmaza je krajem prošlog veka s vojskom ušla u Siriju i primorala tadašnjeg predsednika Hafeza el Asada da protera iz zemlje lidera PKK Abdulaha Odžalana i potpiše Adanski sporazum s kojim je Damask dozvolio turskoj vojsci da deluje u graničnom pojasu od pet kilometara na teritoriji Sirije.
Nije Erdogan ni prvi turski vođa koji je digao glas u odbrani Palestinaca i koji je upotrebio teške optužbe protiv Izraela. Poslednji kemalistički premijer Bulent Edževit je još pre 20 godina optužio Jevreje za genocid na Zapadnoj obali.
Nekadašnji premijer Ahmet Davutoglu, kreator neoosmanlijske ideologije, razišao se sa Erdoganom oko statusa Turske, odnosno njenom odnosu prema Americi. Po Davutogluu, Turska i SAD su perfektno komplementarne sile jer Vašington ima prirodnu potrebu da podeli geopolitičku odgovornost sa savezničkim regionalnim silama u Evropi i Aziji. Tu u u igru ulazi Turska kao prirodni „nadzornik“ regiona od Zapadnog Balkana preko Bliskog istoka do centralne Azije, odnosno teritorije nekadašnje Osmanske imperije. Za razliku od Davutoglua koji je priznavao američku hegemoniju, Erdogan i njegovi aktuelni savetnici ne priznaju u potpunosti vođstvo Vašingtona, ali ne žele da pokidaju veze sa Belom kućom i Pentagonom i ne pada im na pamet da potpuno izađu ispod atlantskog kišobrana.
Američki namesnik
Turskom predsedniku može da se prigovori štošta, ali je činjenica da ima neverovatno izoštren politički instinkt za preživljavanje i menjenje pozicija. On je pre svih shvatio da Vašington premešta glavni front na Pacifik i da koncentriše svoje snage na Kinu, ali da istovremeno ne želi da napusti Evropu niti da prepusti u potpunosti Bliski i Srednji istok Rusiji, Iranu i Saudijskoj Arabiji. U tom kontekstu je Turska počela da zauzima prostor u Siriji, Iraku, Kavkazu (pobeda u Nagorno-Karabahu) i Libiji. Ako pogledate pažljivo odnos snaga videćete da je na drugoj strani uvek Rusija ili Iran, arhineprijatelji današnjih Sjedinjenih Američkih Država.
Računica turskog lidera je vrlo jednostavna: dok se Amerika obračunava s Kinom, Turska čuva liniju južnog fronta na Evroazijskom kontinentu i zauzvrat očekuje da joj bude priznat „suverenitet“ nad osvojenim teritorijama i sferama uticaja. Drugim rečima, Erdogan očekuje da dobije međunarodnu legitimaciju statusa namesnika američke imperije za prostor od Sinkjanga do Jadranskog mora.
Budući da je po prirodi nepoverljiv, njegovi protivnici tvrde i da je paranoičan, Erdogan nema poverenja u Vašington i zato vodi ambivalentnu politiku. Kupuje od Rusije protivraketne sisteme i stvara energetski pakt koji uključuje gasovode i izgradnju nuklearnih centrala za civilnu upotrebu, ali prima predsednika Ukrajine Zelenskog i pred njim i publikom izjavljuje da je Krim ukrajinski, a u Libiji, Siriji, Azerbejdžanu vodi sa Rusijom posredničke ratove. Preporučuje se kao jedan od glavnih trgovinskih partnera Kine, kandiduje svoju zemlju kao ključnu stanicu „Novog puta svile“, pompezno najavljuje kineske investicije, ali s druge strane sa Amerikancima sinhrono deluje na suzbijanju uticaja Pekinga u Africi i Aziji.
Sve vreme vodi dvostruku igru sa Iranom, Saudijskom Arabijom i Izraelom, menjajući periode zatezanja odnosa sa jačanjem saradnje i kovanja zajedničkih planova protiv trećih aktera u regionu. Evropu, to je već dobro poznato, Erdogan drži u šaci sa četiri miliona Sirijaca i drugih izbeglica iz Azije i Afrike koje se nalaze u Turskoj i predstavljaju savršeno oružje, odnosno neku vrstu „tempirane ljudske bombe“ od koje države EU imaju noćne more.
Najveća opasnost za Erdogana je on sam. Ako bude na vreme shvatio da može samo neko vreme da vara sve ljude, ali da ne može sve ljude da vara sve vreme, možda i izađe iz cele ove priče kao američki sultan-namesnik za južni krak evroazijskog kontinenta.
Naslovna fotografija: Kenzo Tribouillard/Pool/AFP via Getty Images
Izvor oko.rts.rs
BONUS VIDEO:
