D. Tanasković: O čemu izveštava izveštaj o Sarajevu?

Analitički je razmontirana anatomija jednostrane i do potpune neautentičnosti „politički korektne” predstave koja je stvorena o Sarajevu, kao „gradu mučeniku”, čiji su mučitelji bili divlji, neurbanizovani Srbi

Izveštaj Komisije za utvrđivanje stradanja Srba u Sarajevu od 1991. do 1995. godine” još uvek je nedovoljno poznat domaćoj, a pogotovo stranoj javnosti, a i veoma je obiman, tako da su za sada izostali ozbiljni i argumentovani osvrti na njegovu sadržinu.

Histerične, stereotipne optužbe za plaćenički revizionizam, koje su dočekale već i samo formiranje Komisije, a nepromenjeno su ponovljene i posle obelodanjivanja „Izveštaja” ne treba uzimati u obzir i o njima uopšte raspravljati.

Zasad bi se jedino moglo osvrnuti na kritičke komentare, prevashodno iz bošnjačke sredine, da se „Izveštaj” samo manjim delom bavi temom koja bi trebalo da bude središnja – stradanjem sarajevskih Srba i, uopšte, situacijom u ratnom Sarajevu, a da je mnogo više pažnje i prostora posvećeno obradi raznih pitanja koja nisu u neposrednoj vezi sa onim što je, kako se shvata, trebalo da bude osnovni zadatak Komisije.

Ovakva zapažanja praćena su ocenom da je navodna oskudnost sadržine koja se odnosi na stradanje Srba logična posledica nepostojanja relevantnih činjenica i podataka o ovoj temi, pa, sledstveno, i neodrživosti teze o masovnom stradanju sarajevskih Srba.

Evo kako bi se u ovom trenutku dvema argumentima moglo jednostavno odgovoriti na navedenu zamerku:

(1) Stradanju sarajevskih Srba srazmerno i objektivno uopšte nije posvećeno malo prostora u „Izveštaju”, što se lako može utvrditi njegovim čitanjem, ali kritičari „Izveštaja” su od one vrste koja ne smatra da bi prethodno upoznavanje sa delom koje se ocenjuje moralo biti pretpostavka svakog suda o njemu.

Ilustracije radi, u donekle skraćenoj verziji „Izveštaja”, objavljenoj na nešto više od 800 strana u SAD (Strategic Book Publishing and Rights Co.), više od 350 stranica odnosi se na situaciju u ratnom Sarajevu i stradanje Srba, uključujući i postkonfliktne traume.

(2) Teorijsko polazište, koncepcijska postavka i metodološki postupak Komisije bili su uslađeni sa njenim ciljem i ciljnom grupom. „Izveštaj” se svakako obraća i domaćoj, odnosno regionalnoj javnosti, kako stručnoj tako i najširoj, ali je njegov glavni adresat međunarodna zajednica i međunarodno javno mnjenje.

Uostalom, „Izveštaj” su radili međunarodni eksperti i njegova originalna verzija je na engleskom jeziku, sa kojeg je preveden na srpski. Upravo zbog toga smatralo se neophodnim ući u dublji i širi kontekst ratnih zbivanja u Sarajevu, a ni u jednom trenutku ne ispustiti iz vida činjenicu da je opšti okvir tih zbivanja bio rat u BiH. A u svetu je baš širi kontekst bio srazmerno malo poznat, što je dobrim delom olakšalo projektovanje i usvajanje jednostrane predstave o navodnoj „srpskoj agresiji”, radi realizovanja ideje „Velike Srbije”.

Članovi Komisije su, dakle, svoj ukupni pristup zasnivali na uverenju da događaje u ratnom Sarajevu nije moguće razumeti van dubljeg (dijahronijskog) i šireg (socijalnog, političkog, ideološkog kolektivno-psihološkog i informativno-medijskog) konteksta, jer nije reč o nekom izolovanom slučaju ili incidentnoj situaciji, već o složenom fenomenu za čije je celovito i uravnoteženo predstavljanje i adekvatno razumevanje nužno predočiti i sagledati sve okolnosti koje su ga rezultativno i posledično uzrokovale.

Kritičarima „Izveštaja” se posebno nije dopalo osvetljavanje istorijske, odnosno dijahronijske dimenzije bosanskohercegovačke situacije, iako je ona u mnogome determinisala strukturu i svojstva društva sa kojim su BiH, i Sarajevo, dočekali raspad Jugoslavije i građanski rat.

Istorijski uvod u „Izveštaj”, za koji kritičari tvrde da je irelevantno „pričanje priče”, sažeto i nužno selektivno predočava sukcesivne faze u povesnici Bosne i Hercegovine, od osmanskih do komunističkih vremena, s tim što je naglasak na zbivanjima i procesima koji su trajno obeležili bosanskohercegovačko društvo i „bosanskog čoveka”.

To je onaj složeni i protivrečni mentalitetni sklop koji je Nenad Kecmanović sjajno analizirao u knjizi „Nemoguća država”, pod zaglavljem „Lice i naličje komšiluka”:

„Istorijsko pamćenje ljudi na bosanskom tlu, koje je cikličnim ratnim tragedijama bilo redovno osvježavano svakih nekoliko decenija, upozoravalo je na oba Janusova lika komšiluka“.

A šta međunarodna zajednica zna o tim „cikličnim ratnim tragedijama”? Malo ili nimalo, pa je utoliko lakše proturena crno-bela slika ovog poslednjeg rata.

Zanimljivo je da su pojedini kritičari „Izveštaja”, čije se lično bošnjaštvo probudilo tek nakon razbijanja jugoslovenske federacije, kako izgleda, posebno zatečeni i iritirani delom istorijskog uvoda koji se odnosi na period od 1945. do 1990. godine, za koji se inače vezuje stereotipna predstava o skladnom bratstvu i jedinstvu i homogenom društvu u centralnoj jugoslovenskoj republici. Kao da je to bila neka idila koju su pokvarile zle nacionalne stranke, a pre svih SDS, kao eksponent velikosrpske ideologije, i kao da se društvena harmonija preko noći mogla tek tako izvrgnuti u krvav građanski rat.

U gotovo svim bošnjačkim (i ne samo bošnjačkim) istorijskim pregledima preratnog perioda novije bosanskohercegovačke prošlosti četiri i po decenije komunističke vlasti, praktično sve od ZAVNOBIH-a (1943) naovamo, preskače se i ne uzima u obzir prilikom tumačenja uzroka ratne drame od 1992. do 1995. godine.

Bez obzira na to iz kojeg ugla se ratna zbivanja sagledavaju i objašnjavaju njihova geneza i suština, ne može se održati logika da je razdoblje komunističke vlasti u BiH neutralno u pogledu stvaranja društvenih i političkih preduslova i pogodnog tla za potonju konflagraciju. Jer, u svakom diskontinuitetu važno je prepoznati uvek postojeći kontinuitet. U „Izveštaju” se nastojalo pokazati da je bilo upravo suprotno i da je put ka unitarnoj BiH i nadnacionalnoj koncepciji „bosanstva” bio trasiran i dobrim delom popločan kroz oktroisani „republički patriotizam” komunističkih rukovodstava u Sarajevu.

Kao što je već istaknuto, pored istorijskog, u „Izveštaju” su posebno obrađene sve najvažnije dimenzije, odnosno svi konteksti rata u BiH i situacije u Sarajevu, kao njene specifične sastavnice. To su socijalni, ideološki, gde spada i verski, vojno-bezbednosni, kolektivno-psihološki, politički i informativno-medijski kontekst. Na taj način je kontrastno analitički razmontirana anatomija jednostrane i do potpune neautentičnosti „politički korektne” predstave koja je stvorena o Sarajevu, kao „gradu mučeniku”, čiji su mučitelji bili divlji, neurbanizovani Srbi, a mučenici civilizovani muslimanski/bošnjački građani.

Iako je to već postalo otužno ponavljati, valja i ovom prilikom naglasiti da je pretpostavka od koje se krenulo u radu na „Izveštaju”, a bez koje se njeni ugledni i časni članovi ne bi prihvatili nezahvalne uloge boraca za istinu, da su tokom rata u Sarajevu propatili pripadnici svih nacionalnih zajednica, a da se Komisija, radi uspostavljanja uravnotežene predstave o celini, bavila do sada zanemarivanim i van institucionalne pažnje potiskivanim stradanjem Srba.

Otuda su potpuno deplasirane zamerke zbog navodnog „ignorisanja” bošnjačkih i hrvatskih muka. To, jednostavno, nije bila tema.

 

Tribina u beogradskom Pres centru UNS u organizaciji informativno-političkih portala „Sve o Srpskoj” i „Fakti” – uz podršku Predstavništva RS u Srbiji.

 

Autor Darko Tanasković

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/incomfis-sarajevo.org

 

Izvor Fakti, 7. avgust 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u