F. Rodić: UNS ćuti dok Tviter bombarduje

Glavni čovek Tvitera za Bliski istok je Gordon Makmilan koji je istovremeno oficir u 77. brigadi britanske vojske, osnovane 2015. godine sa namenom za „psihološko ratovanje uz upotrebu društvenih mreža”

Njujork post je jedan od najstarijih i najtiražnijih američkih dnevnih listova. Osnovao ga je Aleksander Hamilton još davne 1801, a od 1976. je u vlasništvu Ruperta Merdoka (opet taj Merdok!) i kao većina medija u njegovom vlasništvu, naginje desnici.

Sredinom oktobra prošle godine, u samom finišu američkih predsedničkih izbora, taj dnevnik objavio je na naslovnoj strani ekskluzivnu priču potkrepljenu dokazima o tome kako je Hanter Bajden, sin Džozefov, trgovao uticajem svoga oca, tada potpredsednika u administraciji Baraka Obame, i u zamenu za 50.000 dolara mesečno nudio pomoć ukrajinskoj energetskoj kompaniji „Burisma”. Nećemo sad ulaziti u detalje ove vrlo interesantne afere, jer oni nisu bitni za kontekst ove priče. Ono zbog čega sada podsećamo na nju je činjenica da se Njujork post tada sudario sa dva entiteta koja su, uprkos njegovom trajanju, moći i uticaju, očito daleko snažnija od njega.

Radi se o „Fejsbuku” i „Tviteru” koji su, svega nekoliko sati pošto se priča o Hanteru pojavila na internetu, reagovali i „smanjili domet” ove priče („Fejsbuk”), odnosno potpuno sprečili „deljenje” tog teksta („Tviter”) očigledno iz straha da bi ona mogla smanjiti izglede za uspeh predsedničkog kandidata duboke države. Ovo je samo jedan primer otvorene cenzure kojoj pribegavaju ova dva giganta, a najčuveniji je, svakako, sramotno brisanje naloga Donalda Trampa sa „Tvitera”. Od tada, ove dve kompanije povukle su čitav niz manjih ili većih poteza koji pod plaštom veće demokratije i bolje informisanosti javnosti u stvari uvode cenzuru. Ta cenzura, iako je uglavnom u rukavicama, opet je cenzura i opet je potpuno suprotna idealima i standardima kojima tvrde da se vode.

Pre nekoliko meseci su, tako, ove dve mreže uvele oznaku koja stoji ispod objava određenih medija u kojoj se navodi da se radi o medijima pod kontrolom ruske, kineske, iranske, ili neke druge države koja se smatra neprijateljskom. Da se ne radi o nekom pravičnom principu „razotkrivanja” medija koji bi zarad interesa neke države mogli manipulisati informacijama sa isključivim ciljem da se odbrani javnost, nedvosmisleno govori činjenica da mediji pod nedvosmislenom državnom kontrolom poput američkih propagandnih servisa Glas Amerike, Radio Slobodna Evropa, nemačkog Dojče velea, ili katarske Al džazire nemaju takvu oznaku.

Koliko su i „Fejsbuk” i „Tviter” zaista posvećeni objektivnosti i istinoljubivi sa jedne strane, a koliko su alergični na bilo kakav državni, ili institucionalni uticaj pokazuje i činjenica da u tim kompanijama na važnim funkcijama rade ljudi do guše umešani upravo u propagandne aktivnosti državnih, ili paradržavnih entiteta.

Tako je, na primer, u ime „Fejsbuka” u priči oko Hantera Bajdena i Njujork posta javnost o cenzuri obavestio njihov službenik Andi Stoun, koji je pre dolaska u ovu kompaniju radio kao „oficir za komunikacije” u Demokratskoj stranci. Još je jeziviji (u najmanju ruku) primer koji nam dolazi iz „Tvitera” gde se ispostavilo da je njihov glavni čovek za Bliski istok (zvanična funkcija „šef uredništva”) Gordon Makmilan istovremeno oficir u 77. brigadi britanske vojske formiranoj 2015. godine za „nesmrtonosno” psihološko ratovanje „uz upotrebu društvenih mreža uključujući ‘Fejsbuk’ i ‘Tviter’ u ratu u informacionoj eri” (Indipendent, 31. januar 2015). Brigadu, pored ostalih, čine „15. grupa za psihološke operacije” i „Grupa za medijske operacije”. Pametnom dovoljno.

Kao što je jasno da užasna kršenja ljudskih prava Americi ne smetaju kada se sprovode u nekoj „prijateljskoj” državi, kao što je to, na primer Saudijska Arabija, ali su neprihvatljiva kada se radi o nekome ko se ne povinuje u potpunosti američkoj volji, tako je i sa medijima. I upravo zbog toga su neki od domaćih medija, uključujući i RTS, došli na „Tviterov” spisak nepoželjnih. Ne radi se tu o njihovom profesionalizmu, ili neprofesionalizmu, objektivnosti, ili neobjektivnosti, nego o spremnosti da se zadovolji američki interes.

Interesantno je, ali ne i neočekivano, u najmanju ruku oduševljenje koje je ova mera „Tvitera” izazvala kod „objektivnih”, „profesionalnih” i „nezavisnih” medija koji deluju kod nas. To oduševljenje ide dotle da se čak izražava nada da će „lista biti proširena”, pošto je „Tviter” ponekog i zaboravio. Rade Veljanovski nam tako na luksemburškoj N1 objašnjava da je ovaj potez „Tvitera” u stvari obrazovnog karaktera da bi građani znali o kakvom se mediju radi. Ne zamera, međutim, televiziji na kojoj nastupa što ga gledaocima predstavlja kao profesora Fakulteta političkih nauka, a ne kao potpredsednika Građanskog demokratskog foruma koja se, između ostalog, zalaže za nezavisno Kosovo i da stavovi koje on iznosi nisu možda stavovi jednog profesora, nego političkog aktiviste. Čisto da se obrazuje javnost, odnosno što bi LGBT itd. aktivisti rekli, „da se zna”.

Kad smo kod toga, čudno je i što su se kolege sa N1 onomad silno bunile što im je predsednik Vučić lepio etiketu američke televizije, a sada im je lepljenje takve etikete drugima dobrodošlo. Napad na njih su bile nalepnice „dobro došli u Luksemburg”, ali ova etiketa nekima drugima je izraz vrhunca demokratičnosti i, po njihovom mišljenju, treba je dodeliti i onima koji je još nisu dobili. Zanimljivo je i da se ovim povodom uopšte nije oglasilo Udruženje novinara Srbije. Da nešto kaže. Čisto onako, reda radi.

Ako su tu kada se jednom novinaru lažno pripiše stranačka pripadnost, gde su kada se to učini čitavim redakcijama?

 

 

Autor Filip Rodić

 

Naslovna fotografija: Photo by John Cameron on Unsplash 

 

Izvor Večernje novosti, 22. avgust 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u