Krik Dušana Mandića je krik svih nas

Šta zapravo predstavljaju reči vaterpoliste Dušana Mandića koje je izgovorio pred TV kamerama nakon pobede naših momaka nad Španijom u polufinalu Olimpijskih igara u Tokiju?

„Ima Boga! Bog sve vidi! Ima Boga! Protiv sudija, protiv svih! Protiv svih! Mi smo najbolji, mi smo najjači! Protiv svih! Ima Boga!“, riknuo je u petak poput ranjenog lava koji se upravo vratio iz borbe kao pobednik Dušan Mandić, vaterpolista Srbije, koji će se u nedelju, 08. avgusta, zajedno sa svojim reprezentativnim saborcima, boriti protiv Grčke za treću zlatnu medalju za Srbiju na Olimpijskim igrama u Tokiju.

Kroz ovaj krik mladog Srbina, izazvan katastrofalnim suđenjem, čini se kao da se prolomio krik svih nas koji se deklarišemo kao Srbi, svih nas koji smo mnogima krivi za sve, pa čak i za to što uopšte postojimo.

Taj krik ovog našeg momka, inače odlikovanog Zlatnim likom Svetog Petra Drugog Lovćenskog Tajnovidca, sa kojim se, sudeći po reakcijama na društvenim mrežama, poistovetio ogroman broj naših ljudi, zapravo govori o jednom posebnom društvenom fenomenu u Srbiji koji se tiče strastvenosti sa kojom naš narod prati sportska dešavanja, pogotovo ona u kojima se brane boje naše države.

Svetlo na kraju tunela

Srbi su se kroz čitavu svoju istoriju, pa i u savremeno doba, mnogo puta susretali sa nepravdom, dvostrukim aršinima, licemerjem, nipodaštavanjem, potcenjivanjem, ruganjem, ismevanjem, ali i brojnim etiketama koje je svojevremeno kreirala zapadna propagandistička mašinerija, da bi nam ih danas različiti regionalni lideri, novinari i aktivisti slavodobitno prišivali, pa smo tako, prema njihovom shvatanju stvarnosti i istine, bili rasisti, nacisti, teroristi, razbojnici, „seronje“, a danas „loš narod“ ili „genocidaši“.

Razume se da i mi imamo svojih mana i loših strana (kao i svaki narod na svetu), ali stepen antisrpske histerije (što je sada već postala stalna i trajna kategorija), često je dostizao takve razmere da bi neko pomislio kako u Srbiji žive sve sami đavoli.

U toj atmosferi sveopšte srbofobije, koja ih je poput okeanskih talasa zapljuskivala sa svih strana, Srbi su oduvek, a naročito tokom i nakon devedesetih godina prošlog veka, tražili neki tračak nade, nekakav mali prozor gde bi mogli da samo pomole nos i udahnu svež vazduh, za koji su se nadali da će razvejati svu tu neretko veoma bolesnu i neshvatljivu mržnju kojom su bili konstantno okruženi.

I onda su se usred totalne i neljudske blokade od strane zapadnog sveta pojavili, pravo iz pepela, naši košarkaši, i u Atini, 1995. godine, naočigled čitave evropske javnosti, uzeli zlatno odličje! Baš kada se niko tome nije nadao! Koliko je to bio veliki i značajan događaj za naš narod govori činjenica da se i dan-danas prepričavaju doživljaji sa tog dočeka naših momaka na čuvenom „balkonu“, koji su oni prvi utabali.

Setimo se samo samo koliko nam je u nacionalnom smislu značilo zlato sa Svetskog prvenstva u Indijanapolisu 2002. godine, i možda još i više od toga pobeda nad nepobedivim američkim „drim timom“ u četvrtfinalu, samo tri godine nakon NATO agresije, što je naš narod doživeo kao malu, hladno serviranu osvetu. Setimo se i zlata Milorada Čavića na Evropskom prvenstvu u Ajndhovenu 2008. kada je diskvalifikovan iz daljeg takmičenja zbog majice sa natpisom „Kosovo je Srbija“, koju je nosio na dodeli medalja. Šta tek reći o Novaku Đokoviću, jedinstvenom momku, Srbinu koji piše svetsku istoriju sporta, i koji je možda više nego bilo ko u poslednjih 20 godina doprineo da Srbi budu ponosni na sebe! Ne postoje te reči kojima bismo mogli da mu se zahvalimo za svaku radost koju nam je do sada priredio.

Najbolji svetski teniser i pobednik na Vimblodnu 2021. godine Novak Đoković poklanja reket devojčici iz publike nakon odigranog finala, London, 11. jul 2021. (Foto: Julian Finney/Getty Images)

I mogli bi se ovde navesti i zlatni „orlići“ sa Novog Zelanda, košarkašice, odbojkašice, strelci, tekvondisti, atletičari, karatisti, rvači i mnogi drugi… spisak onih koji su proneli slavu i ime naše zemlje na sportskim borilištima širom sveta prosto je zadivljujući.

Vaterpolo je priča za sebe, vaterpolo je naš brend, iako je zbog otužnog stanja srpskih bazena i slabog nacionalnog prvenstva pravo čudo da ne samo što redovno osvajamo medalje, već što uopšte i imamo reprezentaciju! I da nema entuzijasta, poput Dejana Savića, i očigledne ljubavi koju gajimo prema ovom sportu, pitanje je šta bi i kako bilo! A naši momci su u petak ponovo pokazali koliko vole svoju zemlju, pokazali kako umeju da se izdignu iznad očigledne nepravde i budu najbolji čak i kada, kako je Manda lepo rekao, igraju „protiv svih“. I ponovo će se sa takmičenja, kao po starom dobrom običaju, vratiti sa medaljom (nadamo se zlatnom), a potom dobar deo njih otići u zasluženu penziju.

Krik iz duše

Svi ovi gorenavedeni su rođeni i dokazani pobednici! Svi oni su uspešni i neokaljani ljudi, ljudi širokog i velikog srca, puni ponosa zbog toga ko su, šta su i šta predstavljaju, patriote koji osećaju da rade nešto veliko za svoju zemlju! I samo zahvaljujući njima, srpski narod je, posle mnogo životnih poraza, poniženja kroz koja je prošao i nepravdi koje je doživeo, osetio da može i da pobedi, da bude bolji od svih, pa čak i kada ga spotiču, a naročito na terenu onih koji su kreirali svu tu netrpeljivost prema njemu.

Ljudi su kroz pobede naših sportista videli svoje sopstvene male pobede od kojih oni, istina, nemaju materijalno zadovoljenje, ali zbog kojih iznova proživljavaju trenutke nacionalnog ponosa! I zato raduje što smo kao narod iznedrili ljude koji će u naše ime svetu u lice reći sve ono što bismo mi nebrojano puta hteli da kažemo, a nismo imali priliku. Stoga se može izvući zaključak da srpski narod kroz pobede svojih sportista svesno ili nesvesno kompenzuje bol zbog nacionalnih nepravdi koje smo često proživljavali. Pominjanje „srpskog inata“ od strane kapitena Filipa Filipovića upravo rezonuje sa ovim narodnim sentimentom, i kao da kazuje – evo ko smo mi, evo šta mi zaista predstavljamo!

Otuda dolazi sva pasija sa kojom se prate uspesi Novaka Đokovića, otuda dolaze možda i prekomerni izlivi emocija zbog svake olimpijske medalje naših sportista, otuda dolaze svi dočeci ispred Starog dvora, i otuda je kroz reči Dušana Mandića progovorila duša ovog naroda! A te reči su važne, jer ne dolaze iz duše gubitnika koji lamentuje nad tužnom sudbinom, već pobednika koji je izdržao sve borbe i nepravde, i koji je posle svih „davljenja“ ipak promolio nos iznad vode, uzeo svežeg vazduha, izdigao se i „inadžijskim“ hicem kapitena pokazao koliko je jak i nesalomiv.

Kapiten vaterpolo reprezentacije Srbije Filip Filipović tokom proslave gola protiv Italije u četvrtfinalu olimpijskog turnira, Tokio, 04. avgust 2021. (Foto: AP Photo/Mark Humphrey)
Kapiten vaterpolo reprezentacije Srbije Filip Filipović tokom proslave gola protiv Italije u četvrtfinalu olimpijskog turnira, Tokio, 04. avgust 2021. (Foto: AP Photo/Mark Humphrey)

Sportski uspesi naših momaka i devojaka su, da uprostimo, rezervoar naše sreće, lečilište naše duše, naša pokretačka energija, izvor jedinstva, ponosa i čistog patriotizma. Sve to je danas gromko i gotovo u dahu izašlo iz duše našeg reprezentativca, pravo u medijski etar.

I zato smo svi mi Dušan Mandić, a Dušan Mandić svi mi!

 

Radomir Jovanović je master politikolog i jedan od osnivača Centra za međunarodnu javnu politiku. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Berane online TV

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Društvo, Kolumna
Pratite nas na YouTube-u