Americi je potrebna nova kineska strategija

Ako SAD, Japan i Evropa uslade politiku, i dalje će predstavljati najveći deo globalne ekonomije i moći će da organizuju poredak sposoban da utiče na kinesko ponašanje

Tokom četiri decenije Hladnog rata, Sjedinjene Države imale su veliku strategiju usredsređenu na obuzdavanje moći Sovjetskog Saveza. Ipak, nakon raspada Sovjetskog Saveza tokom devedesetih godina, Amerika je bila lišena te vodilje. Nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. godine, administracija američkog predsednika Džordža V. Buša pokušala je da popuni tu prazninu strategijom koju je nazvala „globalnim ratom protiv terorizma“. Ali taj pristup pružio je maglovite smernice i doveo do dugih ratova koje su SAD vodile na marginalnim mestima poput Avganistana i Iraka. Od 2017. godine, Sjedinjene Države su se vratile „konkurenciji velikih sila“, ovog puta sa Kinom.

Kao velika američka strategija, konkurencija velikih sila ima prednost fokusiranja na glavne pretnje po američku bezbednost, ekonomiju i vrednosti. Iako je terorizam stalni problem prema kojem se Sjedinjene Države moraju ozbiljno odnositi, on predstavlja manju pretnju od rivalskih velikih sila. Terorizam je kao džijudžicu, u kojem slab protivnik okreće moć većeg igrača protiv sebe. Dok je u napadima 11. septembra ubijeno više od 2.600 Amerikanaca, „beskrajni ratovi“ koje su SAD pokrenule u odgovoru na njih koštali su nas još više života, kao i hiljade milijardi dolara. Dok je administracija predsednika Baraka Obame pokušala da napravi zaokret ka Aziji – najbrže rastućem delu svetske ekonomije – nasleđe globalnog rata protiv terorizma držalo je SAD zaglavljene na Bliskom istoku.

Dva problema

Strategija konkurencije velikih sila može pomoći Americi da preusmeri svoju pažnju, ali tu postoje dva problema. Prvo, spaja veoma različite tipove država. Rusija je sila u opadanju, a Kina je u usponu. Sjedinjene Države moraju da cene jedinstvenu prirodu pretnje koju predstavlja Rusija. Kao što je svet nažalost otkrio 1914. godine, uoči Prvog svetskog rata, sila u opadanju (Austrougarska) može ponekad biti najsklonija da preuzme rizik. Danas je Rusija u demografskom i ekonomskom padu, ali zadržava ogromne resurse koje može da upotrebi na destruktivan način – od kontrole nuklearnog naoružanja i sajber sukoba do Bliskog istoka. Sjedinjenim Državama je stoga potrebna strategija za Rusiju koja ne gura tu zemlju u naručje Kine.

Drugi problem je što koncept rivalstva velikih sila nedovoljno upozorava na novu vrstu pretnje sa kojom se suočavamo. Nacionalna bezbednost i globalna politička agenda su se promenili od 1914. i 1945. godine, ali američka strategija trenutno potcenjuje nove pretnje ekološke globalizacije. Globalne klimatske promene će koštati hiljade milijardi dolara i mogu izazvati štetu u razmerama rata; pandemija virusa COVID-19 već je ubila više Amerikanaca nego što ih je stradalo u svim ratovima koje je zemlja vodila od 1945. godine.

Ipak, trenutna američka strategija je takva da je budžet Pentagona više od 100 puta veći od budžeta američkog Centra za kontrolu i sprečavanje bolesti i 25 puta veći od budžeta Nacionalnog instituta za zdravlje. Bivši američki ministar finansija Lorens H. Samers i drugi ekonomsiti nedavno su pozvali na osnivanje Fonda za globalne zdravstvene pretnje sa godišnjim budžetom od 10 milijardi dolara, što je „neznatno u poređenju sa 10 hiljada milijardi dolara koje su vlade već utrošile na saniranje krize izazvane virusom COVID-19“.

Zaštitna maska za lice okačena na ogradu ispred Njujorške berze na Volstritu, Njujork, 26. maj 2020. (Foto: Johannes Eisele/AFP/Getty Images)
Zaštitna maska za lice okačena na ogradu ispred Njujorške berze na Volstritu, Njujork, 26. maj 2020. (Foto: Johannes Eisele/AFP/Getty Images)

U međuvremenu, američki kreatori politike raspravljaju o tome kako se suočiti sa Kinom. Neki političari i analitičari trenutnu situaciju nazivaju „novim Hladnim ratom“, ali uvlačenje Kine u ovaj ideološki okvir šalje pogrešnu sliku o prirodi strateškog izazova sa kojim se Amerika suočava. Sjedinjene Države i Sovjetski Savez imali su malo bilateralnih trgovinskih ili društvenih konatakata, dok Amerika i njeni saveznici naveliko trguju sa Kinom i primaju nekoliko stotina hiljada kineskih studenata na svoje univerzitete. Kineski predsednik Si Đinping nije Staljin, a kineski sistem nije marksističko-lenjinistički već „tržišno lenjinistički“ – oblik državnog kapitalizma zasnovan na hibridu javnih i privatnih preduzeća podređenih autoritarnoj partijskoj eliti.

Pored toga, Kina je sada najveći trgovinski partner većem broju zemalja nego što su to Sjedinjene Države. Amerika može razdvojiti bezbednosne rizike poput Huaveja od svoje 5G telekomunikacione mreže, ali pokušaj da se ograniči celokupna trgovina sa Kinom bio bi preskup. A čak i da je razdvajanje ekonomske međuzavisnosti moguće, ne možemo razdvojiti ekološku međuzavisnost koja poštuje zakone biologije i fizike, a ne politiku.

Kooperativno rivalstvo

S obzirom da se Amerika ne može sama uhvatiti ukoštac sa klimatskim promenama ili pandemijama, mora shvatiti da se neki oblici moći moraju primenjivati u saradnji sa drugim akterima. Rešavanje ovih globalnih problema zahtevaće od Sjedinjenih Država da sarađuju sa Kinom dok istovremeno američka mornarica radi na tome da obezbedi slobodu plovidbe u Južnom kineskom moru (američki analitičari i politčari korite termin „sloboda plovidbe” za prolaz kroz teritorije na koje druge države tvrde da polažu pravo; prim. NS). Ukoliko Kina poveže ova dva pitanja i odbije da sarađuje, takva odluka će ići na njenu štetu.

Dobra strategija u konkurenciji velikih sila zahteva pažljivu i sveobuhvatnu procenu. Potcenjivanje protivnikovih kapaciteta dovodi do političke samodovoljnosti, dok precenjivanje stvara strah. I jedno i drugo mogu dovesti do pogrešnih proračuna.

Kina je druga najveća svetska ekonomija, a njen BDP (po tržišnim kursevima) mogao bi premašiti američki do 2030-ih. Ali čak i da se to dogodi, kineski dohodak po glavi stanovnika ostaje manji od četvrtine američkog, a zemlja se suočava sa brojnim ekonomskim, demografskim i političkim problemima. Njena stopa ekonomskog rasta usporava, veličina njene radne snage dostigla je vrhunac 2011. godine, a zemlja ima malo političkih saveznika. Ako SAD, Japan i Evropa iskoordinišu svoju politiku, oni će i dalje predstavljati najveći deo globalne ekonomije i imaće kapacitet da organizuju na pravilima zasnovani međunarodni poredak koji će moći da utiče na kinesko ponašanje. Taj savez je u središtu strategije za upravljanje kineskim usponom.

Zastave SAD i Kine iza govornice sa mikrofonom u američkoj ambasadi u Pekingu, 09. april 2009. (Foto: Frederic J. Brown/AFP via Getty Images)
Zastave SAD i Kine iza govornice sa mikrofonom u američkoj ambasadi u Pekingu, 09. april 2009. (Foto: Frederic J. Brown/AFP via Getty Images)

Kao što tvrdi bivši australijski premijer Kevin Rad, cilj konkurencije velikih sila sa Kinom nije potpuna pobeda nad egzistencijalnom pretnjom, već pre „strateško nadmetanje kojim može da se upravlja“. To će zahtevati od Amerike i njenih saveznika da izbegnu demonizaciju Kine. Oni bi, umesto toga, trebalo da vide odnos kao „kooperativno rivalstvo“ koje zahteva jednaku i istovremenu pažnju obeju strana. Pod tim uslovima se možemo uspešno nositi jedni s drguima, ali samo ako shvatimo da ovo nije takmičenje velikih sila iz dvadesetog veka.

 

Džozef Naj je profesor na Univerzitetu Harvard i autor knjiga Da li je američki vek završen? i Da li je moral bitan? Predsednici i spoljna politika od FDR do Trampa.


Preveo Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Jason Lee/AFP via Getty Images

 

Izvor Project Syndicate

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u