Počinje nova „Velika igra” u Evroaziji

Američki „gubitak“ Avganistana trebalo bi tumačiti kao repozicioniranje jer nova misija Pentagona više nije „rat protiv terorizma“, nego simultani udar na Rusiju i Kinu

Neznani vojnik
Doručkuje gde se čitaju vesti
I hrane deca televizije
Nerođeni žive, živi umiru
Metak prolazi kroz kacigu
I sve je gotovo
Za neznanog vojnika

Dorsi, Neznani vojnik


Na kraju se „Sajgon-momenat“ dogodio brže nego što je bilo koji zapadni obaveštajni „ekspert“ očekivao. Ishod za anale: u četiri mahnita dana je okončan najneverovatniji gerilski blickrig savremenog doba. I to u avganistanskom stilu: mnogo ubeđivanja, mnogo plemenskih sporazuma, nigde kolone tenkova, minimalno prolivanje krvi.

Pozornica je postavljena 12. avgusta, sa gotovo simultanim zauzimanjem Gaznija, Kandahara i Herata. Narednog dana, talibani su stigli na svega 50 kilometara od Kabula. Četrnaesti avgust je otpočeo opsadom Majdan-Šahra, kapije Kabula.

Ismail Kan, legendarni stari Lav od Herata, uspeo je da postigne za sebe spasonosni dogovor (Muhamed Ismail Kan je bivši guverner provincije Herat i bivši ministar energetike proameričke vlade u Avganistanu, koji je bio i kapetan Avganistanske nacionalne armije, ali je poznatiji kao lokalni moćnik sa pozamašnim brojem mudžahedina pod svojom komandom. Dana 13. avgusta talibani su ga zarobili, prim. prev), pa su ga talibani poslali kao glavnog kurira da prenese poruku u Kabul: predsednik Ašaraf Gani mora da se skloni, inače…

Već u subotu, talibani su zauzeli Džalalabad – čime je Kabul odsečen sa istoka, sve do avganistansko-pakistanske granice u Torkamu, koji je kapija Hajberskog klanca. Do subote uveče, maršal Dostum (misli se na maršala Avganistanske nacionalne armije Abdula Rašida Dostuma, inače ključnog saveznika američke vojske i CIA tokom svrgavanja talibana 2001. godine, prim. prev) je sa gomilom vojske bežao u Uzbekistan preko mosta „Prijateljstvo“ u Termezu, ali je ulaz bio dopušten samo nekolicini. Talibani su ubrzo zauzeli Dostumovu palatu stilizovanu po uzoru na Tonija Montanu.

Do ranog jutra 15. avgusta, sve što je administraciji iz Kabula preostalo bila je dolina Pandžšera, smeštena visoko u planinama, kao prirodna tvrđava, te raštrkani Hazarejci (radi se o šiitskom plemenu centralnog Avganistana, jezički bliskom Irancima, a rasno Mongolima, prim. prev) koji u svojim prelepim centralnim zemljama ne kontrolišu ništa značajno, osim Bamijana).

Talibanski borci u predsedničkoj palati Ašrafa Ganija u Kabulu, 15. avgust 2021. (Foto: AP Photo/Zabi Karimi)
Talibanski borci u predsedničkoj palati Ašrafa Ganija u Kabulu, 15. avgust 2021. (Foto: AP Photo/Zabi Karimi)

Pre tačno 20 godina, bio sam u Bazaraku, spremajući se da intervjuišem Lava od Pandžšera – komandanta Masuda, koji je vodio kontraofanzivu protiv talibana. Istorija se ponavlja, uz obrt. Ovog puta dobio sam vizuelni dokaz da su talibani – po klasičnom udžbeniku gerilskih „ćelija spavača“ – već stigli u Pandžšer.

A onda je u nedelju ujutru nastupila i zapanjujuća vizuelna repriza „Sajgon-momenta“, kao program za ceo svet: helikopter „Činuk“ je lebdeo iznad krova američke ambasade u Kabulu.

„Rat je gotov“

Već u nedelju, portparol talibana Muhamed Naim je saopštio: „Rat u Avganistanu je gotov“, dodajući da će i struktura nove vlade uskoro biti poznata. Činjenice na terenu su daleko komplikovanije. Grozničavi pregovori vode se od nedelje popodne. Talibani su bili spremni da zvanično proglase Islamski Emirat Avganistan 2.0 (verzija 1.0 postojala je od 1996. do 2001. godine). Zvanično saopštenje učinjeno je u predsedničkoj palati.

Međutim, ono što je ostalo od Ganijevog tima odbijalo je da ustupi vlast koordinacionom savetu koji bi de fakto vodio tranziciju. A ono što talibani žele je momentalna tranzicija: oni od sada predstavljaju Islamski Emirat Avganistan, i tačka.

U ponedeljak je nagoveštaj kompromisa došao od talibanskog portparola Suhaila Šahina. Nova vlada će uključivati i netalibanske zvaničnike. Govorio je o dolazećoj „tranzicionoj administraciji“, kojom bi najverovatnije upravljali politički lider talibana Mula Baradar i bivši ministar unutrašnjih poslova – koji je inače nekada radio i za Glas Amerike – Ali Ahmad Džalali.

Na kraju nije ni bilo bitke za Kabul. Hiljade talibana već su bile unutar Kabula – opet po udžbeniku ćelija spavača. Glavnina njihovih snaga ostala je na obodima grada. Zvaničnom proklamacijom talibana naređeno im je da ne ulaze u prestonicu, sa ciljem da se ona zauzme bez borbe kako bi se sprečile civilne žrtve.

Talibani jesu napredovali sa zapada, ali „napredovanje“ u ovom kontekstu značilo je povezivanje sa spavačima u Kabulu, koje su u tom trenutku već bile potpuno aktivirane. Taktički posmatrano, Kabul je bio opkoljen „anakonda“ manevrom, što je jedan od komandanata talibana definisao kao stezanje sa severa, juga i zapada, te odsecanje sa istoka nakon zauzimanja Džalalabada.

Naoružane talibanske snage na ulicama Kabula, 16. avgust 2021. (Foto: Reuters/Stringer)
Naoružane talibanske snage na ulicama Kabula, 16. avgust 2021. (Foto: Reuters/Stringer)

U nekom trenutku prošle nedelje, talibanskoj komandi je neki visoko rangirani obaveštajac došapnuo da će Amerikanci doći radi „evakuacije“. To je mogao biti neko iz pakistanske obaveštajne službe, ili čak turske, imajući u vidu Erdoganovu karakterističnu dvostruku igru sa Zapadom.

Američka spasilačka konjica ne samo da je stigla kasno, nego su joj i ruke bile vezane jer nije mogla da bombarduje sopstvene efektive u Kabulu. Užasni tajming dodatno je zakomplikovan kada je vojna baza Bagram – ta „NATO Valhala“ Avganistana već 20 godina – konačno preuzeta od strane talibana. To je primoralo SAD i NATO da bukvalno mole talibane da ih puste da evakuišu sve iz Kabula – vazdušnim putem, u žurbi, prepušteni na milost i nemilost talibanskih milicija. Geopolitički razvoj situacije koji evocira nevericu.

Gani protiv Baradara

Ganijevo užurbano bekstvo je stvar „priče koju priča idiot, i koja nema značenje“ (aluzija na Magbeta, prim. prev), samo bez šekspirijanskog patosa. Glavno je što su se u nedelju ujutru u poslednjem trenutku sastali bivši predsednik Hamid Karzai i Ganijev večiti rival Abdulah Abdulah.

Oni su detaljno diskutovali o tome koga će poslati da pregovara sa talibanima – koji su do tog trenutka ne samo bili potpuno spremni i za moguću bitku za Kabul, nego su nedeljama ranije obznanili svoju beskompromisnu crvenu liniju – da žele kraj aktuelne NATO vlade.

Gani je konačno uvideo šta mu se sprema, pa je nestao iz predsedničke palate, a da nije čak ni imenovao potencijalne pregovarače. Sa svojom suprugom, šefom kabineta i savetnikom za nacionalnu bezbednost pobegao je u Taškent, prestonicu Uzbekistana. Par sati kasnije, talibani su ušli u predsedničku palatu, a zapanjujuće slike tog događaja su otišle u večnost.

Komentarišući Ganijevo bekstvo, Abdulah Abdulah nije štedeo reči: „Bog će mu suditi“. Gani, inače antropolog koji je doktorirao na Univerzitetu Kolumbija, jedan je od klasičnih slučajeva begunaca sa „Globalnog Juga“ koji „zaborave“ sve što je važno u njihovoj zemlji porekla.

Gani je Paštun koji se ponašao kao arogantni Njujorčanin. I još gore od toga, ponašao se kao privilegovani Paštun koji neretko demonizuje talibane – koji su inače pretežno Paštuni, uz deo Tadžika, Uzbeka i Hazarejaca – uključujući i njihove plemenske starešine.

Izgleda da Gani i njegov vesternizovani tim na univerzitetu nisu učili iz najboljih izvora, kao što je pokojni norveški društveni antropolog Frederik Bart (pogledajte primer njegovih studija o Paštunima ovde).

Ono što je geopolitički bitno jeste to da su talibani ispisali potpuno novi recept pobede nad samonabeđenom i naizgled nepobedivom NATO imperijom; recept koji će biti primećen u svim muslimanskim zemljama, ali i na celom Globalnom jugu.

Predsednik Avganistana Ašraf Gani i v. d. ministra odbrane Bismila Kan Mohamadi tokom posete vojnom korpusu u Kabulu, 14. avgust 2021. (Foto: Afghan Presidential Palace/Handout via Reuters)
Predsednik Avganistana Ašraf Gani i v. d. ministra odbrane Bismila Kan Mohamadi tokom posete vojnom korpusu u Kabulu, 14. avgust 2021. (Foto: Afghan Presidential Palace/Handout via Reuters)

Talibani recept svodi se na snažnu islamsku veru, beskonačno strpljenje i čvrstu snagu volje koja nadahnjuje nekih 78.000 boraca (60.000 aktivnih), od kojih mnogi imaju tek minimalnu vojnu obuku. Nije ih podržavala nijedna država, za razliku od Vijetnama koji je na svojoj strani imao Kinu i SSSR. Nisu dobijali stotine milijardi dolara od NATO, nemaju obučenu vojsku, nemaju ratno vazduhoplovstvo, niti najsavremeniju tehnologiju.

Oslanjali su se samo na kalašnjikove, ručne raketne bacače i Tojotine kamionete – dok u poslednjih par dana nisu zaplenili američku vojnu opremu, uključujući dronove i helikoptere. Lider talibana Mula Baradar bio je ekstremno obazriv. U ponedeljak je rekao: „Prerano je reći kako ćemo vladati“. Pre svega, talibani žele „da vide odlazak inostranih trupa pre nego što otpočne rekonstrukcija“.

Abdul Gani Baradar je veoma interesantan lik. Rođen je i odrastao je u Kandaharu. U tom gradu je nastao talibanski pokret 1994. godine, zauzimajući grad praktično bez borbe, da bi potom dve godine kasnije, opremljeni tenkovima, teškim naoružanjem i gomilom keša za podmićivanje lokalnih komandanata, osvojili Kabul 27. septembra 1996. godine.

Pre toga, Mula Baradar ratovao je tokom 1980-ih u džihadu protiv Sovjeta, a moguće je, mada ne i potvrđeno, da je bio rame uz rame sa Mulom Omarom, sa kojim je osnovao talibane.

Nakon američkog bombardovanja i okupacije posle 11. septembra, Mula Baradar i mala grupa talibana poslali su predlog tadašnjem predsedniku Hamidu Karzaiju o potencijalnom sporazumu kojim bi talibani prihvatili novi režim. Karzai ga je, pod pritiskom Vašingtona, odbio.

Baradar je zapravo bio uhapšen u Pakistanu 2010. godine, gde je i držan u zatočeništvu. Verovali ili ne, pušten je na slobodu 2018. godine na zahtev Amerikanaca. Nakon toga se prebacio u Katar. Upravo tamo je imenovan za rukovodioca političkog krila talibana, pa je učestvovao u prošlogodišnjem potpisivanju sporazuma o američkom povlačenju.

Baradar će biti novi vladar u Kabulu – ali važno je istaći da je on potčinjen autoritetu vrhovnog vođe talibana, Hajbatulahu Ahundžadu, koji je na toj poziciji od 2016. godine. Vrhovni vođa – a zapravo duhovni vodič – je onaj koji će upravljati novom inkarnacijom Islamskog Emirata Avganistan.

Čuvajte se seljačke vojske

Kolaps Avganistanske nacionalne armije (ANA) bio je neizbežan. Ona je „edukovana“ na američki vojni način: mnogo tehnologije, mnogo vazdušne sile, gotovo nimalo poznavanja lokalnog terena.

Kod talibana se sve vrti oko dogovora sa plemenskim starešinama i rodbinskih veza, kao i oko logike gerilaca-seljaka, slično komunistima u Vijetnamu. Čekali su svoj trenutak godinama, gradeći veze i one ćelije spavača.

Avganistanski vojnici, koji mesecima nisu dobijali plate, plaćeni su da se ne bore protiv njih. A činjenica da nisu napadali američke trupe od februara 2020. godine (kada je sa Amerikancima potpisan sporazum o povlačenju; prim. prev) donela im je uvažavanje – pitanje časti je esencijalno za kodeks Paštunvali.

Nemoguće je razumeti talibane i uopšte svet Paštuna bez razumevanja Paštunvalija. Osim koncepata časti, gostoprimstva i neizbežne osvete za svaku nepravdu, koncept slobode implicira da nijedan Paštun nije sklon primanju naređenja od centralnog državnog autoriteta – u ovom slučaju od Kabula. I nema govora da će ikada predati svoje oružje.

Najkraće rečeno, u tome je „tajna uspeha“ munjevitog blickriga sa minimalnim krvoprolićem, koji je protutnjao u okvirima šireg geopolitičkog zemljotresa. Nakon Vijetnama, ovo je drugi protagonista Globalnog Juga koji čitavom svetu pokazuje kako je moguće pobediti imperiju pomoću vojske gerilaca-seljaka.

Talibanski borac na zadnjem delu vozila sa mitraljezom ispred glavne kapije koja vodi do avganistanske predsedničke palate, Kabul, 16. avgust 2021. (Foto: AP Photo/Rahmat Gul)
Talibanski borac na zadnjem delu vozila sa mitraljezom ispred glavne kapije koja vodi do avganistanske predsedničke palate, Kabul, 16. avgust 2021. (Foto: AP Photo/Rahmat Gul)

Sve to je postignuto sa budžetom koji verovatno ne premašuje 1,5 milijardi dolara godišnje – sakupljenih od lokalnih poreza, izvoza opijuma (interna distribucija nije dozvoljena) i spekulacija nekretninama. U velikim delovima Avganistana, talibani su već de fakto upravljali lokalnom bezbednošću, sudovima, pa čak i distribucijom hrane.

Talibani iz 2021. su potpuno druga zverka u poređenju sa talibanima iz 2001. godine. Ne samo da su postali borbeno prekaljeni, nego su imali i dovoljno vremena da usavrše svoje diplomatske veštine, što je nedavno moglo da se primeti u Dohi, kao i prilikom poseta visokog ranga Teheranu, Moskvi i Tjencinu.

Oni vrlo dobro znaju da je bilo kakva veza sa ostacima Al kaide, ISIS-a, tj. Daeša, ISIS-a iz Horasona i ETIM-a (misli se na tzv. „Islamski pokret Istočnog Turkestana“, odnosno islamističku terorističku organizaciju Ujgura, prim. prev) kontraproduktivna, što su im sagovornici iz Šangajske organizacije za saradnju vrlo jasno dali do znanja.

Unutrašnje jedinstvo će, međutim, biti jako teško postići. Avganistanski plemenski lavirint je slagalica koju je gotovo nemoguće sastaviti. Ono što talibane video kao realistično je konfederacija plemena i etničkih grupa pod talibanskim emirom, uz vrlo pažljivo upravljanje društvenim odnosima.

Prvobitni utisci ukazuju na zrelije razmišljanje. Talibani garantuju amnestiju svima koji su radili za NATO tokom okupacije i neće se mešati u poslovne aktivnosti. Neće biti osvetničke kampanje. Kabul ponovo radi. Nema masovne histerije u prestonici: ona postoji samo u anglo-američkim medijima glavnog toka. Ruska i kineska ambasada i dalje rade.

Specijalni predstavnik Kremlja za Avganistan Zamir Kabulov potvrdio je da je situacija u Kabulu iznenađujuće „apsolutno mirna“, ali je ponovio: „Što se tiče priznavanja talibana nismo u žurbi. Čekaćemo i posmatrati kako će se režim ponašati“.

Nova osovina zla

Toni Blinken može da valja flosule poput: „Bili smo u Avganistanu zbog jednog glavnog cilja – da se obračunamo sa tipovima koji su nas napali 11. septembra“.

Svaki ozbiljni analitičar zna da je „glavni“ geopolitički cilj bombardovanja i okupacije Avganistana pre gotovo 20. godina bilo uspostavljanje uporišta „Imperije vojnih baza“ na strateškoj raskrsnici između Centralne i Južne Azije, sa čime je u paketu išla okupacija Iraka u Jugozapadnoj Aziji.

Sada bi „gubitak“ Avganistana trebalo tumačiti kao repozicioniranje. Ono se uklapa u novu geopolitičku konfiguraciju, u kojoj vrhovna misija Pentagona više nije „rat protiv terorizma“ nego nastojanje da se svim sredstvima simultano izoluje Rusija i podriva Kina, na štetu „Novog puta svile“.

Okupacija manjih zemalja više nije prioritet. Imperija haosa uvek može da stvara haos i nadzire bombarderske napade iz svoje CENTCOM baze u Kataru.

Iran je pre nekoliko dana postao punopravni član Šangajske organizacije za saradnju, što je novi preokret. Još i pre nego što su obnovili islamski emirat, talibani su pažljivo kultivisali dobre odnose sa ključnim evroazijskim igračima – Rusijom, Kinom, Pakistanom, Iranom i centralnoazijskim „stanovima“. „Stanovi“ su pod punom ruskom zaštitom. Peking već planira izdašne rudarske poslove sa talibanima.

Na atlantističkom frontu, spektakl neprekidnog samooptuživanja dugo će proždirati Beltvej. Dve decenije, dva biliona dolara, debakl beskonačnog rata koji je doneo haos, smrt i razaranje, rastureni Avganistan i bežanje bukvalno u gluvo doba noći – a zbog čega? Jedini „pobednici“ su gospodari tržišta oružjem.

Američki helikopter „Činuk“ tokom evakuacije američke ambasade u Kabulu, 15. avgust 2021. (Foto: AP Photo/Rahmat Gul)
Američki helikopter „Činuk“ tokom evakuacije američke ambasade u Kabulu, 15. avgust 2021. (Foto: AP Photo/Rahmat Gul)

No, svakoj američkoj priči neophodan je i žrtveni jarac. NATO je upravo ponižen u astronomskim dimenzijama na „groblju imperija“, i to od gomile uzgajivača koza, a ne u bliskom susretu sa gospodinom „Kinžalom“. Šta je preostalo? Propaganda.

Zato upoznajte novog žrtvenog jarca: novu „osovinu zla“ (aluzija na metaforu Buša mlađeg kojom je označio tzv. „odmetničke režime“ Iraka, Irana i Severne Koreje, prim. prev).

Ovu osovinu čine talibani, Pakistan i Kina. Nova „Velika igra“ u Evroaziji ponovo počinje.

 

Preveo Vladan Mirković/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Gulabuddin Amiri

 

Izvor Asia Times

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u