Амерички предсдник Џо Бајден напушта говорницу након одржане конференције за медије о ситуацији у Авганистану у Белој кући, Вашингтон, 16. август 2021. (Фото: AP Photo/Evan Vucci)

Kraj američkog sveta

Sve imperije na kraju propadnu pod teretom oholosti i poniženja. Debakl Sjedinjenih Država u Avganistanu pokazuje da američka elita nije sposobna da upravlja ni sopstvenom zemljom, a kamoli čitavom planetom

Nijedno carstvo nije večno: sva se na kraju uruše pod teretom oholosti i poniženja. Srceparajuća humanitarna katastrofa izazvana neuspešnim povlačenjem iz Avganistana samo je poslednji znak da se američka era završava: Vašington više nije svetski policajac: nazire se uznemirujuća budućnost koju će obeležiti sukobi između ekspanzionističkih, autoritarnih regionalnih sila.

Situacija je drastično drugačija u odnosu na period kasnih 1980-ih i ranih 1990-ih, kada je globalni uticaj Amerike bio na vrhuncu. Reganov preporod, rušenje Berlinskog zida, okončanje komunizma i njegovog sistema gulaga, uspon Silicijumske doline i pronalazak interneta, oslobođenje Kuvajta – to su bile izuzetne godine za američkog hegemona, slavni dani Paks Amerikane, kojima je završen najturbulentniji vek u istoriji čovečanstva.

Holivud je bio uzdignuta čela i svi su želeli da budu kao Amerikanci, da glasaju kao Amerikanci i troše kao Amerikanci, ili se barem tako činilo. Stvaranje jedinstvenog tržišta 1992. godine bio je pokušaj Evrope da imitira SAD; iste godine, kineski predsednik Đang Cemin najavio je svoju „socijalističku tržišnu ekonomiju“ koja će obeležiti dolazeću epohu.

Propali američki plan

Ipak, ništa od ovoga nije značilo da je postignut globalni konsenzus o smislu dobrog života i načinima da se do njega dođe; pre se radilo o okrutnoj aberaciji u svetskoj istoriji, odnosno o najvišoj tački ostvarenja američke ideje. Sve nakon toga je pošlo naopako. Paradoksalno, 11. septembar nije srušio američko carstvo: probudio je uspavanog diva i izazvao talas američkog patriotizma, a istorija je mogla poći drugim tokom da smo videli masovnu ali relativno kratku odmazdu, sa brzim ubijanjem Bin Ladena. Umesto toga, morali smo da čekamo celu deceniju na njegovo smaknuće u Pakistanu (njegovo skrivanje od strane navodnog saveznika samo po sebi je dokaz opadajuće moći Amerike), a svet je bio svedok dugotrajanog, anemičnog i na kraju katastrofalno kontraproduktivnog pokušaja preuređenja Bliskog istoka.

Dvadeset godina kasnije, globalni planovi Amerike leže u ruševinama. Njene elite su zakrvljene po gotovo svakom pitanju, a glupost i nesposobnost koje se očituju prilikom povlačenja iz Avganistana potvrđuju da one ne razumeju ostatak sveta, i da nisu sposobne da upravljaju ni sopstvenom zemljom, a kamoli čitavom planetom. Zaslepljene uprošćenim univerzalizmom, američke elite više ne razumeju religiju, tribalizam, istoriju, nacionalne razilike ili zašto zemlje žele da upravljaju same sobom.

Gde god da pogledate, američki plan je propao. Uzmite na primer podršku Vašingtona Sjedinjenim Evropskim Državama, odnosno zajedničkoj evropskoj državi sa svojom vojskom, ustavom i „evrodolarom“. Bregzit je označio početak kraja te distopijske konstrukcije, a i drugi će napustiti EU, bilo zbog nadolazeće migrantske krize (desetine miliona ljudi će probati da se iseli iz Afrike i sa Bliskog istoka, a biće i užasnih pokušaja „distribucije“ migranata širom bloka), bilo zbog uspona populista ili zbog ekonomske implozije.

Gomila ljudi u pokušaju da se domogne međunarodnog aerodroma Hamid Karzai u Kabulu, 16. avgust 2021. (Foto: Reuters/Stringer)
Građani Avganistana pokušaju da se domognu međunarodnog aerodroma Hamid Karzai u Kabulu, 16. avgust 2021. (Foto: Reuters/Stringer)

Svaka država ili teritorija na Bliskom istoku koju je dotakla Amerika je u haosu. Avganistan je ponovo pao u ruke talibanima. Irak je košmar, Sirija je bila poprište monstruoznih zločina koje je Zapad nemo posmatrao, a Libija je katastrofa. Izraelsko-palestinski mirovni plan podržan od strane Klintona je propao: povlačenje iz Gaze samo je ohrabrilo antisemitski teroristički pokret Hamas. Bajdenova administracija se i dalje ulaguje dvoličnom iranskom režimu. Zar Amerika ne vidi nameru Irana da nuklearnim oružjem uništi Izrael? Što se tiče zalivskih država, uglavnom američkih protektorata, kakva će biti njihova sudbina kada se potražnja za naftom uruši kao rezultat dostizanja nulte emisije gasova sa efektom staklene bašte? Nevolje Bliskog istoka su tek počele.

Povlačenje Amerike je jednako odjeknulo u Aziji. Kina je postala bogata i moćna zahvaljujući kapitalizmu, što je jedan od velikih trijumfa američkog ideološkog ekspanzionizma. Ali stanovništvo Kine ne zahteva demokratiju. Suzbijanje privrednika i drugih izvora nezavisne moći od strane Pekinga pokazuje njegovu smrtnu ozbiljnost i nameru da povrati imperijalnu slavu.

Kina se više ne može obuzdavati: zgrabila je Hongkong, a na kraju će se usmeriti i na Tajvan. I šta onda? Hoće li Amerika biti uvučena u nuklearni Treći svetski rat? (U koji bi, uzgred,  bio uključen i Japan, jedna od tek nekoliko američkih imperijalnih priča koje su završene uspehom)? Hoće li se tako sve srušiti? Ili će Vašington odstupiti? I šta će biti sa Indijom i Pakistanom?

Zapad je izgubio kontrolu

Sve je u neredu: Paks Amerikana nije postigla ništa značajno u poslednjih 30 godina osim što je spasila Kuvajt i okončala sukobe u Jugoslaviji. Unutrašnji problemi Amerike su ogromni: njen ustav je urušen, njena sklonost ka drugorazrednim gerontokratama poput Bajdena je bez premca. Preplavljene sumnjom u sebe, njene elite u kandžama bizarne „osvešćenosti“ (misli se na fenomen političke korektnosti koji zastupaju levo-liberalni krugovi, prim. prev), usredsređene na nihilističko samopreziranje. Amerika više nema vrednosti za izvoz; niti kapitalizam, niti demokratiju, niti američki san. Kako ljudi koji žive u strahu od „mikro-agresije“ mogu unutar sebe pronaći snage da poraze prava zla? Što se tiče javnosti, ona ne želi da zna ništa o ostatku sveta. I kako onda da u takvim okolnostima američko carstvo ne bude u terminalnoj fazi raspada?

Da li su američke intervencije u Avganistanu i Iraku mogle da uspeju? Kao hajekovac koji veruje da je fatalna uobraženost (misli se na knjigu ekonomiste Fridriha fon Hajeka Fatalna uobraženost: greške socijalizma, prim. prev) da centralna vlast može uspešno da projektuje međunarodni poredak, s pravom sam bio skeptik. Ali šok od 11. septembra pogrešno me je naveo da poverujem da bi, barem jedanput, sveobuhvatna imperijalistička invazija mogla da uspe, a da će se liberalna demokratija i kapitalizam proširiti po čitavom regionu. Argument je bio jednostavn: Americi je to pošlo za rukom u Japanu sa generalom Mekarturom, kada je sasvim drugačije društvo pretvoreno u demokratsko; a slično se dogodilo i u Nemačkoj, pa zašto ne bi i u Iraku? To bi zahtevalo ogroman broj kopnenih trupa, daleko više nego što je ikada razmešteno, potpuno preuzimanje društva i decenije okupacije, ali bez obzira na sve na kraju bi se taj pokušaj verovatno zavšrio neuspehom.

Naučio sam svoju lekciju: u praksi, Amerika nikada ne bi trebalo da se upušta u projekat izgradnje države. Promena mora biti spontana i organska, ili je u suprotnom neodrživa. Da, pretnje poput Al kaide ili sada Irana treba shvatiti ozbiljno a humanitarne intervencije za sprečavanje genocida su neophodne, ali insistiranje na sveobuhvatnom liberalnom imperijalizmu neizbežno se obija o glavu.

Američki helikopter „Činuk“ tokom evakuacije američke ambasade u Kabulu, 15. avgust 2021. (Foto: AP Photo/Rahmat Gul)
Američki helikopter „Činuk“ tokom evakuacije američke ambasade u Kabulu, 15. avgust 2021. (Foto: AP Photo/Rahmat Gul)

Zapad je izgubio kontrolu: slede jačanje populističkih pokreta, valutni ratovi i borba za prirodne resurse. Američko carstvo je barem verovalo u slobodu i demokratiju, a ono što će ga zameniti neće se čak ni pretvarati da je liberalno.

 

Alister Hit je urednik Sandej telegrafa

 

Preveo Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Evan Vucci 

 

Izvor The Telegraph

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u