O. Miloš Vesin: Crkva je oaza za sve Srbe u rasejanju

Antoan de Sent Egziperi je rekao: „Lepota pustinje je u saznanju da se tu negde ipak nalazi oaza.” Za pravoslavne Srbe u Americi ta oaza je bila, jeste i biće naša crkva

Zaista su čudnovate, ali ne manje i tajanstvene, naše, srpske seobe. Kao da nije bilo razdoblja u našem istorijskom trajanju, a da ono, kao kakvim kamenom krajputašem, nije bilo omeđeno većim ili manjim seobama. Žalost negdanjih seoba i dugih putovanja preko Atlantika, kada je o našem rasejanju u Americi reč, preobrati se, barem se tako mislilo, u radost „boljeg života”. Ali šta je i gde je taj „bolji život”?

Naš sveblagi Gospod nam je jasno stavio do znanja razlog svoga dolaska u ovaj svet: Ja dođoh da život imaju i da ga imaju u izobilju (Jn. 10,10). Imajući na umu i u srcu ove Hristove reči, Srpska pravoslavna crkva je vazda, u svim manjim i većim seobama, bila uz svoj narod, nastojeći da misijom i propoveđu usadi u svest hristonosnog roda svetosavskog onu nasušnu istinu da je jedini uistinu bolji život i jedino ničim omeđeno i neotuđivo izobilje – život u Hristu.

Za našu crkvu na severnoameričkom kontinentu ovo je godina značajnog jubileja jer obeležavamo stogodišnjicu od osnivanja naše prve eparhije na ovim prostorima – Eparhije amerikansko-kanadske. Mada srpsko prisustvo u Americi seže i decenijama pre 1921, organizovani crkveni život je u proteklih sto godina doneo višestruke plodove. Prvi i najlepši plod i naše najveće izobilje jesu naši Sveti koji prosijaše na prostranstvima ovog kontinenta: Sveti Mardarije (Uskoković), naš prvi episkop u Americi i Kanadi, Sveti Sevastijan (Dabović), požrtvovani misionar, ali ne manje i Sveti Nikolaj (Velimirović), koji je zapravo pripremio teren za osnivanje eparhije u Americi i Kanadi, Sveti novoispovednik Varnava (Nastić), prvi srpski episkop rođen u Americi, ali svakako i Sveti Jovan (Maksimović), arhiepiskop i čudotvorac šangajski i sanfranciski, koji je, neretko, pominjao svoje dalje srpsko poreklo.

Zašto su baš Sveti naše najveće izobilje? Zato jer nas podvizima, molitvama i žrtvovanjem povezuju sa izvorom života koji je u Trojedinome Bogu. Upravo zahvaljujući tom i takvom izobilju, izobilju hristonosnih primera Svetih, oni pre nas su se trudili, ali i uspeli, kao što i mi danas nastojimo, da ovde, u Americi, sačuvaju svoj identitet. Identitet na koji ovde mislimo je ono što nas iz horizontale vremena i prostora uspinje u vertikalu večnosti jer je naš živonosni identitet u posedovanju lika Božijeg u nama.

Samo na životnoj putanji koja je obasjana svetošću, ma gde da se tom putanjom hodi, može se govoriti o istinskoj prosvećenosti, kulturi i napretku. I zato je naša crkva na ovom podneblju uvek revnovala u povezivanju između staroga kraja i novoga sveta, trudeći se da te veze budu, pre svega, duhovne prirode. „Premošćavanje okeana” ne zavisi ni od brodova, ni od aviona, ali i te kako zavisi od toga koliko će se duhovne energije, dinamike i lepote iz Studenice, Žiče, Pećaršije, Dečana, Ravanice, Krušedola, Krke i Gomirja, kao i ostalih naših svetionika, izliti po beskrajnim bulevarima, ali i predgrađima Čikaga, Njujorka, Los Anđelesa, Toronta i Vankuvera. Bez životodavnih sokova iz stabla naše vertikale, naša horizontala gubi svaki svoj smisao!

Tek sada se smemo osvrnuti na ono što izrasta iz vertikalnog identiteta i širi se kroz horizontalne zrake: na jezik, pismo, kulturu, Hristom oplemenjene običaje i ostalo. Crkva je svesna da se od nje u rasejanju očekuje neuporedivo više nego u otačastvu. Čuvanje i negovanje pravilnog i lepog jezika i oplemenjujuće kulture jeste koliko važno toliko i bolno poglavlje naše stvarnosti. Nije svako igranje u kolu do iznemoglosti istovremeno i „sveži lahor kulture”, kao što ni ma koja glasnim političkim promašajima izvitoperena, a nacionalno neiživljena ostrašćenost nije „dokaz srpstva”. Najveći i najlepši „dokaz” pravoslavlja, pa onda i srpstva, jeste život u lepoti lika Hristovog, život koji bi bio primer za mnoge oko nas koji su i te kako žedni istine, lepote i pravde! Da li smo svesni i te dimenzije našega postojanja ovde? A šta ako je baš to onaj najvažniji razlog zarad koga je Gospod usmerio našu životnu stazu ka ovim prostranstvima?

Žalosno tvrdokorni neuspesi u pronalaženju razumevanja između Istoka i Zapada, sve nas, i ovde i tamo, bacaju u bespuća nalik pustinji. Pa ipak, kako je to lepo rekao Antoan de Sent Egziperi: „Lepota pustinje je u saznanju da se tu negde ipak nalazi oaza.” Za pravoslavne Srbe u Americi ta oaza je bila, jeste i biće naša crkva. Jedino u njoj, kao telu Hristovom, mi zaista imamo život u izobilju.

 

Autor protojerej-stavrofor dr Miloš M. Vesin, paroh južnočikaški i lensinški i profesor na Bogoslovskom fakultetu Svetoga Save u Libertivilu

 

Naslovna fotografija: spc.rs

 

Izvor Politika, 09. avgust 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u