Пећка патријаршија (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)

Kosovo i Metohija – stanje na terenu (FOTO) (2)

U kakvom je trenutno stanju srpska kulturna baština na Kosovu i Metohiji? Kakve lepote kriju prizrenske svetinje i šta za Srbe predstavljaju Pećka patrijaršija i Visoki Dečani?

Prvi deo teksta možete pročitati ovde.

Već rano ujutru, u nedelju 27. juna, iz Velike Hoče zaputili smo se ka još jednoj velikoj srpskoj svetinji – pravo na liturgiju u manastiru Svetih Arhangela, nedaleko od Prizrena. Nakon liturgije, kojom načalstvuje iguman Mihailo uglavnom uz sasluženje oca Isidora iz prizrenske Bogoslovije, usledi doručak za sve posetioce i goste, a onda se obično ide u obilazak carskog Dušanovog grada. To je bila i naša ruta.

Ali pre no što pređemo na Prizren i doživljaje u tom fascinantnom gradu, reći ćemo još koju reč o samom manastiru. Dakle, u pitanju je velelepna zadužbina cara Dušana, posvećena, kao što i samo ime kaže – Svetim Arhangelima, a građena je u periodu od 1343. do 1352. godine na mestu starije crkve u sklopu tvrđave Višegrad, kao grobna crkva najvećeg srpskog vladara svih vremena. Pored crkve posvećene Svetim Arhangelima, u Donjem gradu pomenutog utvrđenja Višegrad, u klisuri Prizrenske Bistrice, postojala je i crkva posvećena Svetom Nikoli, kao i konak sa pratećim objektima. Nažalost, veći deo Donjeg grada, kao i objekata u njemu, danas se nalazi u ruševinama (izuzev obnovljenog konaka i gostoprimnice).

Ulaz u manastir Svetih Arhangela kraj Prizrena (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Ulaz u manastir Svetih Arhangela kraj Prizrena (u pozadini je nedovršena crkva Svetog Nikole) (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Sama crkva Svetih Arhangela, za koju se tvrdilo da je bila najlepša i najimpozantnija od svih do tada viđenih, a po jednom putopisu i da joj „nema ravne pod Suncem“, srušena je do temelja od strane Turaka 1615. godine, da bi od njenih ostataka bila sagrađena Sinan-pašina džamija u samom centru Prizrena. Tokom devedesetih godina prošlog veka počela je obnova manastirskog kompleksa, a unutar starih zidova sagrađen je konak za život monaškog bratstva, pa su prvi monasi počeli da se useljavaju u njega 1998. godine. Nažalost, ratna dešavanja nisu zaobišla ni ovaj manastir, pa je on teško postradao kako nakon povlačenja naših snaga bezbednosti 1999. tako i tokom Martovskog pogroma 2004. godine, kada je obnovljeni konak opljačkan i spaljen od strane OVK (čiji su pripadnici tokom juna 1999. kidnapovali oca Haritona Lukića koji je kasnije pronađen rasporen i obezglavljen na jednom prizrenskom groblju).

Dušanov narodni konak (u pozadini su ostaci crkve Svetih Arhangela) (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Dušanov narodni konak (u pozadini su ostaci crkve Svetih Arhangela) (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Međutim, konak je, zahvaljujući Kancelariji za Kosovo i Metohiju, ponovo obnovljen leta 2014. godine, tako da se danas u kapeli Svetog Nikolaja Žičkog u okviru Dušanovog narodnog konaka (kako se danas zove) vrši služba, dok se na spratu nalaze sobe u kojima posetioci mogu da prespavaju. Konak izgleda vrlo lepo, vrlo funkcionalno i moderno, i zato svi koji krenu u posetu KiM mogu doći ili ovde ili, kao što rekosmo, u Veliku Hoču, sve zavisi od želje ili popunjenosti kapaciteta. A, Bogu hvala, prilično su popunjeni tokom čitave godine, pa se prenoćište mora rezervisati na vreme.

Obično na nedeljnoj liturgiji u kapeli konaka bude dosta vernog naroda (što posetilaca, što preostalih Srba iz prizrenskog kraja) i manastir je danas, čini se, življi nego ikada. Kada se pogleda kroz kakvu je golgotu prošao i u kom se okruženju nalazi, puna nedeljna trpeza je zaista prelep i ohrabrujući prizor. Čini se da bi i sam car Dušan pred tim prizorom, ali i nakon besede i mudrih reči oca Mihaila, bio i te kako ponosan.

Gostoprimnica unutar manastirskog kompleksa sa posterom cara Dušana (Foto. Radomir Jovanović/Novi Standard)
Gostoprimnica unutar manastirskog kompleksa sa posterima cara Dušana i Svetih Arhangela (Foto. Radomir Jovanović/Novi Standard)

Međutim, sve do danas, jedini objekat u manastirskom kompleksu koji je obnovljen jeste pomenuti konak, dok su tek započeti radovi na obnovi crkve Svetog Nikole morali da budu – obustavljeni! I sva je prilika da će sve na tome ostati i u godinama koje dolaze.

Naime, na inicijativu Eparhije raško-prizrenske na čelu sa vladikom Teodosijem pokrenuti su radovi na obnovi crkve, i taman što je krenulo da se gradi iz prištinskih institucija stigla je naredba o momentalnom zaustavljanju radova. Oni su označeni kao „nelegalni“, jer se sprovode bez dozvole za gradnju. Naravno da ovaj potez nema apsolutno nikakve veze sa poštovanjem nekakvih zakona, već se iza svega krije jasna namera da se spreči ponovno podizanje manastira sa takom jakom simbolikom među srpskim narodom. Štaviše, i sam iguman Mihailo je jednom prilikom rekao da će manastir „teško biti obnovljen u celosti do dolaska nekog novog pravoslavnog cara“, što veoma jasno ilustruje kakvu sudbinu ova svetinja može da očekuje u budućnosti.

Improvizovani oltar unutar ostataka crkve Svetih Arhangela (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Improvizovani oltar unutar ostataka crkve Svetih Arhangela (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Na kraju, pomenućemo da su u više navrata u manastirskom kompleksu vršena arheološka istraživanja i da je najvažnije ono koje je sprovedeno 1927. godine, kada je, zahvaljujući predanom radu našeg velikog arheologa Radoslava Grujića, otkriven grob cara Dušana unutar ostataka crkve Svetih Arhangela. Kasnije su njegove mošti pohranjene u poseban sarkofag i prenete u Beograd, u crkvu Svetog Marka na Tašmajdanu. I samo zahvaljujući tom patriotskom činu velikog profesora mi smo kao narod, do dana današnjeg, sačuvali ostatke svog najvećeg vladara svih vremena.

Mermerna ploča na mestu groba cara Dušana unutar ostataka crkve Svetih Arhangela (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Mermerna ploča na mestu groba cara Dušana unutar ostataka crkve Svetih Arhangela (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

U periodu od 1961. do 1965. godine nastavljeni su radovi na istraživanju lokaliteta, sa kojima su paralelno tekli i konzervatorski radovi, da bi na samom kraju na mestu praznog Dušanovog groba bila postavljena mermerna nadgrobna ploča. Ona je tokom martovskih nemira 2004. bila polomljena, a sama grobnica oskrnavljena, pa možemo samo zamisliti šta bi se tek desilo sa moštima velikog cara da su ih horde albanskih terorista zatekle na tom mestu.

Pravo iz manastira, koji danas obezbeđuje KPS, vratili smo se u Prizren i krenuli u obilazak tamošnjih svetinja.

Prizrenske svetinje

Svi oni koji su se prvi put zatekli u ovom čuvenom gradu, nekada nadaleko poznatom po vrhunskim juvelirima, trgovcima i zanatlijama, netremice su posmatrali svu raskoš i lepotu oko sebe. Nisu znali da li da pre posmatraju brzake Prizrenske Bistrice i mostove na njoj, Paštrik, Kaljaju ili Potkaljaju sa crkvicama. I pored i te kako primetnog (mada u manjoj meri u odnosu na ostatak pokrajine) albanskog kičeraja, grad je ipak zadržao neku vanvremensku lepotu i autentičan duh prošlih vremena koji vas – a to nije floskula kojoj se pri ovakvim konstatacijama obično pribegava – obuzima i opčinjava. Na trenutak pomislite kao da je vreme stalo i da ratovi nisu ostavili prevelikog traga na čitav grad.

Da je sreće, kao što nije…

Panorama Prizrena (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Panorama Prizrena (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Jer, Srbi i tragovi srpskog postojanja u ovom gradu su mnogo puta kroz istoriju (a posebno 1999. i 2004) teško postradali. Crkve su bile paljene, rušene, skrnavljene, pljačkane, Srbi bili otimani, ubijani i proterivani iz svojih kuća, a njihova imovina uzurpirana. O sadističkom iživljavanju potporučnika Davida Ferka i oko 200 metaka ispaljenih na dvojicu Srba od strane nemačkih vojnika, i to prvi put nakon 9. maja 1945. godine, da i ne govorimo. Jezivi kadrovi krvavih i izrešetanih Srba na samrti u žutoj „ladi“ svima su dobro poznati…

Zadržaćemo se, zbog prirode teksta, samo na tri jako bitna stuba srpskog naroda u carskom gradu Stefana Dušana Nemanjića.

Najpre smo posetili zadužbinu Sime Andrejevića Igumanova, čuvenog srpskog trgovca i dobrotvora – Srpsku pravoslavnu bogosloviju Svetog Kirila i Metodija, koja je sa radom počela još davne 1871. godine. Upravo ove godine, njoj u čast, povodom 150 godina postojanja, izdata je i poštanska marka. Danas je ona, kao i prilikom osnivanja, jedina srpska institucija u Prizrenu.

Ulaz u prizrensku Bogosloviju (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Ulaz u prizrensku Bogosloviju (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Prizrenska Bogoslovija delila je sudbinu naroda čije sveštenike obrazuje, pa je tokom nesrećne 1999. godine, zbog opasnosti koja se nad njom nadvila, bila prinuđena da napusti Prizren i premesti se u Niš gde je nastavila sa radom. U svojevrsnom „egzilu“ bila je do 2011. godine, kada se ponovo vratila u Prizren, u novo, obnovljeno zdanje, koje je, inače, bilo potpuno spaljeno i uništeno u Martovskom pogromu 2004. Obnova je krenula 2007. godine, da bi tokom 2016. bila potpuno obnovljena i osveštana. Tom prilikom je blaženopočivši patrijarh srpski Irinej otkrio spomen bistu Simi Andrejeviću Igumanovu u dvorištu Bogoslovije i rekao:

„Nije prvi put u istoriji da smo podizali iz pepela, na zidinama srušenih hramova obnavljali smo i opstajali, ako budemo sa Gospodom biće Gospod sa nama“.

Bista Sime Andrejevića Igumanova i dvorište Bogoslovije (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Bista Sime Andrejevića Igumanova i dvorište Bogoslovije (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

I zaista je čitav kompleks podignut iz pepela, jer ako pogledate i uporedite fotografije napravljene neposredno nakon 17. marta 2004. i u ovom trenutku to se i ne može drugačije nazvati nego vaskrsenjem. Danas se u prizrenskoj Bogosloviji nalaze moderne prostorije za učenje i nastavu, na čemu joj mogu pozavideti i brojne obrazovne institucije širom sveta. Baš krajem maja ove godine školovanje je završila još jedna generacija mladih bogoslova, šesta po redu od obnavljanja Bogoslovije.

Još jedna zanimljivost vezana za ovo mesto tiče se krune kralja Petra Prvog Karađorđevića koja je prilikom povlačenja srpske vojske prema Albaniji 1915. godine ipak ostala na tlu Srbije, u carskom gradu.

„Tako je, prema predanju, kruna sakrivena u zgradi prizrenske Bogoslovije. U gluvo doba noći, uklonjene su podne daske, iskopana rupa i u nju položena kraljevska kruna“, piše novinarka RTS-a Jelena Božović u članku posvećenom ovom događaju.

Bista Sime Andrejevića Igumanova u dvorištu prizrenske Bogoslovije (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Bista Sime Andrejevića Igumanova u dvorištu prizrenske Bogoslovije (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Bogoslovija se, recimo još i to, nalazi u samom centru Prizrena, nadomak Bistrice, a ispred ulaza se nalazi punkt KPS-a koji obezbeđuje bogoslovski kompleks.

Pravo odatle otišli smo u još jednu zadužbinu kralja Milutina, crkvu Bogorodica Ljeviška, drugi po redu srednjovekovni spomenik na Kosovu i Metohiji koji se nalazi pod zaštitom UNESCO. Tamo nas je dočekao hrabri i gostoprimljivi otac Đorđe Stefanović, rodom iz Valjeva, koji danas čuva ovu našu prelepu svetinju od otimanja i prisvajanja od strane tamošnjih Albanaca.

Crkva Bogorodica Ljeviška, koju obično nazivaju i vršnjakinjom pariske katedrale Notr Dam, jedan je od najlepših i najznačajnijih spomenika srpske srednjovekovne umetnosti i kulture na Kosovu i Metohiji. Podignuta je u periodu između 1306. i 1307. godine na, kako se navodi, „ostacima crkve iz 13. veka, koja je pak ležala na temeljima bazilike srednjovizantijskog perioda (9-11. vek), podignute na temeljima ranohrišćanskog svetilišta“. Najkasnije sredinom 18. veka (mada neki tvrde i mnogo ranije), Turci su crkvu pretvorili u džamiju i tada je unutrašnjost hrama pretrpela znatna oštećenja: freske su izubijane čekićem, pokrivene slojem maltera i prekrečene. Tek nakon oslobođenja Prizrena (1912), Bogorodica Ljeviška je ponovo pretvorena u crkvu, a zamaskirane freske ponovo su otkrivene za vreme restauratorskih radova u periodu od 1950. do 1952. godine. U tom periodu je i otkrivena freska Bogorodica Ljeviška (1951), po kojoj je hram dobio ime, a koja je jedinstvena po tome što prikazuje Isusa Hranitelja u krilu Bogorodice, koji iz košarice zahvata žito i deli ga narodu.

Freska Bogorodice Ljeviške (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Freska Bogorodice Ljeviške (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Među freskama koje se danas mogu videti unutar crkve po svojoj lepoti izdvajaju se još i „Isus Prizrenac“, koji predstavlja zaštitnika grada na Bistrici, freska Svetog kralja Milutina, kao i freska Svetog Simeona Mirotočivog sa sinovima Stefanom Prvovenčanim i Svetim Savom.

Freska kralja Milutina u crkvi Bogorodica Ljeviška (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Freska kralja Milutina u crkvi Bogorodica Ljeviška (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Ono po čemu je Ljeviška takođe nadaleko poznata jeste freska „San Jakovljev“ na kojoj je urezan jedan natpis na arapskom jeziku, i koji u prevodu na srpski znači: „Zenica oka moga gnezdo je lepoti tvojoj“. U pitanju su stihovi persijskog pesnika Hafiza Širazija koje je jedan neznani arapski putopisac, opčinjen lepotom crkve, ostavio na tom mestu.

Freska „San Jakovljev“ sa natpisom na arapskom jeziku (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Freska „San Jakovljev“ sa natpisom na arapskom jeziku (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Međutim, crkva je ponovo teško postradala tokom Martovskog pogroma 2004. kada su Albanci, nakon što su je prvo gađali vatrenim oružjem, unutar nje spaljivali automobilske gume i bure nafte želeći tako da unište sve freske. Vatrena stihija progutala je oltar, mnoge freske su teško oštećene, a tada je palo i crkveno zvono i pokraden olovni krov. I posle 17 godina se unutar crkve može osetiti garež, što dovoljno govori o stepenu njenog oštećenja. Republički zavod za zaštitu spomenika kulture izvršio je čišćenje i sanaciju potpuno ogaravljenih fresaka, dok je novac za obnovu obezbedio UNESCO. I to je u suštini sve što se odradilo u crkvi nakon 17. marta 2004. godine.

Crkva je, što je podatak za rubriku „verovali ili ne“, i dalje u mraku, bez struje, a njena obnova kasni i stagnira – delom zbog našeg nemara, delom zbog političke situacije, a delom i zbog procedura UNESCO koje moraju biti ispoštovane. Međutim, otac Đorđe veruje da će radovi ipak uskoro krenuti i da će se stvari pomeriti sa mrtve tačke.

Otac Đorđe Stefanović, Radomir Jovanović i ostali putnici ispred crkve Bogorodica Ljeviška (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Otac Đorđe Stefanović, vođa puta Radomir Jovanović (u sredini) i ostali putnici ispred crkve Bogorodica Ljeviška (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Iako je od rata prošlo više od 20 godina, crkva je i dalje sa svih strana opasana bodljikavom žicom, dok se sa prednje strane, na ulazu, nalazi još jedna dodatna žičana barijera pored kapije. I baš kroz tu kapiju brojni prolaznici vrlo često umeju da bez stida i srama bacaju flašice, opuške, omote od slatkiša i svašta drugo i tako zatrpavaju crkvu smećem. Neumorni otac Đorđe potom to očisti i sve tako ukrug. Oni zagađuju, on čisti. Eto, to je odnos kosovskih Albanaca prema ovoj svetinji koju svojataju i za koju tvrde da je prvobitno bila jedna od najstarijih albanskih rimokatoličkih katedrala, da pripada njihovom kulturnom nasleđu. I to nakon što su prethodno pokušali da je unište. Reklo bi se potpuno šizofrena situacija, ali takva istorijska fantazmagoričnost i kontradiktornost nisu ništa neobično za njih.

Crkva Bogorodica Ljeviške viđena sa zadnje strane kroz bodljikavu žicu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Crkva Bogorodica Ljeviška viđena sa zadnje strane kroz bodljikavu žicu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Na kraju priče o Ljeviškoj treba istaći još koju lepu vest.

Naime, juna protekle godine završeni su radovi na sanaciji i konzervaciji zvonika, tako da zvona sa crkve Bogorodice Ljeviške ponovo odjekuju Prizrenom, i to nakon više od 20 godina. Takođe, proteklih godina beleže se čak i venčanja u crkvi (pri čemu su mladenci obično u narodnoj nošnji), što je još jedan ohrabrujući podatak i dokaz da crkva, uprkos svima i svemu, ipak živi i opstaje.

Otac Đorđe ima puno zanimljivih priča i anegdota iz svakodnevnog života, koje možete čuti samo ukoliko posetite crkvu, tako da neka i ovo ostane kao jedan svojevrstan poziv svima da obavezno posete i ovu našu svetinju.

Obilazak Prizrena završili smo posetom Sabornom hramu Svetog Đorđa, koji je građen u periodu od 1856. do 1887. godine. Ovaj hram je takođe teško postradao tokom Martovskog pogroma 2004. kada su ga Albanci najpre zapalili, a potom minirali. Međutim, danas je ovaj velelepni hram u potpunosti obnovljen i predstavlja nezaobilaznu tačku koji posećuju svi Srbi iz ostatka Srbije prilikom odlaska na KiM.

U njemu danas službuje mladi otac Jovan Radić (sin Olivere Radić iz Orahovca) i plan je da se u narednom periodu crkva oslika iznutra i time do kraja završi njena obnova koja već sada, s obzirom na stepen oštećenja iz 2004, deluje potpuno neverovatno.

Unutrašnjost Sabornog hrama Svetog Đorđa u Prizrenu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Unutrašnjost Sabornog hrama Svetog Đorđa u Prizrenu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Baš u trenutku dok je trajala poseta hramu, u njemu se zatekla i Viola fon Kramon-Taubadel, izvestilac Evropskog parlamenta za tzv. Kosovo, koja je došla da poseti, kako su mediji izvestili, „kulturno nasleđe Kosova u Prizrenu“. Kada je u razgovoru sa ocem Jovanom saznala da je u Prizrenu od nekadašnjih desetak hiljada ostalo svega dvadesetak Srba, ostala je potpuno zatečena. Bez obzira da li je to bila gluma ili istinski šok (a teško da je bila toliko neupućena), ta činjenica joj nije zasmetala da kasnije u svom tvitu istakne kako je Prizren „odlično mesto za multietnički život“.

Multikulturalizam, multietičnost i verska tolerancija su inače termini koje evropski zvaničnici, u nameri da prikažu kako na Kosovu i Metohiji sve to postoji, često rabe između ostalog upirući prstom u postojanje pravoslavne crkve, islamske džamije i katoličke katedrale na maloj udaljenosti u samom centru Prizrena. Otuda je, valjda, i došla inspiracija za njen tvit, iako možemo biti sasvim sigurni da nije mogla a da ne primeti sve one kafiće i letnje bašte neukusno i namerno načičkane tik uz samu ogradu crkve, kojima se narušava dostojanstvo jednog verskog objekta. Ili kontejner KPS-a unutar samog dvorišta gde se morate prvo prijaviti pre ulaska u crkvu. Šta će on tu, ako već postoje multietnički sklad i tolerantnost u Prizrenu? Ili to važi samo ako su Srbi u gradu zastupljeni na nivou statističke greške?

Saborni hram Svetog Đorđa u Prizrenu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Saborni hram Svetog Đorđa u Prizrenu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Po izlasku iz hrama neki su želeli da se popnu na Kaljaju, čuvenu Dušanovu tvrđavu (odnosno na njene ostatke), sa koje se pruža prekrasan pogled na čitav grad, a neki su rešili da prošetaju gradom i probaju čuvene prizrenske đakonije u nekom od tamošnjih restorana.

Pitanje koje se ovde nameće samo po sebi jeste – da li je za Srbe bezbedno da dođu i prošetaju gradom?

Prizren je verovatno jedino veće mesto na Kosovu i Metohiji (južno od mosta na Ibru u Kosovskoj Mitrovici) u kojem danas možete slobodno da prošetate gradom, sednete u restoran ili govorite srpskim jezikom (ma koliko to nestvarno zvučalo). U Đakovici, recimo, tako nešto je potpuno nezamislivo. Uostalom, golgota kroz koju prolazi jedina srpska povratnica u tom mestu, Dragica Gašić, veoma slikovito dočarava zbog čega je Đakovica za Srbe praktično „zabranjeni grad“.

Prizren je, ipak, turističko mesto, pa je samim tim i ambijent u njemu znatno drugačiji. Pored toga, struktura stanovništva je takva da Albanci, iako ubedljivo najbrojniji, ipak nisu sami u gradu, već pored njih i sa njima žive i Turci, Bošnjaci, Romi, Aškalije i Goranci, pa je i to razlog relativno opuštenije atmosfere u gradu na Bistrici.

Pogled na Kameni most na Prizrenskoj Bistrici i Paštrik u pozadini (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Pogled na Kameni most na Prizrenskoj Bistrici i Paštrik u pozadini (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Dakle, svi su tu, samo Srba više nema. Ono malo što ih je ostalo živi (kako nekad tako i sad) u Potkaljaji, na padini brda, odmah ispod ostataka Dušanove tvrđave.

No, sve to ne treba da nas obeshrabri da dolazimo i obilazimo naše sveštenstvo, naše svetinje, koje se polako, jedna po jedna, dižu iz pepela – neke smo obnovili, neke se trenutno obnavljaju. Bogu hvala, sve je veći broj organizovanih poseta KiM, sve više Srba obilazi Prizren, pa neka se taj trend nastavi kako ove godine tako i – a kako drugačije – dogodine.

Pravo iz carskog grada krenuli smo dalje ka kraljevskim Visokim Dečanima.

Svetinje podno Prokletija

Ukusi su različiti i o tome ne treba raspravljati, ali ono što je ostao kao glavni utisak svih onih koji su krenuli u ovu posetu bio je da se po lepoti na ovom delu planete ništa ne može porediti sa Visokim Dečanima, velelepnom zadužbinom Svetog kralja Stefana Dečanskog i trećim po redu biserom srpske i svetske kulturne baštine pod zaštitom UNESCO.

Čim skrenete desno na jednom kružnom toku u Dečanima iz pravca Prizrena i čim ugledate (gle čuda!) putokaz do manastira (naravno, bez oznake da je reč o manastiru SPC) ulazite u jednu potpuno novu dimenziju. Odjednom nailazite na barikade na putu (nedavno su betonske zamenjene drvenim) i prosto u vazduhu se oseti da se njima štiti nešto zaista sveto, a taj osećaj postaje upotpunjen kad pred samim zidinama manastira naiđete na punkt KFOR-ovih vojnika sa dugim cevima. Tada vam postaje jasno zašto je manastir Visoki Dečani svrstan na listu sedam najugroženijih lokaliteta kulturnog nasleđa u Evropi za 2021. godinu, koju je sastavila panevropska federacija za očuvanje kulturnog nasleđa „Evropa Nostra“.

Osmatračnica KFOR-a na putu ka Visokim Dečanima (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Osmatračnica KFOR-a na putu ka Visokim Dečanima (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Onog časa kada predate lične karte na punktu i kada se pred vama u svom punom sjaju, u podnožju Prokletija, predstave Visoki Dečani doslovno ostanete nemi pred tom impozantnom svetinjom. Prosto biste samo stajali, gledali je i čudili se kako je moguće da je nešto tako lepo i uzvišeno moglo biti sagrađeno pre toliko godina, i kako je manastir uspeo da ostane netaknut nakon toliko nesrećnih vremena.

Tabla sa natpisom da su Visoki Dečani pod zaštitom UNESCO na zidinama ispred manastira (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Tabla sa natpisom da su Visoki Dečani pod zaštitom UNESCO na zidinama ispred manastira (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Srbi, upamtite – ovaj manastir je naš ponos pred licem Božijim, dokaz naše istorijske utemeljenosti, našeg smisla za umetnost, a na kraju krajeva i dokaz da smo ipak veliki narod. Ali ne veliki po tome što smo silni i gordi, već po tome što smo čovečanstvu darivali jedan ovakav umetnički biser! Ni u jednom hramu, bilo srpskom bilo vizantijskom, nije se pojavilo toliko fresaka i nigde istorija hrišćanstva nije prikazana na jednom mestu tako podrobnije kao u Visokim Dečanima. U preko hiljadu scena, razvrstanih u više od 20 ciklusa, i nekoliko hiljada pojedinačnih figura utkano je iskustvo čitave kasnovizantijske umetnosti. S druge strane, umetničkim i kulturno-istorijskim vrednostima svojih predmeta, dečanska riznica nadmašuje, izuzev hilandarske, sve ostale u srpskom kulturnom nasleđu.

Manastir Visoki Dečani (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Manastir Visoki Dečani (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

I dok nastaju ovi redovi, pisac shvata da bi bilo prosto nemoguće čak i u samo jednom zasebnom tekstu (a kamoli na ovom mestu) opisati šta sve ovaj manastir sadrži, šta sve čuva, šta znači u ekonomskom smislu za naše svetinje i Srbe na KiM, kakva je njegova istorija i šta on zapravo predstavlja za srpski narod u celini. Iz tog razloga ćemo ovde pokušati da posredstvom specijalno načinjenih fotografija čitaocima dočaramo umetničku stranu ovog manastira, i to tako da one predstavljaju poziv svim Srbima da obavezno, makar jedanput za svog života, posete ovo sveto mesto!

Jer, ono što ćete ovde doživeti, nećete moći da iskusite ni na jednom drugom mestu u ovom delu sveta. To će vam priznati gotovo svako ko se ikada zatekao na ovom divnom mestu u podnožju prokletijskih visova.

Unutrašnjost manastira Visoki Dečani (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Kupola manastira Visoki Dečani (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

 

Drveni krst i kivot sa moštima Svetog kralja Stefana Dečanskog, poslednjeg srpskog vladara koji počiva na Kosovu i Metohiji (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Drveni krst i kivot sa moštima Svetog kralja Stefana Dečanskog, poslednjeg srpskog vladara koji počiva na Kosovu i Metohiji (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

 

Vladarski tron unutar Visokih Dečana na kojem je poslednji sedeo kralj Aleksandar Karađorđević (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Vladarski tron unutar Visokih Dečana na kojem je poslednji sedeo kralj Aleksandar Karađorđević (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

 

Jedinstvena freska Isusa Hrista sa mačem (levo) koja se nigde osim u Dečanima ne može naći na svetu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Jedinstvena freska Isusa Hrista sa mačem (levo) koja se nigde osim u Dečanima ne može naći na svetu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

 

Freska Svetog kralja Stefana Dečanskog (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Freska Svetog kralja Stefana Dečanskog (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

 

Freska Isusa Pantokratora (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Freska Isusa Pantokratora (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

 

Freska Isusa Pantokratora i svetorodne dinastije Nemanjić (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Freska svetorodne loze Nemanjića (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

 

Freske i skulpture u priprati Visokih Dečana (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

 

Manastir Visoki Dečani sa zadnje strane (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

 

Otac Petar, Radomir Jovanović i ostali putnici ispred manastira Visoki Dečani (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Otac Petar, Radomir Jovanović i ostali putnici ispred manastira Visoki Dečani (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Nakon razgledanja ovog parčeta raja na Zemlji i uživanja u njegovoj lepoti i raskoši, svoje putešestvije zaključili smo posetom nukleusu i korenu srpskog naroda, mestu koje predstavlja samu srž našeg postojanja na ovoj planeti, sedištu naše crkve, domu i mauzoleju srpskih arhiepiskopa i patrijaraha, instituciji koja je sprečila da nas istorijski vihori izbrišu sa svih svetskih mapa – Pećkoj patrijaršiji, četvrtom srednjovekovnom spomeniku na Kosovu i Metohiji pod zaštitom UNESCO.

Da su monahinje na čelu sa blaženopočivšom mati Fevronijom, igumanijom Patrijaršije, odlučile da se evakuišu iz manastira kada je sve oko njega gorelo tog zlokobnog 17. marta 2004. godine, vrlo je verovatno da mi danas ne bismo govorili o Pećkoj patrijaršiji kao duhovnom središtu srpskog naroda, već o nekakvom muzeju srednjovekovne umetnosti „Kosova“. I to pod uslovom da ona uopšte postoji, odnosno da nije spaljena do temelja.

Tabla na kojoj piše da je Pećka patrijaršija pod zaštitom UNESCO na ulaznoj kapiji (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Međutim, zahvaljujući hrabrosti i prisebnosti mati Fevronije i ostalih sestara, očuvana je „žila kucavica“ srpskog naroda, njegov duhovni centar, i samo zahvaljujući tome mi i danas imamo priliku da dođemo u posetu domu Pećke Krasnice i s ponosom negujemo srpski nacionalni identitet. Jer, da je Patrijaršija prestala da bude naša i svetska, a postala albanska ili „kosovska“, to bi bio i definitivan početak kraja srpskog naroda.

S obzirom da je priča o Pećkoj patrijaršiji, njenom nastanku, istoriji i značaju za srpski narod po obimu gotovo u ravni sa onom o Visokim Dečanima, i na ovom mestu ćemo primeniti isti „recept“, odnosno pokušaćemo da kroz niz fotografija približimo manastir čitaocima i pojasnimo zbog čega je on rizničar naše slavne prošlosti i čuvar naše budućnosti.

Manastir Pećka patrijaršija (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Manastir Pećka patrijaršija (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Naravno, ne treba napominjati koliko je bitno da stalno, iznova i iznova, pomažemo mati Haritini i ostalim sestrama kako bi one pomogle nama da spasemo sami sebe i čitav narod svoj. Svaka poseta znači puno, svaki odneti kilogram brašna ili litar ulja znači da ipak kao narod nismo izgubili dušu, da znamo ko smo i da smo dostojni svojih predaka! Zato bi svaki Srbin trebalo da dođe ovde makar jednom i upozna se sa svojim korenima.

Freska Isusa Hrista unutar Pećke patrijaršije (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Freska Isusa Hrista unutar Pećke patrijaršije (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

 

Freska Svetog Nikole (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Freska Svetog Nikole (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

 

Kupola jedne od crkava Pećke patrijaršije (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Kupola jedne od crkava Pećke patrijaršije (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

 

Grobno mesto patrijarha Makarija Sokolovića (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Grobno mesto patrijarha srpskog Makarija Sokolovića (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

 

Grobno mesto patrijarha srpskog Jefrema (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Grobno mesto patrijarha srpskog Jefrema (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

 

 

Najveća svetinja Pećke patrijaršije, čudotvorna ikona Pećke Krasnice (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Najveća svetinja Pećke patrijaršije, čudotvorna ikona Pećke Krasnice (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

 

Tron srpskih patrijaraha u Pećkoj patrijaršiji (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Tron srpskih patrijaraha u Pećkoj patrijaršiji (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

 

Spomenik prirode Šam-dud, stablo crnog duda koje je posadio arhiepiskop Sava Drugi polovinom 13. veka (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Spomenik prirode Šam-dud, stablo crnog duda koje je posadio arhiepiskop Sava Drugi polovinom 13. veka (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

 

Pogled na manastirski kompleks Pećke patrijaršije (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Pogled na manastirski kompleks Pećke patrijaršije (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Nakon obilaska manastira kraj Pećke Bistrice i dostavljanja humanitarne pomoći krenuli smo put Beograda, usput svratili i do Leposavića gde smo napravili pauzu, pa ne bilo pošteno da ovu priču zaokružimo a da vam ne predstavimo i ono što smo tamo videli.

Spomenik patrijarhu Pavlu i crkva Svetog Vasilija Ostroškog u Leposaviću (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Spomenik patrijarhu Pavlu i crkva Svetog Vasilija Ostroškog u Leposaviću (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Crtica o albanskom kiču

Ne možemo a da na ovom mestu ne pomenemo kratko i sve ono što smo videli usput, takoreći „sa druge strane“ univerzuma.

Jedna od mnoštva auto perionica (alb. Auto Larje) na Kosovu i Metohiji (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Jedna od mnoštva auto perionica (alb. Auto Larje) na Kosovu i Metohiji (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Nasuprot svim ovim divnim, svetim mestima, koja odišu mirom, duhovnošću i lepotom, nalazi se, manje-više, jedan sveopšti kičeraj koji su tokom svoje apsolutne vladavine Kosovom i Metohijom stvorili kosovski Albanci. Pored nebrojano mnogo ulica i bulevara sa nazivima osvedočenih srbofoba i OVK terorista, tokom krstarenja Kosovom i Metohijom naišli smo na ogroman broj perionica za automobile (alb. Auto Larje), čija je koncentracija po metru kvadratnom verovatno najveća u Evropi, ogromne i potpuno neukusno izgrađene vile usred ničega (često i sa zastavama pokrovitelja tzv. kosovske nezavisnosti na krovovima), zatim ogromne sale za venčanja sa sve antičkim ukrasima i statuama nasred njive, nizove istovetnih kuća nasred livada (jer po albanskoj tradiciji sva braća u okviru jedne porodice moraju imati identične kuće), nazive marketa i prodavnica bez imalo marketinškog smisla i ukusa za font i oblik reči, ali i brojne novoizgrađene kuće duž puteva sa spuštenim roletnama. Što znači da se od pranja automobila ipak ne može živeti, pa su mnogi Albanci bili primorani da ih napuste. O albanskim zastavama, bilbordima i spomenicima posvećenim OVK teroristima i saobraćajnim tablama sa precrtanim nazivima mesta na srpskom jeziku da i ne govorimo.

Tabla sa natpisom ulice Eliota Engela, osvedočenog albanskog lobiste i bivšeg kongresmena u SAD, u Peći (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Tabla sa natpisom ulice Eliota Engela, osvedočenog albanskog lobiste i bivšeg kongresmena u SAD, u Peći (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

U svakom slučaju, na prvi pogled se odmah vidi da je sve pomenuto mahom izgrađeno u prethodnih 15-20 godina, potpuno neplanski i samo sa jednim ciljem – da sve pršti od kiča, da bude što veće, što šire, što duže kako bi se na brzinu zauzeo što veći prostor. Što opet pokazuje koliko je čitav projekat „država Kosovo“ zapravo veštački i na silu izgrađen.

Saobraćajna tabla sa precrtanim nazivom Đurakovca na srpskom jeziku (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Saobraćajna tabla sa precrtanim nazivom Đurakovca na srpskom jeziku (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

 

Istovetne albanske kuće izgrađene jedna do druge (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Istovetne albanske kuće izgrađene jedna do druge (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

 

Saobraćajna tabla u blizini Orahovca sa albanskom zastavom (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Saobraćajne table u blizini Orahovca sa albanskom zastavom (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

 

Zastave na jednoj albanskoj kući (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Zastave Albanije, Švajcarske, SAD i Nemačke na jednoj albanskoj kući (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

***

Poštovani čitaoci, upravo su vam, u dva nastavka ovog teksta, samo otvorene korice jedne velike knjige čije stranice ne prestaju da se ispisuju svakog dana. Upravo vam je predstavljen samo delić naše bogate istorije koju bi mnogi želeli da sakriju od vas ili da vam je ogade tako da na nju uopšte ne mislite, da na nju zaboravite, kako biste postali deo neke amorfne mase ljudi koja stiže da se divi francuskom Luvru, italijanskom Koloseumu, austrijskim i nemačkim dvorcima, ali ne i svojoj Gračanici, Visokim Dečanima, svojoj Pećkoj patrijaršiji, svom Zočištu.

Razume se, širina duha se i stiče putovanjima po inostranstvu i treba putovati, treba videti sve, treba upijati sva znanja i svu lepotu koju ovaj svet nudi, ali isto bi tako trebalo da se setimo da se na svega par sati vožnje od bilo kog mesta u ovoj našoj lepoj zemlji nalazi jednako kvalitetna i vredna umetnost koja bi mogla da stane rame uz rame sa svim tim stranim dvorcima, galerijama, muzejima, i koja je usput – naša. Naša i svetska i ničija više!

I zato, kad god pogledate Mona Lizu, setite se Pećke Krasnice, kad god pogledate Notr Dam, setite se Ljeviške, kad kod pogledate Hofburg, setite se Dečana. Ne zanemarujmo našu kulturnu baštinu, ne nipodaštavajmo je, ne zaboravimo ko smo i šta nas je gradilo i očuvalo kroz vekove. Posećujmo je! Posećujmo naš narod i našu decu na Kosovu i Metohiji! Mnogi bi dali sve da imaju makar delić onoga što mi već imamo, ne zaboravite to.

Pogled na manastir Pećka patrijaršija (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Pogled na manastir Pećka patrijaršija (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Stoga, neka ovaj izveštaj bude jedan mali vodič za sve one koji bi možda želeli da dođu na KiM, ali nisu imali sve raspoložive informacije „iz prve ruke“. A ovo je upravo to – realan prikaz trenutnog stanja na KiM, bez montaže i ulepšavanja.

Dokle god ga mi posećujemo i dokle kod ga čuvamo u sebi, u svom srcu, dokle god obilazimo svoj narod i svoju decu, dokle god nosimo pomoć manastirima – dotle je ono naše. Upravo to srce koje kuca u svakom od nas jeste poprište savremene kosovske bitke i dokle god ga ispunjavamo empatijom za boli svog naroda dotle će Kosovo i Metohija biti centralni delić slagalice koja se zove Srbija, a nikada deo one koja se naziva UNESCO.

 

(KRAJ)

 

Radomir Jovanović je master politikolog i jedan od osnivača Centra za međunarodnu javnu politiku. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u