Mnogi indijski analitičari su ushićeni zbog verovanja da su talibani u problemu s obzirom da je Amrula Saleh, biši zamenik svrgnutog predsednika Ašrafa Ganija, na putu da organizuje antitalibanski pokret otpora, po uzoru na Severnu alijansu s kraja 1990-ih godina.
Otrežnjujući vazduh realizma do sada je već trebalo da ih nauči gorkoj lekciji o dugom putu od mašte do stvarnosti.
Dolina Pandžšir je otišla u legendu jer je tu sovjetska armija prvi put naišla na žestok otpor tokom intervencije u Avganistanu 1980. godine. Saleh se uklapa u tu romansu. Ali neverovatno lepa Dolina Pandžšir, oblast od oko 150 kilometara sa tri strane okružena visokim planinama, sa samo jednim uskim putem koji vodi na jug prema Kabulu, premda ima mitski status, istovremeno čuva i neke mračne tajne.
Legende i mitovi
Za početak, legenda je da se Crvena armija suočila sa stravičnim porazom u Pandžširu. Istina je da se sovjetska kampanja u Pandžširu sastojala od serije kratkih i oštrih kaznenih ekspedicija – devet ili više njih – u periodu između 1980. i 1985. godine, i da je doživela polovičan uspeh u najvećoj meri zbog promene rukovodstva u Moskvi. Ne zaboravite da je do 1986. godine Mihail Gorbačov već najavio svoju nameru da povuče sovjetski kontingent iz Avganistana.
Ali ono što je još manje poznato jeste dogovor koji je sovjetski KGB sklopio sa Ahmadom Šah Masudom, a prema kojem je sovjetska vojska obustavila kampanju u Pandžširu, dok su se Masudovi ljudi uzdržavali od napada na sovjetske baze u toj oblasti, kao i od ometanja vojnog saobraćaja kroz tunel Salang (koji povezuje Kabul sa Južnim vojnim distriktom sovjetskog Uzbekistana sa sedištem u Termezu, odakle je rukovođeno čitavom avganistanskom operacijom).
Taj faustovski sporazum između KGB-a i Masuda trajao je sve do sovjetskog povlačenja 1989. godine, uprkos učestalim pokušajima avganistanske vlade da ga potkopa. Na kraju su se sovjetski vojnici 1989. godine konačno povukli iz Avganistana upravo kroz pomenuti tunel Salang.
Još jedan mit o Pandžširu jeste da su njegove snage pobedile režim Narodne demokratske partije Avganistana predvođen Nadžibulahom. U realnosti, međutim, Masud je prebegao iz vlade i preuzeo vlast u Dolini Pandžšir dok su Ujedinjene nacije pregovarale o mirnom transferu ovlašćenja na mudžahedinsku vladu u Kabulu.
A najveći od svih mitova bio je „otpor“ pružen kasnih 1990-ih godina pod zastavom takozvane Severne alijanse, koja je pre predstavljala glomaznu platformu međusobno posvađanih grupa nego pravu alijansu. Alijansa je konstantno gubila teritoriju od talibana; da nije bilo američke intervencije nakon napada 11. septembra, talibani bi sasvim sigurno u kratkom roku ostvarili potpunu pobedu. Tri glavne regionalne države podržavale su Severnu alijansu – Kina, Rusija i Iran, a bez njihove podrške alijansa bi se sasvim sigurnio raspala.
Suvišno je napominjati da ruska obaveštajna služba i dalje ima stare kontakte u Pandžširu te da, u današnjem kontekstu, Moskva jednostavno ne može dozvoliti da drugi antitalibanski pokret otpora ugrozi bezbednosnu situaciju, s obzirom da bi išlo u korist Islamskoj državi koja ima značajno prisustvo u severnom Avganistanu, na granici sa centralnom Azijom.
Tajna ruska veza
Moskva je sasvim sigurno svesna da je Saleh tvorevina CIA-e, koja ga je obučila kao obaveštajnog operativca i vremenom ga katapultirala u visoke ešalone avganistanske strukture moći kao „svog čoveka u Kabulu“. Prema tome, kada Saleh priča o „otporu“, to je eufemizam za povratak SAD u Avganistan sa ciljem da otpočnu dugu utakmicu protiv Rusije, Kine i Irana.
Osim toga, Saleh će imati problem da okupi Pandžširce oko sebe. Pandžšir je košnica frakcionaške politike. Čak i dok je Masud bio živ, njegovi pomoćnici su međusobno radili jedan protiv drugog. Nakon njegovog ubistva 2001. godine i oni su razbijeni. Abdul Rahman ubijen je pod misterioiznim okolnostima na aerodromu u Kabulu 2002. godine; Mohamed Fahim je umro; Junus Kanuni (možda i najpametniji od svih) je marginalizovan, a Abdula Abdulah odabrao je da bude usamljeni rendžer.
Stoga ne čudi što su talibani zatražili rusku pomoć za izglađivanje odnosa sa delom Pandžširaca koji bi mogli biti pomirljivi, kao što su Kanuni, Masudova dva mlađa brata i njegov sin Ahmad Masud. Sasvim je zamislivo da bi im talibani mogli ponuditi neku vrstu podele vlasti (videti više ovde).
Talibani su krajnje pragmatični i smatrali bi besmislenim nastavak vojne ofanzive za zauzimanje Pandžšira. Istorijski gledano, talibani vojnu opciju oduvek smatraju poslednjim sredstvom. Njihov apel na Rusiju oko posredovanja je mudar potez koji ukazuje da su talibani po svoj prilici upoznati sa istorijatom ruskih tajnih odnosa sa Pandžšircima. Što se tiče Rusije, njoj se otvara sjajna prilika da se postavi kao mentor pri formiranju privremene vlade u Kabulu.
Glavna briga Rusije u ovom trenutku je da spreči novu rundu neprijateljstava, jer to može ići u korist samo Islamskoj državi. Rusija se pribojava da Avganistan ne postane nova Sirija, i to na pragu centralnoazijskog regiona. Iz ruske perspektive, Islamska država je geopolitičko oruđe Sjedinjenih Država.
Moskva podstiče da se što brže formira privremena vlada u Kabulu. Ako bi se sporazum o podeli vlasti mogao sprovesti, to bi ojačalo međunarodni legitimitet nove vlade, što bi zauzvrat olakšalo njeno diplomatsko priznanje od strane Rusije, Kine, Irana i centralnoazijskih država, između ostalih. Prema tome, pomirenje talibana sa vladarima Doline Pandžšir moglo bi se ispostaviti kao važna prekretnica.
Preveo Radomir Jovanović/Novi Standard
Naslovna fotografija: AP Photo/Alexander Zemlianichenko
Izvor Indian Punchline
BONUS VIDEO:
