Nikola N. Živković: Slike iz Kabula

Sanjam dan, recimo, kad će američka vojna sila toliko opasti, da ih vidim kako u haosu i panici napuštaju prištinski, beogradski ili banjalučki aerodrom, ostavljajući iza sebe svoje verne sluge iz „nevladinog sektora“

16. avgust 2021.

Slike ovog dana, ponedeljka, obilaze svet: „Najjača vojska na svetu“, armija Sjedinjenih Država, u panici napušta Kabul. Njihovi verni saveznici – uglavnom je reč o ljudima iz Avganistana – već danima upućuju SOS poruke u Vašington, London, Brisel. Oni su godinama bili prevodioci za američku vojsku, vodiči, vozači, novinari, i ostalo pomoćno osoblje. Očajnički pokušavaju da se dočepaju kabulskog aerodroma kako bi napustili zemlju i spasli se gneva i kazne koje očekuju od novih gospodara u Avganistanu. Služili su verno Amerikancima, Englezima i ostalim državama NATO saveza. Sad ih ovi ostavljaju na cedilu. Veoma poučna lekcija za sve koji služe američkim interesima u svetu, pa i u Srbiji! Pažljivo posmatram televizijske snimke i nadam se da ću videti neko lice, recimo sa Cetinja, Gusinja ili Podgorice, koji su takođe, ako sam dobro obavešten, služili u vojnom sastavu NATO-a.

Naročito su omrznuti u narodu oni građani Avganistana koji su služili u „nevladinom sektoru“. Ti ljudi primali su godinama novac od Amerikanaca i uživali zaštitu NATO vojnika. Živeli su, kao strani plaćenici, daleko bolje nego ogromna većina stanovnika njihove zemlje.

Naša štampa, televizija i uopšte mediji s pravom pokazuju veliki interes za ovaj događaj. Zato nas ne čudi da su se mnogi setili slika iz Vijetnama, iz Sajgona. Sve se ponavlja. Mao Cedung i kinesko rukovodstvo već je tada govorilo da je vojna snaga SAD ravna sili jednog „tigra od papira“. Amerikanci mogu da bombarduju neku zemlju, da je raketama uništavaju iz bezbedne udaljenosti od, recimo, nekoliko hiljada kilometara. No, borbena sposobnost američke pešadije u direktnom sukobu s odlučnim, hrabrim protivnikom koji je rešio da brani svoju zemlju – kako čitam kod mnogih vojnih komentatora iz Kine, Rusije, Irana, ali i iz Nemačke – nije naročito impresivna.

Posle toliko neuspešnih ratova, čini se da vođa kineskog naroda nije nimalo preterao. Bili smo svedoci američke agresije protiv Iraka, Sirije, Somalije, Libije, te na mnogim drugim ratištima u Africi, Aziji i Latinskoj Americi. Razume se, i protiv srpskog naroda. Vašington je u svim sukobima, posle početnih glasnih, samohvalisavih izjava o „velikim pobedama“, na koncu doživeo upravo ponižavajuće poraze. Kad vidimo ovu američku bežaniju iz Avganistana, ostavljajući na cedilu svoje dojučerašnje saveznike, s pravom postavljamo pitanje: šta bi bilo da Slobodan Milošević nije potpisao Kumanovski sporazum, odnosno kapitulaciju srpske vojske, neporažene u borbama?

Avganistanska vojska, u čije je opremanje i obuku samo Amerika u proteklih dvadeset godina uložila preko 80 milijardi dolara, raspala se mnogo brže nego što su i najveći pesimisti u Pentagonu očekivali. Šta je radila CIA, obaveštajna služba s najvećim budžetom na svetu? Čini se da ni ona nije tako obaveštena i moćna kako vole da je predstavljaju američki i engleski mediji. Interesantno, predsednik Avganistana Ašraf Gani pobegao je ne u Sjedinjene Države, nego u Tadžikistan. A tu se nalazi velika ruska vojna baza. I to je jasan znak da Gani nema veliko poverenje u svoje „prijatelje“ u Vašingtonu, već očevidno daleko više u Vladimira Putina.

No, da se vratim na početak – fotografijama iz Kabula. Kako će izgledati bežanija, na primer, ljudi iz Srbije, koji već decenijama primaju novac pre svega iz Sjedinjenih Država, Nemačke, Brisela ili Engleske? Uveren sam da će Srbija doživeti taj dan. Oni su u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Subotici, Novom Pazaru, zaposleni u brojnim „nevladinim organizacijama“. Po američkom zakonu, u pitanju su „strani agenti“. Rusija im je dozvolila rad, ali su obavezni da se predstavljaju kao ono što zaista jesu – agenti u službi stranih država. Ili, kako su to Rusi rešili, da takvog građanina Rusije imenuju kao „inostrannый agent v Rossii.“

Do oktobra 2000. novac su ljudi iz „nevladinog sektora“ primali iz Vašingtona, Londona, Brisela i tako redom. Poslednjih godina natovski „nevladin sektor“ prima novac iz budžeta Srbije. To, naravno, izgleda neverovatno. Uzimaju novac od siromašnih građana Srbije da bi širili odvratne laži i mržnju protiv srpskog naroda!

Oni decenijama iz Beograda pišu gadosti protiv Srbije, sa zavidnom pokvarenošću i podlošću. Ničega se ne stide. Razume se – dok je Srbija okupirana od strane Vašingtona i Londona. Verovatno su podjednako omrznuti u našem narodu, kao što je to slučaj sa Avganistancima koji su služili interesima Amerikanaca u Kabulu.

Nešto zamišljam da u Srbiji dođe do iznenadnog preokreta, te da gledamo slike kao što danas sve televizijske stanice sveta prenose iz Kabula. Okidač može da bude „priznanje Kosova“ od strane predsednika Srbije, ili „Rezolucija o Srebrenici“, ili obavezna vakcinacija za decu, ili firma „Rio Tinto“, ili „krađa srpske dece iz porodilišta u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu“, ili opet nešto peto, šesto, sasvim neočekivano. Ili, pak, „Krizni štab za borbu protiv korone“…

Naravno da je danas veoma teško ubediti Srbe, bez obzira koliko „nevladin sektor“ primio novaca iz Vašingtona, ili budžeta naše zemlje, da su Srbi „genocidan narod“. Reč je o najstradalnijem narodu u Evropi od 15. veka, od početka turskog zuluma, do austrougarske okupacije 1914, od 1941, kad su Hrvati pobili i zaklali, prema nemačkim izvorima, oko 750.000 Srba. Sad civilizovana Evropa ćuti o srpskim žrtvama. Samo se govori o „genocidu u Srebrenici“ i „osam hiljada ubijenih bosanskih muslimana“. U toj prljavoj propagandi pomaže im decenijama „nevladin sektor“ iz Srbije.

Da uporedimo. Najugledniji instituti na Zapadu izračunali su da su Sjedinjene Države i njeni saveznici od godine 1945. do danas ubili oko 25.000.000 nevinih ljudi u Africi, Aziji i Latinskoj Americi. O tom neverovatnom zločinu niko ne govori. Ne postoji presuda međunarodnog suda o američkim zločinima. Zato su i izmislili „Srebrenicu“, kako bi njihovi neverovatna zlodela pala u zaborav.

Sanjam dan, recimo, kad će američka vojna sila toliko opasti, da ih vidim kako u haosu i panici napuštaju prištinski, beogradski ili banjalučki aerodrom, ostavljajući iza sebe svoje verne sluge iz „nevladinog sektora“, koji očajnički čekaju na neki sledeći američki avion da ih evakuiše iz zemlje. Oni znaju koliko su zla naneli ljudima u našoj zemlji. Dovoljno je da spomenemo samo nekoliko izjava „nevladinog sektora“ – na primer, da osiromašeni uranijum nije štetan po zdravlje. A mnogi Srbi su zbog „NGO“ organizacija iz Beograda bili i ubijeni, ili nevino osuđeni na višedecenijske robije u natovskom haškom sudu. Ako ti nevino osuđeni Srbi i dalje trule u „natovskim“ kazamatima, mnogi od njih imaju u Srbiji rodbinu i prijatelje. Spisak ljudi iz „NGO“ organizacija u Beogradu postoji i on odavno kruži po društvenim mrežama. Verujem da i oni čekaju dan, kada će stići pravedna kazna i za ljude u Srbiji koji su služili interesima „NATO“, protiv srpskog naroda.

Njima, tim nepravedno osuđenim Srbima u Hagu, slike iz Kabula pružaju ogromnu utehu i veliku nadu.

 

Preuzeto iz: Nikola N. Živković, Dnevnik, tom 16, u rukopisu

 

Naslovna fotografija: Verified UGC via AP

 

Izvor Iskra/Stanje stvari, 19. avgust 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u