Stranac u Tokiju

O Tokiju i Tokijcima iza olimpijske zavese, korejskom roštilju u Japanu i burnim korejsko-japanskim odnosima, srpskim vaterpolo samurajima, zlatnoj Milici Mandić i zlatnoj Jovani Preković

Olimpijske igre su završene, a one su bile jedina mogućnost da posetite Japan. Ako niste državljanin Japana ili ako niste dobili olimpijsku akreditaciju, trenutno je nemoguće doći u Tokio. Zato na ulicama najvećeg grada na svetu, kojim šetamo uoči povratka u Srbiju, nikada manje nije bilo stranaca i nikad više nisu bili uočljivi. Ako ste druge boje kože i imate preko 190 cm svakako da se ne možete sakriti.

Odnos domaćina prema svima nama koji smo došli na Olimpijske igre je zanimljiv; velikoj većini ste simpatični, što je lako uočiti iz govora tela ili iz potrebe da vam se nasmeju, da se slikaju sa vama ili razmene nekoliko rečenica. Može čak da vam se desi da vam ne dozvole da platite hranu i piće u kafiću jer žele da vam pokažu da im je drago da ste tu i jer je „Srbija prijatelj“.

Japancima je jako stalo šta drugi misle o njima. Uostalom, oni su zbog Olimpijskih igara godinama menjali grad; srušili su, na primer, staru stanicu „Harajuko“, koja je bila jedan od simbola grada i napravili novu; kupili su nove, veće taksije da bi se ljudi rastom veći od Japanaca, a koji je trebalo da dođu na Olimpijadu, osećali udobnije; vrlo surovo su izmestili sve beskućnike iz glavnih tokijskih ulica u Jokohamu, da stranci koji dođu ne bi stekli loš utisak o japanskoj prestonici.

A onda su ipak rešili da stranci ne dođu. Možda zbog glasne manjine koja se protivila Olimpijskim igrama i koja smatra da stranci u Japan donose ne samo koronu već i sve probleme. Kao i preterano gostoprimstvo i ljubaznost većine, tako je i bes pojedinih Japanaca što su neki stranci među njima takođe veoma vidljiv.

Na primer, voz na liniji Saitama-Omia vozi manje od 10 minuta. Dva visoka bela muškarca ulaze u vagon i istog trenutka ga dobro odevena Japanka u svojim kasnim tridesetim upadljivo užurbano napušta. Ili: želite da uđete u restoran a na ulazu vam je jasno da vas konobar ne želi unutra. Izmišlja razloge za to, od toga da nemamo rezervaciju, pa, kada mu baš iz radoznalosti kako će reagovati tražimo broj da bismo rezervisali za sutra, kaže da ne može da nam ga da.

Korejac u Japanu

Već ste u ovim pisanijama imali priliku da čitate kako se Japan nekada zatvarao, a i danas ima mnogo onih koji bi da se ponovo zatvori. Istina, prošlo je vreme od pre 30 ili 40 godina kada je osoba druge boje kože u školama u Tokiju ne samo bivala izolovana već i kamenovana na školskim odmorima. Sad je, bar u školama u centru Tokija, „kul“ ako je neko „drugačiji“, ali je korona ponovo podgrejala stare izolacionističke i rasističke politike.

Ako mislite da se samo kod nas i dalje vode rasprave na teme od pre 75 godina trebalo bi da dođete na moderni Daleki istok. Ova pisma počeli smo pričom o rusko-japanskom ratu, a posle pobede Japana 1905. ova ostrvska carevina potpuno je zagospodarila i Korejskim poluostrvom i njime vladala sve do za Japan najbolnije 1945. godine.

Sedamdeset šest godina kasnije i dalje nije lako biti Korejac u Japanu. Iako će danas tinejdžerke u Tokiju ludovati uz korejski pop, a nešto starije dame, pod uticajem korejskih sapunica u kojima muškarci igraju tradicionalnu ulogu ali i sve većeg broja feminiziranih Japanaca, reći vam da pravi muškarci dolaze iz Seula – Korejci smatraju da su u Japanu građani drugog reda. Teško dolaze do državljanstva i navešće vam primere da čak ni treća generacija Korejaca ne može da dobije „japanske papire“, da Japanci ne priznaju škole na njihovom jeziku, da je veliki pritisak sredine da Korejci deci daju japanska imena i da ne otvaraju bolna pitanja iz prošlosti.

Petsto ženskih statua koje predstavljaju žrtve seksualnog nasilja tokom japanske okupacije Koreje, instalacija postavljena u Seulu 2017. (Foto: EPA-EFE/Jeon Heon-Kyun)
Petsto ženskih statua koje predstavljaju žrtve seksualnog nasilja tokom japanske okupacije Koreje, instalacija postavljena u Seulu 2017. (Foto: EPA-EFE/Jeon Heon-Kyun)

Tu se pre svega misli na dugu japansku vladavinu Korejskim poluostrvom, a naročito na Drugi svetski rat, koji je u Japanu skoro pa tabu tema. Tokom rata, da njihova industrija ne bi stala dok oni ratuju, Japanci su u svoje fabrike na prinudni rad doveli čak 2,1 miliona Korejaca. Posebno bolna tema za Korejce su bordeli u kojima su se japanski vojnici iživljavali nad Korejkama. Smatra se da je između 50 i 200 hiljada žena, ubedljivo najviše Korejki, starosti između 14 i 18 godina, trpelo seksualnu i svaku drugu torturu od strane japanskih vojnika. Godine 2015, retke preživele žrtve iz tih zloglasnih bordela obeštećene su međudržavnim sporazumom, kada je Vlada Japana izdvojila 8,5 miliona dolara za tu svrhu. Tada se u znak protesta jedan monah u Seulu spalio, a kada je u južnokorejskom gradu gradu Pusanu podignut spomenik tim ženama, Tokio je povukao svog ambasadora iz Seula.

Japanci smatraju da je pitanje ratnih reparacija davno rešeno i da je sporazum o tome sa Seulom napravljen još 1965, te da nema nikakvih dokaza da su „žene za utehu“, kako ih nazivaju u Japanu, bile neka vrsta državnog projekta.

U Tokiju će vam reći i to da su Korejci ti koji uvek prave probleme u Japanu; ovde postoji legenda da su 1923. Korejci namerno izazivali požare i trovali vodu u Tokiju, i da su izazvali i veliki zemljotres koji je 1923. usmrtio više od sto hiljada Japanaca. Ako se u zemlji nešto radi nezakonito i „ispod stola“, u Tokiju znaju da kažu da je to „korejski stil“. Kažu i da su Korejci izuzetno međusobno povezani i da zato mnogo bolje prolaze nego drugi stanovnici Japana. Korejce u Tokiju otprilike doživljavaju kao Crnogorce ili Bosance u Beogradu i Novom Sadu ili Hercegovce u Zagrebu.

Uostalom, kao što se u Beogradu na ćevape ide kod Cice ili kod Valtera, tako se u Tokiju na roštilj ide kod Korejaca. To se zove „Jakinjiho“ i to je jedan od najpopularnijih ali i najukusnijih tipova restorana u Tokiju. U Jakinjihu se podrazumeva da svaki gost pravi svoj roštilj birajući sam meso koje će da peče. Meso se zanimljivo bira – sa fotografije krave, svinje ili pileta birate delove koje želite. Bukvalno sve možete naručiti, a trenutno je u Tokiju hit goveđi jezik. I uopšte, bar za nepca srpskih gurmana, govedina je ubedljivo najbolji izbor. Meso je iseckano na manja, tanka parčad, brzo se ispeče a ionako ukusno posebno je dobro uz specifične korejske soseve od soje i limuna, ali i uz korejsku varijantu kiselog kupusa i neke vrste kisele repe koji su odlični dodaci.

Zlatne samurajke i samuraji

Svašta su zanimljivo doneli Korejci u Japan, pa i svoj nacionalni sport taekvondo. Taekvondo se nalazi u obaveznom školskom programu u Koreji i Korejke su, po pravilu, najbolje takmičarke. Tokom našeg boravka u Tokiju jedan od najlepših trenutaka nesumnjivo je bila pobeda naše Milice Mandić nad Korejkom Li u kategoriji preko 67 kilograma.

Da bismo od tokijskog olimpijskog ostrva Odaiba došli do dvorane „Mukuhari“, gde se meč odvijao, vozili smo se skoro dva sata. Tamo su nas dočekali nestanak struje (i to se dešava u Japanu) i bučni Kubanci koji su navijali za svoje takmičare, ali, pre svega – ulazak u istoriju Milice Mandić. Pre nje u nekim pređašnjim državama dve zlatne olimpijske medalje osvajali su samo Miroslav Cerar i Matija Ljubek.

Da ne bude da smo briljirali samo u korejskom sportu, potrudila se Jovana Preković koja je osvojila zlato i u japanskom sportu: karateu. Izgleda da će karate da ostane ekskluzivno japanski sport budući da ga, nakon što je u Tokiju ustanovljen kao olimpijski sport, neće biti u Parizu 2024. godine.

U još jednoj japanskoj veštini smo pokazali da smo nenadmašni. Kada je čuveni Branko Vukelić pisao svoja pisma iz Japana za Politiku tridesetih godina, primetio je da su se u Japanu plivanjem bavili i samuraji, kojima ta veština pomaže u ratovanju. Pisao je i da su Japanci nenadmašni plivači i to dokumentovao podatkom da su na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1932. od 150 bodova, koliko se delilo u svih šest plivačkih disciplina, Japanci osvojili čak 86. Uz to, piše Vukelić, Japanci su i neobično vešti ronioci; priča se da su mogli da ostanu i do dva-tri dana pod vodom dišući kroz naročito udešene cevi od bambusove trske.

Kad čitamo Vukelića o samurajima iznad vode kojima niko ništa ne može ni pod vodom, kako da se ne setimo tima Dejana Savića i jedne od najboljih reprezentacija u istoriji našeg sporta.

Srpski vaterpolisti poziraju nakon osvojene zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Tokiju (Foto: Tanjug/AP Photo/Mark Humphrey)
Srpski vaterpolisti poziraju nakon osvojene zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Tokiju (Foto: Tanjug/AP Photo/Mark Humphrey)

Naposletku, svi mi koji smo posle dvadesetak sati puta iz Beograda stigli u zatvoreni Tokio i koji smo tokom Olimpijade uživali u drugačijoj kulturi, odličnoj hrani i ljubaznom narodu, možemo samo da mislimo kako je bilo Branku Vukeliću kada je u decembru 1932. iz Marseja brodom krenuo za Japan da bi u Jokohamu pristao tek februara 1933. godine. Kada je istog meseca stigao u Tokio, tada grad od drveta i praktično bez stranaca, trebalo je da sam preživi još osam meseci, pišući za Politiku svoja „Pisma iz Japana“ i čekajući da ga kontaktira špijunska mreža Riharda Zorgea. E, to je bio stranac u Tokiju.

 

Naslovna fotografija: Louie Martinez on Unsplash 

 

Izvor oko.rts.rs

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u