„Elastično“ tumačenje genocida

Način na koji se Menahem Rozensaft „obrušio“ na „Izveštaj“ Nezavisne komisije o Srebrenici u najmanju ruku ne doprinosi prevazilaženju međusobne netrpeljivosti

Čitajući u elektronskim medijima o posledicama Inckovog nametnutog zakona o negiranju genocida u Srebrenici po političku situaciju unutar BiH pažnju mi je privukao članak pod naslovom „Negiranje genocida u Srebrenici je šamar svim presudama“ Esmira Milavića 03. avgusta 2021. godine, u kome g. Menahem Z. Rozensaft komentariše ili bolje rečeno „objašnjava“ svoju izjavu preuzetu kao naslov teksta, ali na jedan jako specifičan način, koji me je primorao da reagujem u vidu ovog komentara.

Moram da priznam da dugo nisam imao priliku da pročitam tekst (komentar) koji nije zasnovan ni na jednoj argumentovanoj i dokumentovanoj činjenici, osim stalnog pozivanja autora teksta na poznavanje materije i na svoje poslanstvo da „pseudoakademicima i ostalima“, otvori oči i ukaže na jedini pravi put, pri čemu je reč o tako osetljivom pitanju kao što je genocid.

Bio bih nepravedan i pristrasan kad ne bih spomenuo da se uvaženi gospodin (koji je pravnik i – ako sam dobro razumeo – predavač na koledžu) čitavo vreme u svom izlaganju oslanja na presude međunarodnog suda u Hagu, na to da je stručnjak za „genocid“ i činjenicu da je dete roditelja (uz svo dužno poštovanje prema njima, i sam imam jevrejske korene) koji su preživeli Holokaust.

Što se tiče Međunarodnog suda pravde u Hagu pridružujem se onoj strani globalne akademske populacije koja deli mišljenje da je to više politički sud nego sud pravde. U suprotno, odnosno njegovu legitimnost, mogla bi me uveriti samo pravosnažna optužnica i, u nastavku, osuđujuća presuda protiv NATO alijanse za agresiju na SRJ, s obzirom na činjenicu da je napad od strane NATO alijanse izveden bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN, kao preduslovom za njegovu legitimnost. Stoga…

Ljudi posmatraju srušeni KBC „Dragiša Mišović“ tokom NATO agresije 1999. godine (Foto: Tanjug/Rade Prelić)
Ljudi posmatraju srušeni KBC „Dragiša Mišović“ tokom NATO agresije 1999. godine (Foto: Tanjug/Rade Prelić)

U svom osvrtu na broj žrtava ubijenih u Jasenovcu u periodu od 1941. do 1945. godine g. Rozensaft kritički se izjasnio da je broj žrtava navedenih od strane prof. dr Gideona Grajfa nekoliko puta preuveličan, ali se nije opredelio na koje se to žrtve tačno odnosi – Srbe, Jevreje, Rome ili antifašiste? Svaka je žrtva važna koliko i sve zajedno – to svaki Jevrejin i te kako dobro zna i krajnje je neodgovorno olako igrati se time.

Nadam se da je g. Rozensaft, kao stručnjak za genocide (a i kao potomak roditelja koji su preživeli pokušaj istrebljenja svog naroda), osetio potrebu da krivično-pravno i moralno preispita bombardovanje Hirošime i Nagasakija atomskim bombama (6. i 9. avgusta 1945. godine), u kojima je živote izgubilo 300.000 civila. Muškaraca, žena, staraca, dece… koje nije trebalo deportovati (zadnja stavka definicije genocida: „Prinudno premeštanje dece iz jedne u drugu grupu“), jer ih više nije bilo, a sve to uz opravdanje da se spreči veći broj žrtava, iako su SAD znale za japansku spremnost za kapitulaciju. Čak se, tada budući predsednik SAD, Dvajt D. Ajzenhauer izjasnio da je pomenuto bombardovanje Hirošime i Nagasakija bilo nepotrebno. U Hirošimi i Nagasakiju decenijama nije bilo uslova za život. Da ne zalazimo u Vijetnam, itd. Nikad, vezano za te zločine, nije bilo početka, a kamoli epiloga pred međunarodnim sudovima pravde.

Što se tiče članova Komisije za utvrđivanje stradanja pripadnika svih naroda u Srebrenici (mišljenja sam da g. Rozensaft izveštaj nije do kraja ni pročitao, a kamoli se u njega udubio), posebno prof. dr Gideona Grajfa, koje g. Rozensaft naziva „korisnim idiotima“, uveren sam da sebi nikad ne bi dozvolili takav pad ili bolje rečeno nedostatak akademskih standarda i manira, vređanjem nekoga (što je inače svojstveno ljudima koji ne raspolažu argumentima) zbog njegovog različitog stava po nekom pitanju, a koji je uz to i argumentovan i dokumentovan.

Prof. dr Rafael Izraeli (priznati istoričar i akademik) i dr Efraim Zurof (direktor Simon Vizental centra u Jerusalimu), koji su mišljenja da se u Srebrenici desio strašan zločin ali ne i genocid, imali su puku sreću što nisu završili na „smetlištu istorije“, kao neki koji podsećaju na ministra propagande nacističke Nemačke Gebelsa, kako je to u vezi sa Komisijom i njenim „Izveštajem“ konstatovao g. Rozensaft.

Prva stranica Zaključnog izvještaja Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu od 1992. do 1995. godine (Foto: Snimak ekrana)
Prva stranica Zaključnog izvještaja Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu od 1992. do 1995. godine (Foto: Snimak ekrana)

Na kraju, i ne manje bitno od svega navedenog, jeste da način na koji se g. Rozensaft, kako piše dotični medij, „obrušio“ na „Izveštaj“ Komisije o Srebrenici, ni u čemu ne doprinosi prevazilaženju međusobne netrpeljivosti i prividne nemogućnosti skladnog suživota na tlu bivše Jugoslavije, prouzrokovane tragičnim događajima koji su kroz istoriju u mnogočemu pogubno obeležili ove prostore i ljude koji žive na njima.

 

Prof. dr Bogdan Vukosavljević je član naučnog odbora Evropskog istraživačkog instituta za strateške studije (ERISS) iz Ljubljane. Tekst predstavlja lično mišljenje autora. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Latvijas ebreju kopiena-Jewish Community of Latvia

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Kolumna, Politika
Pratite nas na YouTube-u