Čuvajmo se „konstruktivnih“ Danajaca

Srpskoj je sada nasušno potrebno političko jedinstvo. Nikako se ne sme dozvoliti repriza raskola s kraja 1990-ih, koji je mogao dovesti do njenog nestanka

„U OHR-u upravo razmatramo mogućnost da se sastanemo neformalno i da razgovaramo i spreman sam takođe da idem tamo gdje postoje najbolje mogućnosti za razgovor“, rekao je Kristijan Šmit na pres-konferenciji u Sarajevu 4. avgusta.

Ovo se, naravno, odnosilo na predstavnike Republike Srpske, odnosno srpskog naroda u BiH, koji Šmita ne priznaju zbog toga što njegovo imenovanje nije prošlo Savet bezbednosti UN.

Međutim, jasno je da Šmit nije postavljen od strane zapadne globalne duboke države sa dobrim namerama. Da jeste, ne bi se tako brutalno ignorisali stavovi Banjaluke, Moskve i Pekinga, niti bi se tako bezobzirno nametao novi verbalni delikt od strane odlazećeg Incka, kog je Šmit jasno i glasno podržao.

Šmitova računica

E, sad, neke pristalice „5D šaha“ će dozvoliti mogućnost da Šmitovo imenovanje možda zapravo predstavlja prvi potez razgradnje dejtonske BiH, koja je postala neodrživa, povučen upravo da bi izazvao krizu, ali tako da njeni glavni režiseri mogu od nje da javno operu ruke. Ali, čak i da je tako, ko može, posle svih naših iskustava sa političkim Zapadom, da tvrdi da bi takav scenario bio projektovan tako da odgovara Republici Srpskoj, odnosno srpskim interesima uopšte.

Zapravo, jedino odgovorno je, na osnovu dosadašnjih iskustava, podrazumevati da će Šmit predstavljati opasnost za Srpsku, čak i kad „donosi darove“, odnosno biva „konstruktivan“. Tako da, bilo kakvu spremnost za „konstruktivnost“, poput one koju je Šmit izrazio u Sarajevu, samo naivni ili oni koji se zapravo Šmitu preporučuju mogu tretirati kao nekakav ustupak, odnosno „gest dobre volje“ na koji valja odgovoriti sopstvenim ustupkom.

Šmitu nije potreban kontakt, makar i neformalan, sa predstavnicima Srpske samo da bi bar spolja delovao kao i ostali visoki predstavnici, odnosno kao nekakav faktor odlučivanja u BiH. Ne, on će, kroz takvo delovanje – uključujući i prijem u Beogradu od strane predsednika Srbije – takođe nastojati da otvori pukotine unutar srpskog političkog bloka koji se ujedinio oko protivljenja njegovom nelegalnom i nelegitimnom imenovanju, kao i oko odbacivanja Inckovog pokušaja nametanja verbalnog delikta, tj. zabrane negiranja „genocida“.

Bivši visoki predstavnik za BiH Valentin Incko (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/N1)
Bivši visoki predstavnik za BiH Valentin Incko (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/N1)

Već se, uz pomoć „kooperativnih“ medija poput BN TV, koriste moguća taktička neslaganja oko toga da li i ko će se sa Šmitom sastati kao sredstvo sejanja semena razdora među srpskim parlamentarnim strankama u Srpskoj. I neka niko nema iluzija da i to nije deo Šmitove računice, odnosno onih koji su ga imenovali, a prethodno odobrili Inckov verbalni delikt. Kao što će se nesumnjivo korektan budući susret Šmita i predsednika Srbije medijski eksploatisati za sejanje sumnji u javnosti Srpske da je Beograd ipak nekako „priznao“ Šmita, navodno „nezadovoljan“ Dodikovom „nefleksibilnom“ ili kakvom god politikom, što je omiljena večita teza svih neprijatelja jedinstva Banjaluke i Beograda.

I onda bi, mic po mic, po principu kuvanja žabe, Šmit polako počeo da se „odomaćuje“ i u Srpskoj, ako ne zvanično, a onda bar kao legitiman činilac u njenoj javnosti.

Ne samo da bi se na ovakav način urušio položaj Srpske i verovatno trajno zatrovalo dugo čekano političko jedinstvo, već bi se napravio i jaz između Srpske i nezaobilaznih srpskih saveznika i partnera – Rusije i Kine – koje su same vrlo čvrste i jasne u stavu da Šmit „nema legitimnost“, odnosno, po rečima ruskog ambasadora u BiH, da nije visoki predstavnik.

Nasušno potrebno jedinstvo

Šmitova „konstruktivnost“ će takođe biti i u funkciji iscrpljivanja srpskog ujedinjenog otpora bezakonju, odnosno njegovom nelegitimnom postavljanju. Što duže bude bio tu, šaljući „pomirljive“ signale – ali bez i najmanje namere da ipak prihvati da bude izglasan u Savetu bezbednosti, i da opozove Inckov verbalni delikt – to će biti sve teže ignorisati ga.

Bolje rečeno, biće sve lakše njegovim propagandnim saradnicima i saveznicima da promovišu tezu da kad je Šmit već tu i ne ide nigde, hajde onda da i mi budemo „konstruktivni“, da se „ne svađamo sa celim svetom“, da „ne teramo inat“, pogotovo što „toliko toga dobrog“ može da se postigne, pogotovo za „običnog čoveka“ – koga se svetski moćnici obično sete tek kad je đavo odneo šalu – koji navodno „trpi“ zbog „nečije tvrdoglavosti“. Itd. itd.

Onima koji su spremni da potežu takve argumente ne bi palo na pamet da postave neka druga osnovna pitanja. Na primer, šta će jednoj zemlji koja je navodno suverena nekakav visoki predstavnik (a i strane sudije ustavnog suda, kad smo već kod toga)? Ili – da li je pristojno doći u stranu zemlju nepozvan, odnosno neprihvaćen od strane značajnog dela populacije, i ponašati se kao da je to najnormalnija stvar? Pa još i nametati verbalne delikte?

Zastava BiH na Beloj tvrđavi u Sarajevu (Foto: Wikimedia/Bernard Gagnon, CC BY-SA 4.0)
Zastava BiH na Bijeloj tabiji u Sarajevu (Foto: Wikimedia/Bernard Gagnon, CC BY-SA 4.0)

Kakvi ljudi ili zemlje rade ovakve stvari? Šta se to dobro od njih uopšte može očekivati?

Kolonijalno iskustvo je Zapadu omogućilo da osvoji i usavrši efikasne tehnike upravljanja drugima. Jedna od njih je hladnokrvno blefiranje i projektovanje „neminovnosti“ tamo gde se nameću nepopularna, nelegalna, u normalnim uslovima neodrživa rešenja ili dekreti. Ali, još jedna je i „zavadi pa vladaj“.

Na našu žalost, muslimanski političari, koji imaju pretenzije na celu BiH, ne da podržavaju visokog predstavnika, već svesno i ciljano prizivaju stranu intervenciju i uplitanje u nadi da će im stranci na kraju servirati celu zemlju, gde bi oni biti glavni kao u turska vremena. Recept proveren tokom vekova „kooperativnosti“ i dodvoravanja svakom okupatoru.

Ono što ovog puta kolonizatorima bar delimično sreću kvari jeste iskakanje Hrvatske, koja je preko svog ministra spoljnih poslova iznela stav da je funkcija visokog predstavnika „relikt neposrednog poslijeratnog vremena, manifestacija nedostatka demokratije u političkom životu BiH“.

Naravno, ni ovo nije rečeno iz ljubavi prema Srpskoj, niti je ovo isto što i reći da je Šmit „nelegitiman“ ili „nepostojeći“. I pitanje je da li će Hrvatska istrajati na ovom stavu ako dobije ono što traži, na prvom mestu reformu izbornog zakona i kraj mogućnostima muslimanskog preglasavanja bosanskih Hrvata.

Nije teško izvesti zaključak da je sada srpsko političko jedinstvo – i u otporu neokolonijalnom bezakonju i u principijelnosti – nasušno potrebno Srpskoj, i da se nikako ne sme dozvoliti repriza raskola sa kraja 1990-ih, koji je mogao da dovede i do njenog nestanka.

Građani Banjaluke sa velikom zastavom Republike Srpske tokom obeležavanja Dana Republike Srpske, 09. januar 2017. (Foto: Tanjug/Zoran Žestić)
Građani Banjaluke sa velikom zastavom Republike Srpske tokom obeležavanja Dana Republike Srpske, 09. januar 2017. (Foto: Tanjug/Zoran Žestić)

I to jedinstvo nikakvi „darovi“ ne bi smeli da pomute.

Nemoguće je da je strancima više stalo do naših stvari nego nama samima.

 

Naslovna fotografija: Flickr/Aron Urb (EU2017EE), CC BY 2.0

 

Izvor sveosrpskoj.com

 

BONUS VIDEO:

Politika
Pratite nas na YouTube-u