Kako je Ruzvelt pre 80 godina Atlantskom poveljom demontirao Britansku imperiju

Povelja, u obliku u kojem je proglašena 14. avgusta 1941. godine, ocrtala je perspektivu smrti Britanske imperije, nad kojom Sunce nikada nije zalazilo

Pre 80 godina, 14. avgusta 1941. godine, na britanskom ratnom brodu „Prince of Wales“, koji je bio usidren u američkoj pomorskoj bazi Argentija, premijer Velike Britanije Vinston Čerčil i američki predsednik Frenklin Ruzvelt potpisali su „Atlantsku povelju“, koja je kasnije postala osnova za formiranje posleratnog sveta.

Onakvog kakav su to zamislili Anglosaksonci.

Ta Povelja definiše osnove za razvoj čovečanstva nakon završetka rata na principima slobodnog tržišta i demokratije. Postavila je i temelje za stvaranje UN iako se od osam njenih klauzula samo dve odnose na buduće UN. Povelja nije bila pravno obavezujući dokument. To čak nije bio ni međudržavni ugovor između Velike Britanije i SAD. To je bila izjava o namerama.

Obje strane najavile su odbijanje teritorijalnih i drugih akvizicija; o neprihvatljivosti teritorijalnih promena bez saglasnosti dotičnih naroda; obavezale su se da će poštovati pravo naroda da izaberu sopstveni oblik vladavine i da će tražiti obnovu suvereniteta i samouprave onih naroda kojima je to silom oduzeto (kasnije su obe sile počele tumačiti ovu odredbu samo u odnosu na evropsku zemlje, bez važenja za kolonijalne teritorije).

Atlantska povelja je takođe proglasila jednak pristup za sve „trgovini i svetskim izvorima sirovina“.

Jedna tačka je konkretizovala i da sve zemlje treba da imaju jednak pristup svetskim okeanima.

Takođe, u posebnom paragrafu definisana je potreba smanjenja opšteg nivoa naoružanja u svetu i potpunog razoružanja zemalja agresora.

Kasnije, uz neka pojašnjenja i rezerve, Sovjetski Savez se pridružio Povelji, a zatim i vlade u egzilu u većini zemalja antihitlerovske koalicije. U ime SSSR, povelju je potpisao ambasador u Londonu Ivan Majski 24. septembra 1941. na međunarodnoj konferenciji posebno sazvanoj radi toga. Međutim, Majski nije potpisao samu Povelju. Objavljena je s njom povezana posebna sovjetska deklaracija kojom se SSSR verbalno pridružio glavnim odredbama anglosaksonskog dokumenta.

Istina, bilo je nekoliko veoma važnih „ali“.

Prvo, vlada SSSR je izjavila da će samostalno utvrditi ciljeve i oceniti prirodu rata. U originalnoj anglosaksonskoj verziji, ovo se pitanje uglavnom zaobilazi.

Drugo, Sovjetski Savez je izjavio da će se praktična primena principa dokumenta sprovoditi uzimajući u obzir okolnosti, istorijske karakteristike, potrebe ove ili one države.

Ovim i nekim drugim pojašnjenjima Moskva je odredila ne samo svoj državni suverenitet u usvajanju ključnih pitanja rata i mira, već se i delimično distancirala od čisto anglosaksonskog pogleda na svet. Osim toga, uzgred rečeno, SSSR je istakao da odredbe o teritorijalnom integritetu i suverenitetu zemalja treba da se primenjuju i na kolonijalni sistem.

Mora se reći da su SAD otvoreno izrazile solidarnost sa SSSR-om u borbi protiv kolonijalizma. U početku su pregovori između Čerčila i Ruzvelta na brodu bili teški. Atlantsko armirano betonsko jedinstvo, koje se danas demonstrira, tada nije postojalo.

Istina, Čerčil je u svojim memoarima pokušao da prikrije sve njihove sporove, ali postoji mnogo dokaza da je vikao, svađao se i bežao u svoju kabinu. I da se u njoj zatvarao. Svaki put kad je Ruzvelt rekao nešto o demontaži britanskog kolonijalnog sistema, slobodi tržišta i, ne daj Bože, svetoj reči „Indija“. Povelja, u obliku u kojem je proglašena 14. avgusta 1941. godine, ocrtala je perspektivu smrti Britanske imperije, nad kojom Sunce nikada nije zalazilo.

Predsednik Sjedinjenih Država insistirao je na slobodnoj trgovini i uništenju britanskog kolonijalnog sistema, ne iz filantropije, već iz želje da se posle rata obezbede dodatna tržišta za američku robu. To je zahtevalo uništavanje monopola i ekonomske strukture britanske kolonijalne trgovine. U isto vreme, britanski finansijski sistem je već bio skoro u ruševinama sa američkim kreditima i grabežljivim sistemom Lend-Liz. Ostalo je samo da se SAD legalno oslobode ostataka Britanske imperije.

Čerčil je bio besan.

Kolonijalna tržišta bila su otvorena uglavnom za britansku robu. Postojala su ograničenja i za državnu pripadnost brodova koji su isporučivali robu kolonijama, pa čak i dominionima. A to je trećina svetske trgovine i populacije. Sve je to ograničilo rast američke ekonomije i usporavalo prelazak na američku dominaciju. Taj sistem su Ruzvelt i zamenik državnog sekretara SAD Samner Valas uništili uz pomoć nekoliko klauzula Povelje.

Čerčil je morao da popušta, iako se držao svake formulacije, nadajući se da će preuređivanjem ili zamenom reči postići promenu u značenju.

Nije išlo.

Za Atlantskom poveljom su usledili kolaps Britanske imperije i pojava na planeti novog globalnog igrača – Sjedinjenih Država i njihove ekonomske dominacije. Naličje tog procesa bio nagli pad statusa Velike Britanije – bezmalo do nivoa američkog satelita. Od tog vremena „transatlantsko strateško partnerstvo“ određuje položaj Velike Britanije u svetu kao najbližeg i najlojalnijeg saveznika Sjedinjenih Država.

A Sovjetski Savez se solidarisao sa američkim tačkama ne samo zbog ideoloških smernica na dekolonizaciju. Uništenje Britanske imperije u svakom slučaju išlo je naruku SSSR iako on tada nije bio dorastao globalnim ambicijama.

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/iwm.org.uk/Priest, L C (Lt)

 

Izvor Fakti, 16. avgust 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u