Problem dominacije Zapada ekonomskom naukom

Oni koji imaju najviše uticaja na razvoj profesije dolaze skoro isključivo iz akademskih institucija sa Zapada, a odsustvo glasa iz ostatka sveta drastično osiromašuje disciplinu

Sa ekstremnom geografskom koncentracijom autora (i članova uredništava) sa Zapada u vodećim ekonomskim časopisima ekonomska nauka će ostati ograničena narativom propagiranim iz bogatih zemalja. Naime, oko 90 odsto autora u osam najbolje kotiranih ekonomskih časopisa ima prebivalište u Sjedinjenim Američkim Državama i zemljama Zapadne Evrope.

Sama činjenica tako snažne geografske koncentracije najuvaženijih ekonomskih žurnala će, kao i do sada, sprečavati ekonomsku nauku da ponudi adekvatne odgovore na goruća pitanja globalne ekonomije. S obzirom da bogate zemlje severnog Atlantika čine samo trećinu globalnog BDP-a, ovakav nesrazmer ne može se u potpunosti objasniti neadekvatnim resursima ili manjim ulaganjima u obrazovanje u ostatku sveta. Ovde posebno treba imati u vidi ogromne investicije u edukaciju koje preduzimaju države privredno snažno rastuće Istočne Azije (koja doprinosi skoro jednako globalnoj ekonomiji kao i ceo Zapad), a čiji ekonomisti su potpisnici nepunih pet odsto članaka u uticajnim međunarodnim časopisima.

Ovde treba istaći da se u okviru Zapada desila određena promena u korist veće zastupljenosti Evrope. Naime, analiza 13.233 rada iz sedam vodećih časopisa otkriva da se udeo američkih publikacija smanjio sa tri četvrtine na nešto ispod dve trećine, sa odgovarajućim povećanjem evropskog udela sa 12 odsto na 24 odsto između 1985. i 2012.

Geografski nesrazmer

Tako očigledan geografski nesrazmer u korist zapadnih zemalja, odnosno autora, prisutan u publikacijskoj aktivnosti ekonomske nauke je posebno važan imajući u vidu da odluka da li će se neko istraživanje ozbiljno shvatiti zavisi od toga da li su autori išli u „prave“ škole, poznavali „prave“ ljude i bili na konferencijama organizovanim u „pravim“ zemljama (kada je u pitanju ekonomska nauka, te relevantne socijalne mreže se nalaze uglavnom u Severnoj Americi i Zapadnoj Evropi). Istina, sve veći broj današnjih vodećih ekonomista su iz samih zemalja u razvoju (kao npr. Branko Milanović), ali ova sve češća pojava ne može u potpunosti zameniti lokalno znanje i uvid.

Dodatno, ekonomisti rođeni u siromašnijim državama obično su apsorbovani u intelektualno okruženje Zapada kojim dominiraju pitanja i brige bogatih zemalja (tako da ti naučnici, poput npr. Indijca Raghurama Rajana ili Turčina Darona Acemoglua postaju protagonisti Zapadnog narativa, često i ne sluteći da je to razlog zašto su odjedanput postali tako propulzivni u vodećim korporativnim medijima). S druge strane, putovanja te istraživanja gostujućih zapadnih ekonomista u tzv. Trećem svetu, poput Džozefa Stiglica, i dalje su ne tako česta pojava (pored ostalog, jer te aktivnosti siromašne države često ne mogu da isfinansiraju). Ovo su krupni razlozi zašto mnoge važne ideje ostaju neotkrivene jer istraživačima sa akademske periferije nedostaje prijemčiva publika.

Objavljivanje članaka u vodećih pet američkih ekonomskih časopisa (American Economic Review, Econometrica, Journal of Political Economy, Quarterly Journal of Economics, Review of Economic Studies) je faktički uslov za posao na prestižnom fakultetu. Ono što je problem je da to loša mera kvaliteta istraživanja u sistemu koji kažnjava kreativnost. Analiza podataka o objavljenim naučnim tekstovima za 35 vodećih američkih ekonomskih fakulteta (odseci za ekonomiju) između 1996. i 2010. otkriva da publikovanje ‘working papersa’ u pet pomenutih vodećih časopisa dramatično povećava verovatnoću dobijanja posla na tim fakultetima. Npr. objavljivanje tri članka povezano je sa 370 odsto povećanjem šanse za dobijanje posla, dok  autor sa jednom ili dve publikacije u ovih pet žurnala ima za 90 odsto, odnosno 260 odsto veću šansu za posao; s druge strane, objaviti tekstove u drugim časopisima ima faktički marginalan uticaj na mogućnost zaposlenja.

Grafikon berzanskih indeksa u dnevnim novinama (Foto: Markus Spiske on Unsplash)

Društvene nauke se obogaćuju kada se primljena mudrost suoči sa „anomalnim“ ponašanjem ili ishodima u nepoznatim okruženjima (zemljama), i kada se u potpunosti uzme u obzir raznolikost lokalnih okolnosti. Ipak, ekonomska nauka je organizovana na način da oni koji imaju najviše uticaja na razvoj profesije dolaze skoro isključivo iz akademskih i istraživačkih institucija u zapadnim zemljama, a faktičko odsustvo glasa iz ostatka sveta drastično osiromašuje disciplinu. Iako istraživači u bogatim ekonomijama posvećuju sve više pažnje zemljama u razvoju (npr. na magistarskim studijima gde se vrše analize zemalja u razvoju mali broj nastavnika je iz SAD-a, a većina je upravo iz siromašnih zemalja tzv. Trećeg sveta ili pak iz srednje razvijenih zemalja u razvoju), to ipak nije značajno promenilo vladajuću geografsku paradigmu.

Ekonomska nauka prolazi kroz preispitivanja sa mnogim novim inicijativama. Ipak, geografska raznolikost praktično izostaje iz diskusije. To je tužna istina, jer ekonomija neće postati zaista globalna naučna disciplina sve dok ne ispravi ovaj manjak. Upravo kriza sa pandemijom i dolazeća kriza povezana sa globalnom zagrevanjem pokazuje koliko je potrebna regionalna, odnosno lokalna perspektiva.

Ključno pitanje

Međutim, verovati da će se stvari ovde brzo i značajnije promeniti je donekle naivno. Naime, globalni koncept kontrole moći u dobroj meri počiva na kontroli tako važne nauke kakva je ekonomija. Prepustiti nauku naučnicima bila bi fatalna greška svetske korporativne elite koja upravo želi da stvari ostane kakve su sada, naravno sa kozmetičkim izmenama koje više služe za distrakciju onih naivnih. Npr. upravo trenutna podrška, to jest dramatično povećana zainteresovanost za klimatske promene velikih korporativnih medija na prvi pogled izgleda kao nešto što potpuno odudara od koncepta onih koji kontrolišu gro svetske industrije i samim tim vodećih globalnih zagađivača. Međutim, ideje tzv. Zelenih pokreta su politički utemeljene u Zapadnoj Evropi već krajem 1970-ih i njihov doprinos promeni funkcionisanja industrije i posebno proizvodnje energije je marginalan, što ukazuje da se puno priča i skoro ništa ne preduzima.

Razlog zašto je to tako je jednostavan: puno košta platiti tzv. eksternalije, u ovom slučaju troškove zagađenja, koji bi morali biti apsorbovani od velikih kompanija, a ne kako to obično biva preneseni na zajednicu (čitaj nacionalni budžet).

Koliko je uticaj ekonomske nauke na našu svakodnevicu pokazuje poguban uticaj tzv. Čikaške (monetarističke) škole Miltona Fridmana (filozofski temeljene na delu En Rejnd), čije do početka 1970-ih opravdano marginalizovane ideje (koje su bile faktički lišene percepcije čoveka kao socijalnog bića), počinju da dobijaju na zamahu od 1980-ih. Ovaj novi ekonomski koncept (poznat i po kontroverznom nazivu: Vašingtonski konsenzus) bio je tako snažno podržan od strane globalne (mahom Zapadne) elite da je dobio primat širom sveta tokom 1990-ih, završavajući na smetlištu istorije sa krizom 2008. Koncept kvantitativne teorije novca (da štampanje novca po pravilu proizvodi inflaciju) je danas potpuno odbačen od strane svih vodećih centralnih banaka, uključujući i FED i ECB i Englesku centralnu banku.

Naravno, nije samo uverenje da povećana količina novca u opticaju neće bitnije povećati maloprodajne cene uticala na tzv. eksperte u ovim institucijama, već očajnički nagon da se sačuva sistem u kome u poslednjih četiri decenije onima koji nisu među bogatom desetinom realne plate skoro da nisu porasle (dok je pomenutoj desetini i posebno „top promilu“ išlo i te kako dobro). Slično se desilo i od početka 1930-ih sa Kejnzijanskom revolucijom, kada je takođe potreba da se spreče revolucije i finansira rat usmerila kreatore ekonomske politike da napuste zastarele koncepte zlatnog standarda i skromne javne potrošnje (koja se učetvorostručila kao udeo BDP-a zapadnih zemalja počevši 1914. zaključno sa 1970-im).

Ključno pitanje je naravno ekonomska preraspodela. U situaciji kada ne postoji ideološki izazov kapitalizmu i kada su sindikati i levičarska intelektualna elita u nezavidnom položaju, jedina stvar koja može pokrenuti značajnije reforme u pravcu egalitarnijeg društva i posledično veće javne potrošnje usmerene ka ranjivim slojevima zajednice je strah vladajuće plutokratije, odnosno oligarhije, da bi nečinjenje takvih ustupaka bilo rizičnije i skuplje nego alternative sa postepenim reformama koje impliciraju ustupke bogatih.

Saobraćajni znak koji ukazuje na Volstrit ispred Njujorške berze na Menhetnu, Njujork, 02. oktobar 2020. (Foto: Reuters/Carlo Allegri)
Saobraćajni znak koji ukazuje na Volstrit ispred Njujorške berze na Menhetnu, Njujork, 02. oktobar 2020. (Foto: Reuters/Carlo Allegri)

Donedavni snažan otpor korporativne elite korbinizmu u Britaniji i sanderizmu u SAD pokazuju da kod dela oligarhije tih zemalja postoji veća spremnost da se prihvate (agresivni) desni populisti nego levičarske ideje. Ipak, podrška za Bajdenov pristup koji se svodi na upumpavanje ogromne količine novca kroz ekspanzivnu fiskalnu politiku, što znači više novca za siromašne, pokazuje da prevladava stanovište da se ipak mora uraditi određeni remont sistema, naravno, da bi on, u ne mnogo promenjenom obliku, nastavio da funkcioniše na polzu zapadne plutokratije.

 

Naslovna fotografija: Adam Nir on Unsplash 

 

Izvor oko.rts.rs

 

BONUS VIDEO:

Ekonomija
Pratite nas na YouTube-u