Sergei Savostyanov

Pogled na Avganistan iz ruske perspektive

Avganistan će, verovatno, i nakon odlaska američkih vojnika ostati zabačena crna rupa, a jedini ruski interes jeste da se nestabilnost, koju sa sobom nosi ideologija radikalnog islama, ne prenosi u Centralnu Aziju

Pod utiskom propagandnog ukrštanja mačeva, čak i ostataka propagandnih narativa kojih se javnost seća iz perioda Hladnog rata, ponovni munjevit uspon talibana u Avganistanu doveo je do egzaltiranih reakcija javnosti umorne od američkog imperijalnog prisustva širom sveta. Igrom ironije, narativi o Avganistanu kao „groblju imperija“, koje je svojevremeno lansirala američka administracija 1980-ih godina sa ciljem da prikaže konflikt u Avganistanu u koji se umešala sovjetska armija kao fatalnu i poslednju intervenciju „imperije zla“, sada su okrenuli svoju oštricu protiv same američke imperije. Naslovi širom svetskih medija „Ulazak talibana u Kabul – onlajn“ sublimiraju današnje poimanje rata od strane publike kao još jedne od igara u nizu. Za konzumenta medijskog sadržaja nema suštinske razlike između Olimpijade i talibanskog ulaska u Kabul.

U potrazi za scenarijima lakim za razumevanje, konzument narativa polazi od sopstvenih uverenja i potom hitro, nekako usput, razmišlja nad sadržajima s kojima se susreće. Ukoliko je gledalac optimistički antiamerički nastrojen, tragične scene koje američka imperija ostavlja za sobom u Avganistanu obavezno znače skori pad zapadne imperije zla. Pretpostavimo da je gledalac takođe usmeren protiv imperije Sjedinjenih Država, ali je pesimistički nastrojen, doživljava ovu političku strukturu kao nepobedivu, u tom slučaju američko povlačenje i nije povlačenje, haos i nije haos, sve je to pažljivo isplanirana predstava, a SAD će posle ovih užasavajućih prizora izaći kao pobednik. Imperije imaju tu zakonomernu tendenciju da ne budu popularne, budući da se mešaju u tokove istorijskih procesa mnogobrojnih društava širom sveta. Malobrojni iskreni pobornici imperija, uglavnom, jesu njihovi građani.

Dinamika imperijalne igre se svodi na većinsku podršku njenog jezgra, što znači da periferni delovi imperije, oni koji potpadaju pod eksploataciju, ni ne moraju voleti svoje okupatore, od njih se očekuje poslušnost, ali centar imperije je bitan jer bogaćenje i razvoj centra predstavljaju čitav cilj imperijskog delovanja. Američki građani, oni koji bi trebalo da podržavaju imperiju, i sami su negativno reagovali na posledice povlačenja Avganistana. Uzimajući u obzir srednju vrednost svih relevantnih istraživanja javnog mnjenja procenat građana koji odobravaju rad predsednika Džozefa Bajdena i onih sa suprotnim mišljenjem je gotovo izjednačen – 48,2 odsto naspram 48 odsto. U januaru ove godine, ta razlika je bila znatno veća i to u korist Bajdena – 55,5 odsto protiv 36 odsto. Ako je ovo teatar, onda je reditelj predstave ozbiljno oštetio svoju poziciju u pozorištu. Čak se i Donald Tramp ponovo pojavio na političkoj sceni da zluradstvuje ili, savremenim rečnikom, da troluje „Pospanog Džoa“, kako on naziva svog protivnika na spornim izborima održanim minule godine.

Intervencionistička klopka

Sjedinjene Države su svakako u najozbiljnijoj krizi od epohe građanskog rata. Etničko-rasni sastav američkog društva se postepeno menja, procenat belih stanovnika Amerike smanjio se za proteklih deset godina sa 63,7 odsto na 57,8 odsto, u apsolutnim brojkama ovaj pad iznosi blizu 20 miliona. Zajedno sa smanjenjem broja belih Amerikanaca, menja se i struktura urbano/ruralno, koja je već početkom 21. veka dostigla odnos od pet naprema jedan u korist gradskog stanovništva, što je bitna promena u odnosu na 1960-e godine kada je isti odnos bio dva naprema jedan. Ova dva podatka jasno svedoče i o promeni vrednosne ose u američkom društvu – sela i mali gradovi, kao i tradicionalno protestantsko belo stanovništvo čine okosnicu konzervativne Amerike, dok život u velikim gradovima i pripadnost drugim etnosima neminovno sa sobom povlači zaokret liberalnim pogledima na društvo. Konzervativna većina razume da odumire i to utiče na povećanje njene agresivnosti, liberalna manjina shvata da sve više jača i započinje navalentno da propagira sopstvene vrednosti.

Činjenica da su Sjedinjene Države imperija, a ne nacionalna država, augmentira opasnost od unutrašnjih vrednosnih sukoba dvaju gotovo izjednačenih, a nepomirljivih delova građanstva. Imperija je prinuđena da se upušta u dugotrajne okupacije drugih naroda, koje ona nastoji da prikaže svojim građanima kao ratove za oslobođenje. Zato američki „ratovi“ i traju toliko dugo, jer ono prosto to suštinski i nisu, oni predstavljaju dugotrajno prisustvo imperije u određenim delovima sveta koji za nju imaju geostrateški ili ekonomski značaj. Kada jedan takav „rat“ postane previše nepopularan da krene da nagriza temelje imperije kod kuće, imperija proglašava pobedu i povlači se iz sukoba.

Povlačenje iz Avganistana trebalo je da ima revitalizujući efekat na američku imperiju, građanima se šalje poruka da se obustavlja trošenje njihovog poreskog novca na deo sveta koji ih nimalo ne interesuje, u Kabulu barem neko pristojno vreme upravljaju avganistanski kvislinzi i sve je u najboljem redu. Pobeda talibanskog pokreta proizvela je suprotan efekat – osećanje gorkog poraza i ubeđenje da je imperija protraćila više od dva biliona dolara, po proceni Forbsa, da bi talibani u Avganistanu bili snažniji i popularniji nego pre američke intervencije.

Naoružani talibanski borac tokom čuvanja straže na kontrolnom punktu u Kabulu, 22. avgust 2021. (Foto: AP Photo/Rahmat Gul)
Naoružani talibanski borac tokom čuvanja straže na kontrolnom punktu u Kabulu, 22. avgust 2021. (Foto: AP Photo/Rahmat Gul)

Zapadni deo evropske civilizacije od začetka svoje državne misli oslanja se na rimsko-helenski koncept satanizacije „drugog“, spoljnog neprijatelja. Prva dihotomija je bila Helen ili Rimljanin nasuprot varvarina, u Srednjem veku je ta podela izmenjena na dobrog katolika naspram nevernika (muslimana) ili šizmatika (pravoslavca). Kako značaj religije na Zapadu slabi klasični koncept civilizovani Evropljanin naprotiv divljaka ponovo je aktuelan, da bi sve ove kontraste nadišla skriveno ideološka podela na tobože neutralno dobro i zlo, gde je dobro oličeno (neo)liberalnim vrednostima, a zlo tradicionalnim (bez obzira na postojanje mnoštva tradicija širom sveta).

Nema nikakve duhovne razlike u Amerikancu koji je linčovao crnca 1920-ih godina misleći da on kao belac predstavlja ne samo superiornu, već i moralno ispravnu rasu i neoliberala koji 2020-ih zagovara ratove i okupacije ne bi li avganistanske žene bile oslobođene od zakona i pravila društva u kom su odrasle. Ta neprekidno prisutna zamisao da baš na Zapadu uvek vlada neko nepobitno „dobro“, neki model koji ceo svet treba da usvoji, predstavlja ništa drugo do mesijanski kompleks koji se u političkom smislu izražava kroz intervencionizam, što i dovodi do stvaranja imperija. Intervencionistički način razmišljanja neminovni je deo celokupne evropske civilizacije. Evropljanin ne može da podnese da neko drugi može gajiti vrednosti suprotne njegovim, da taj drugi uopšte ima prava na to.

Žene u Avganistanu su u tragičnom položaju i treba im oslobođenje, misle Evropljani, čak i oni poput Srba koji su u ime nametanja vrednosti i jednog politekonomskog modela bili podvrgnuti direktnoj vojnoj agresiji. Zašto je avganistanskim ženama potrebno oslobođenje i zašto Evropljani treba da brinu brigu naroda iz druge civilizacije, koji su izgradili društvo na osnovu islamskih principa, koji se bitno razlikuju od hrišćanskih, pa i posthrišćanskih? Uputnije je postaviti pitanje, a koji je to strani intervent oslobodio evropske žene? Da li su u pitanju bili autonomni društveno-politički procesi, da li su se evropska društva sama postepeno menjala ili su posredstvom neke imperijalne sile, putem diktata, one preobrazile svoja uverenja?

Možda će jednog dana i druge civilizacije osim evropske – islamska, kineska, indijska i mnoge druge, tranzitirati bliže ka evropskoj vrednosnoj poziciji, ali koje pravo Evropljani imaju da ih prisiljavaju na tako nešto? Ovo nije samo moralno-filozofsko pitanje van domena praktične realnosti, jer se intervencionizam transponuje i na nametanje standarda Evropske unije i NATO-a, na usmerenost nadnacionalnih institucija ka potpunom lišavanju država njihovog suvereniteta. Lamentom nad vrednostima druge kulture, koju nedovoljno poznajemo i razumemo, prizivamo nasilje nad sopstvenim društvom, jer EU i SAD će sutra u Rusiji ili Srbiji oslobađati homoseksualce, transdžendere, kao što su 1999. godine oslobađali jadne Albance od „genocida“.

Držanje Moskve

Diplomatija ima dva nivoa – javni, onaj na površini koji se zasniva na izjavama i zvaničnim deklaracijama najviših državnih funkcionera, i tajni, kontakti i pregovori koji se vode dalje od očiju javnosti. Sam šerijatski, radikalno islamistički talibanski pokret učestvuje u istoj igri – sa jedne strane njegovi predstavnici ketmani, oni obmanjuju svetsku javnost da su danas demokratskiji i liberalniji nego pre 20 godina, dok na terenu nastoje da dođu do totalne kontrole i zavedu vladavinu šerijata. Primera radi, turska državna agencija „Anadolija“ već je publikovala materijal pod naslovom „Talibani nisu onakvi kakvi su bili pre 20 godina“, a iz prihvatanja eksportne verzije talibanske diplomatije odmah se može zaključiti da zvanična Turska pokušava da izgradi odnos sa novim vlastima u Avganistanu.

Predstavnici Evropske unije su nastupili drugačije, oni su izjavili da priznaju realnost pobede talibana i da su prinuđeni sa njima da pregovaraju kako bi izbegli migrantsku krizu, ali da ne priznaju legitimnost njihove vlasti. Vidimo da neoliberalna Evropska unija koja tako furiozno nameće sopstvene vrednosti balkanskim narodima, suočena sa pretnjom po svoje interese u Avganistanu, ne nastupa sa zahtevima – prvo oslobođenje avganistanskih žena, pa onda potplaćivanje talibana da ne pošalju u Evropu milion migranata.

Stotine ljudi na aerodromu u Kabulu prilikom čekanja na evakuaciju nakon prodiranja talibana, 16. avgust 2021. (Foto: AP Photo/Shekib Rahmani)
Stotine ljudi na aerodromu u Kabulu prilikom čekanja na evakuaciju nakon prodiranja talibana, 16. avgust 2021. (Foto: AP Photo/Shekib Rahmani)

Prvo pitanje u sferi međunarodnih odnosa biće koje su države spremne da priznaju talibanski pokret za legalnu i legitimnu vlast u Avganistanu. Na osnovu toga moći će da se zaključi sa kojim državama su talibani uspeli da postignu dogovor. Nesumnjivo će priznanje talibana biti najteže za zapadne države. Rusija je u osetljivom položaju. Najpre, njoj je teško da uspostavi srdačne odnose sa talibanima iz ideoloških razloga, jer ideologija islamskog fundamentalizma predstavlja ozbiljnu opasnost bezbednosti, pa i teritorijalnom integritetu Ruske Federacije. Stoga ne čudi da je predsednik Čečenije, Ramzan Kadirov, kao veliki neprijatelj radikalnog islama izrazio bojazan i pozvao na opreznost u odnosu prema talibanima. Dalje, za Rusiju je problematično da pokrene postupak pred UN-om o skidanju žiga terorističke organizacije sa talibanskog pokreta, jer bi to izgledalo kao da zvanična Moskva na neki način podržava ili da joj je svejedno što se uspostavlja jedna šerijatska politička tvorevina. To bi narušilo ugled Rusije u svetu.

Treće, možda i najbitnije, nije jasno kako će se talibani poneti nakon stabilizacije svog režima u Avganistanu. Talibanski pokret, kao etnički paštunski pokret, nema nade da proširi svoju ideologiju na bivše sovjetske republike u Srednjoj Aziji, jednako kao što čečenski salafisti devedesetih godina nisu imali nikakvog uspeha u ekspanziji na Dagestan prvenstveno iz etničkih razlika (iako islam ne priznaje razlike među nacijama, stanje na terenu je drugačije). Talibani, međutim, mogu da postanu poligon za obučavanje terorista koji etnički pripadaju Srednjoj Aziji i Kavkazu, što je potencijalna pretnja za Rusiju.

Upravo iz ovih razloga Rusija na zvaničnom nivou postupa vrlo oprezno, ne slavi pobedu talibana, ne prikazuje ih u pozitivnom svetlu, ali u praksi pokušava da uspostavi efikasne kontakte sa novim režimom u Kabulu. Glasnogovornik Ministarstva spoljnih poslova Ruske Federacije, Marija Zaharova, već je nedvosmisleno izjavila da ruski zvaničnici nisu davali nikakve izjave kojima bi odobravali smenu vlasti u Avganistanu, već da samo konstatuju realnost. Ipak, specijalni predstavnik predsednika Rusije u Avganistanu, Zamir Kabulov, izjavio je da su predstavnici talibana raspoloženiji za dijalog od predstavnika svrgnute proameričke vlasti i da su oni pouzdaniji od „kabulskog marionetskog režima“.

Kabulov je pre toga istupao sa tvrdnjama da talibani nemaju nikakvih pretenzija van granica Avganistana i da ne predstavljaju pretnju saveznicima Rusije u Srednjoj Aziji, a na dan ulaska jedinica talibanskog pokreta u Kabul predstavnik predsednika Rusije se nalazio na licu mesta i davao smirujuće izjave, između ostalog je okarakterisao situaciju u Kabulu kao „apsolutno mirnu“. Sve ovo upućuje na to da Rusija nastoji da zaključi neki dogovor o nenapadanju sa talibanima – „vi ne dirajte nas i naše partnere, mi nećemo vas“. U prilog tome ide i praktični pokazatelj da Rusija za razliku od većine zapadnih zemalja ne evakuiše svoje diplomatsko osoblje iz Avganistana.

Neki analitičari su pretpostavili uplivu Rusije u Avganistanu kineski uticaj. Pošto Rusija nema nikakve političke i ekonomske pretenzije prema Avganistanu i zainteresovana je jedino za pitanje bezbednosti, nema razloga da se Rusija protivi bilo kakvom stabilizujućem uticaju Kine u pomenutoj državi. Do ovakvog zaključka se dolazi zato što su Kina i Indija tradicionalni konkurenti, kao i Indija i Pakistan, a po logici „neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj“, Kina i Pakistan će zajedno nastupati u Avganistanu. U stvari, kineski uticaj je pod velikim znakom pitanja jer je korupcija bivšeg režima u Kabulu onemogućavala svaku saradnju sa Kinom. Primera radi, Kina je 2008. godine već dobila koncesiju za rudnik bakra u Avganistanu, koji do dan-danas nije zaživeo u realnosti jer su klanovska korupcija i talibanska pretnja činile tu investiciju neisplativom.

Kineski predsednik Si Đinping i avganistanski predsednik Ašraf Gani tokom sastanka u Velikoj sali naroda, Peking, 28. oktobar 2014. (Foto: Reuters/Lintao Zhang/Pool)

Na papiru, Avganistan raspolaže sa rekordnim nalazištima litijuma, većim nego Bolivija, takođe može predstavljati bitnu infrastrukturnu kariku za kineski Novi put svile, međutim, u praksi je veoma teško realizovati bilo kakav projekat u ovoj podeljenoj i nestabilnoj državi. Ne zaboravimo da bi se Pakistan ozbiljno zamerio Sjedinjenim Državama ako bi pomogao Kini u ovim poduhvatima. Najverovatnije će Avganistan kao i dosad ostati zabačena crna rupa, a jedini ruski interes jeste da se nestabilnost, koju sa sobom nosi ideologija radikalnog islama, ne prenosi preko visokih planinskih venaca u severnim oblastima na pustinjske doline Srednje Azije.

 

Aleksandar Đokić je asistent katedre za uporednu politiku Ruskog univerziteta prijateljstva naroda (RUDN) u Moskvi

 

Naslovna fotografija: Sergeй Savostьяnov/TASS

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u