Olimpijske igre u Tokiju ulaze u završnu fazu i već se jasno vide rezultati i stanje u globalnom sportskom poretku. Svega tri zemlje su za sada osvojile preko 50 medalja (dominantna Kina, pa SAD i Rusija), a svega dvadesetak zemalja će osvojiti više od deset medalja. Ljudi iz pojedinih država navijaju za svoje predstavnike, svaka medalja izaziva osećaj nacionalnog ponosa i uspesi sportista doživljavaju se, razumljivo, kao uspesi nacije, države, odraz njene meke moći, prestiža ili ukupnog stanja itd. Vrlo je zanimljivo gledati Srbe i Hrvate kako na portalima porede uspehe svojih sportista, doživljavajući ovo nadmetanje kao daleko ozbiljniju stvar od sporta i, verujte, nisu jedinstven primer u tome. Balkanske države izdvojile su pozamašne svote novca kao nagrade za osvajače olimpijskih medalja, a u nekim državama time se stiče pravo na izuzetno ozbiljne nacionalne penzije.
No ako se pogleda struktura medalja i kod nas i kod komšija, videće se da se radi o individualnim sportovima u kojima je zaista pitanje koliko je to odraz ulaganja države i zajednice, a koliko uspeh pojedinaca, njihovih porodica, određenih trenerskih entuzijasta itd. I što je vrlo zanimljivo, vrlo smo slabo zastupljeni u sportskim takmičenjima koja su nam uvek bila najvažnija – ekipnim. Hrvati su prisutni samo sa vaterpolistima, gde jedna sjajna generacija, kao i kod nas, polako odlazi sa scene. Začuđujuće, nema ih čak ni u muškom rukometu. Kod nas odbojkašice i košarkašice brane čast – jedine uz crnogorske rukometašice. Muški rukomet nam je davno razoren, a ni muška odbojka nije u najboljem stanju. Ono što i jedne i druge najviše boli jeste svakako košarka.
Može se svakako reći da je neodlazak srpske košarkaške reprezentacije na Olimpijske igre velikim delom posledica sukoba između Fibe kao organizacije nacionalnih saveza i privatnih korporativnih organizacija, ULEB-a i NBA. Slično kao i u fudbalu, a sve više i u rukometu, pa i odbojci, od ranijih 40 do 50 utakmica u godini, profesionalni sportisti su prešli na 80 do 100, dakle njihovi nastupi su duplirani. Više nema vremena ni za regularne treninge i pripreme, a kamoli da se sve to prolazi sa reprezentacijom po starom modelu koji je nama donosio rezultate. Kao i u fudbalu, selektori treba da budu srećni ako stignu da odrade makar nekoliko treninga pred utakmicu ili takmičenje, gde se nekad saigrači bukvalno i upoznaju.
Pošto je sa padom komunizma propao sistem školskog sporta (dok je u Americi on i dalje osnova), ambiciozna deca i roditelji odmalena idu u privatne klubove, ulažu svoj novac i vrlo rano postaju predmet ugovora, menadžera itd. Sportski savezi i država imaju sve manje uticaja i uloga, a s druge strane država ogroman deo novca namenjen sportu daje u kvazidržavne, a zapravo faktički privatizovane klubove, posebno za fudbalske i košarkaške sekcije Zvezde i Partizana. Oni su od ranijih izvora i škola kvalitetnih sportista postali legije stranaca, pa su nekadašnji putevi promocije i napretka domaćih sportista znatno izmenjeni. Poslednjih pet do šest godina iz naših košarkaških klubova nije se pojavio ozbiljniji igrač.
U situaciji kada su razvoj i uspeh igrača potpuno individualizovani, igranje za reprezentaciju, nažalost, više nije prioritet. Igrači stvaraju osećaj da pripadaju svojoj porodici, menadžerima i klubovima, pa im je najvažnije da sačuvaju zdravlje i potpišu što bolje ugovore. Naravno, i da ih odrade. Dok su ranije dobre igre u nacionalnom timu bile preporuka za takve ugovore, danas to nije uslov, pa se i taj momenat izgubio. Ostaju samo volja, želja i patriotizam, koji se dobija vaspitanjem. Luka Dončić je fantastičan primer za to.
Sve ovo o čemu pišemo zahtevalo bi ozbiljnu strategiju države. Da li obnoviti sistem školskog sporta, da li poput Francuza praviti posebne akademije za najvažnije sportove i pojačati ulogu države u selekciji, razvoju i korišćenju elitnih sportista, da li konačno početi ozbiljnije da se ulaže u individualne sportove kao što su plivanje, atletika, gimnastika, borilačke veštine itd. Džaba je obećavati sportistima ogromne premije i nacionalne penzije pred samu Olimpijadu ako nemaju adekvatnu infrastrukturu, uslove za razvoj i mogućnosti da normalno odrade ciklus u međuvremenu. Davno je zaboravljeno obećanje da se Partizan i Zvezda privatizuju, čime bi se valjda oslobodila ogromna sredstva za bazične sportove, opštu fizičku kulturu i druge neophodne akcije u vreme kada su nam deca sve gojaznija i ugrožena.
Ili će se, kao što je i do sada rađeno, nastaviti stihijski, po modelu u kome najveći deo novca za sport ide za ovih par klubova, za uhlebljenje polovnih stranaca, dok naša talentovana deca preko menadžera svoju sreću sve ranije traže van zemlje, i posle i ne osećaju ni potrebu ni dužnost da brane boje te zemlje.
Dok se na čelu našeg sporta nalaze ljudi poput Slaviše Kokeze, teško je ipak očekivati nešto poput dugoročne i jasne strategije…
Naslovna fotografija: Tanjug/AP Photo/Vincent Thian
Izvor Politika, 08. avgust 2021.
BONUS VIDEO:
