Hadži Slobodan Stojičević je specijalista za spoljnu trgovinu, menadžer-konsultant za pitanja ekonomske saradnje Srbije i Rusije, prevodilac, novinar, publicista, autor knjige Vodič za izvoz u Rusiju i Evroazijski carinski savez. Od 2013. do 2015. bio je autor emisije „Ruski sat“ na internet radiju „Snaga naroda“, objavio je knjigu Mrežni rat protiv Srba, koju je na ruski jezik preveo ugledni „Izborski klub“. Povod za ovaj razgovor je njegova nova knjiga o mrežnom ratu protiv Srpske pravoslavne crkve.
Ratovi u istoriji, od kamene sekire do nuklearnih bombi, ne prestaju i postaju sve strašniji. Razvoj i brzina komunikacija omogućila je da se vojna organizacija, sistem prenosa informacija i sistem komandovanja potpuno promene i integrišu. Najnovije je mrežnocentrično ratovanje. O čemu je reč, kako se vodi ovaj rat?
– Mrežnocentrični rat (engl. Net-centric warfare) je vojna doktrina ili nova „koncepcija vođenja rata“ koju su od početka devedesetih godina počeli da razvijaju, a konkretno formulisali i predložili američki vojni stručnjaci viceadmiral Artur Sebrovski i Džon Garstka u knjizi Mrežnocentrični rat: njegovo poreklo i budućnost. U najkraćem: razvoj komunikacija je omogućio da se potpuno promeni sama doktrina ratovanja. Vojne jedinice su oduvek bile organizovane hijerarhijski da bi se omogućio lanac obaveštavanja i komandovanja. Informacije su putovale nagore, prema komandi, a naređenja nadole, prema izvršiocima. Sa razvojem komunikacija pojavila se mogućnost da se vojne snage organizuju i informišu i horizontalno, to jest da se ubrza protok informacija, donošenja odluka i komandovanja, i da se tako ostvari nadmoć nad protivnikom. Konkretno: vojni komandiri bivaju upoznati sa uopštenom zamisli i vizijom komande, a u toku boja dobijaju informacije i na osnovu njih se samosinhronizuju i koordiniraju.
Šta je to značilo u civilnoj oblasti? Kako se ova doktrina može primeniti na društvo koje je podvrgnuto napadu?
– Isti princip o mrežnoj samosinhronizaciji je razrađen i za civilne potrebe i naziva se mrežni rat (Net war). Njega su od 1993. godine počeli da razvijaju američki vojni stručnjaci Arkila i Ronfeldt. U mrežnom ratu, umesto vojnih jedinica, po istim principima se koriste nevladine organizacije (NVO), samoorganizovane interesne društvene grupe (građanski aktivizam), mediji u stranom vlasništvu, međunarodne organizacije… Svi ovi akteri po određenoj zamisli se aktiviraju u određenom trenutku i na razne načine napadaju isti cilj sa raznih strana u istom trenutku, po tehnici „roja“ (swarming).
Na ovaj način se američka vojna agresija praktično maskira u spontane „tranzicione promene“ i ne alarmira odbrambene mehanizme u napadnutom društvu. Najčešće, NVO i drugi akteri u napadnutom društvu nisu u potpunosti ni svesni da su deo američkih interesa i da, dok se bore za neke svoje (najčešće plemenite i opravdane) ideje i ciljeve, u stvari realizuju pažljivo planiranu operaciju slabljenja i razgradnje svoje države. I time postaju „trojanski konj“ u američkoj agresiji.
Po Vašem mišljenju, Amerikanci i NATO vide geopolitičkog neprijatelja u svemu srpskom i neće prestati sa prisilama i ucenama dokle god potpuno ne raskomadaju i unište naš narod i državu. Koliko smo spremni za odbranu?
– Mi, Srbi, smo objekat geostrateške agresije kolektivnog Zapada. I zbog svoje veličine, i zbog svog geografskog položaja, i zbog svoje pravoslavne vere, i zbog svojih veza sa Rusijom, i iz mnogo drugih razloga. To je valjda danas potpuno jasno. Ako je pre 30 ili 25 ili 20 godina i moglo biti nekih dilema – danas je to potpuno jasno.
Ako se malo prisetimo, osamdesetih godina, pre razbiraspada SFRJ – Srbi su bili „problem“ jer su „sprečavali“ višestranačje i demokratiju. Pa i kad je uvedena „demokratija“ – opet su Srbi bili „problem“ jer su „prisiljavali“ druge narode da ostanu u SFRJ. Pa i kad se raspala SFRJ – opet su Srbi bili „agresori“ u novostvorenim državama jer su živeli na svojim vekovnim ognjištima. Pa i posle pada Republike Srpske Krajine i egzodusa našeg naroda – Srbi su ostali „problem“. I naša Republika Srpska je „problem“ samim svojim postojanjem. Slobodan Milošević je bio „problem“, ali i posle prevrata u oktobru 2000. godine – Srbi su ostali „problem“. I Karadžić i Mladić i Kosovo i još stotine i hiljade „problema“ su markirali Srbe kao „problem“ u ovih 30 godina. I valjda je danas već svakome potpuno jasno da ne postoji neki određeni „problem“ za Zapad – mi, Srbi, jednostavno smo za njih problem koji će oni „rešavati“ dokle nas ili njih bude pod kapom nebeskom. Nažalost, to je tako i od toga ne možemo pobeći.
Možemo li da pokušamo da se nagodimo, da više ne budemo problem?
– Čak i da probamo da pravimo neke ustupke (kao što ponekad neuspešno pokušavamo), da se menjamo, da se uklapamo u nekakve planove i agende, da ličimo na sve ostale „normalne narode“, da ličimo na Hrvate, Slovence, Čehe… ništa nam to neće pomoći. Kao veliki, slovenski, pravoslavni narod na ovim prostorima – mi ćemo uvek za Zapad biti „mali Rusi na Balkanu“ i geostrateški problem. (Doduše, postoji velika verovatnoća da će se ova geopolitička datost uskoro promeniti: imperijalistički Zapad je blizu svog ekonomskog, demografskog, ideološkog i moralnog kraja.)
Ali ovo, nažalost, nije jedini razlog za agresiju. I ovo je veoma važno reći. Sem geopolitičke, postoji i ideološka agresija. Neoliberalna ideologija ljudskih prava je danas takođe razlog za agresiju. I ovaj ideološki rat je podjednako opasan. Kolektivni Zapad pod vođstvom SAD je danas u ideološkom sukobu sa „tihom većinom“ stanovništva svih država. U ovom ideološkom ratu na strani nadnacionalnog kapitala i Zapada su korumpirane nacionalne elite, globalni mediji i nevladin sektor (NVO), a rat se vodi protiv običnih, malih, porodičnih ljudi, za promenu sistema društvenih vrednosti.
U svojoj knjizi tvrdite da je ideološki rat podjednako surov i beskompromisan kao i geopolitički sukob.
– I što je najvažnije – tvrdim da u tom ratu nema miljenika i večitih saveznika. Neoliberalna ideologija se „razvija“, neprestano se izmišljaju i promovišu nova „ljudska prava“. I kao što se nekada „linija Komunističke partije“ menjala od kongresa do kongresa – tako se danas neoliberalna ideologija menja od krize kapitalizma do krize kapitalizma u SAD. I kao što su se nekada posle svakog kongresa Komunističke partije „zaključci spuštali u bazu“ – tako danas svaka nacionalna „demokratija“ mora odmah i potpuno da prihvati sve odluke vašingtonskog GlobKom-a (Globalnog komiteta) o novim ljudskim pravima. Svet se potpuno promenio za poslednjih 30 godina, i ako su nekad sa Istoka – danas sa Zapada stižu rezolucije, direktive i komesari. Ako je nekada davno na Istoku postojao CK Kominterne (Centralni komitet Komunističke internacionale) danas na Zapadu postoji GlobKom NeoLibIntern (Globalni komitet Neoliberalne internacionale).
Zar to nije teorija zavere?
– Ne, naprotiv. Nije to zavera, sve je jasno. Ovo nije nikakva tajna. Mi upravo ovih dana vidimo kako Mađarska, iako članica EU i NATO, zbog samo jednog zakona i zaštite porodičnih vrednosti odjednom postaje i nedemokratska i totalitarna i kako se predlažu sankcije. Isto je i sa nizom drugih država koje zbog poštovanja neprikosnovenosti ljudskog života (abortusa) ili drugih tradicionalnih vrednosti – u jednom danu od „demokratija“ mogu postati „despotije“, i odlukom vašingtonskog GlobKom-a postati pastorčad novog svetskog poretka bez obzira na ranije „zasluge“.
Srpska pravoslavna crkva, kao temelj i stožer srpskog naroda, napadnuta je po oba ova strateška pravca agresije – i kao ideološki i mobilizacioni faktor bezbednosti, i kao duhovna potka našeg nacionalnog svetosavskog duha i tradicionalnih porodičnih vrednosti. Tokom vekova naša Crkva je već odstojala mnoge osvajače i duha i teritorija. To je ogromno iskustvo borbe i istrajnosti. A što se tiče novih ratnih tehnologija i odbrane od „ratova nove generacije“ – evo, ova knjiga je predlog za neku, kako je to jedan moj prijatelj general nazvao, „pravoslavnu bezbednosnu kulturu“.
Jedan od ključnih metoda mrežnocentričnog napada je tzv. „operacija bazirana na efektima“. O kakvoj metodi je reč?
– Operacije bazirane na efektima (OBE, ili kako se još nazivaju: „Operacije bazirane na postizanju efekata“) su složene, planirane operacije u kojima niz naizgled međusobno nepovezanih aktivnosti (postupaka, medijskih i društvenih kampanja, medijskih povoda, lažnih vesti…) u raznim sferama (fizičkoj, informacionoj, socijalno-kulturnoj i kognitivnoj) proizvode planiran, a za javnost i laika potpuno neočekivan efekat na društvo i svest pojedinca. Ovo je vojna tehnika koja je iz mrežnocentričnog rata prešla u mrežni rat.
Na primer: jedan od načina primene OBE je i tzv. „organizaciono oružje“ – prepoznavanje i organizovanje užih društvenih interesnih grupa oko nekog problema koji je za njih važan, zatim davanje grantova iz inostranstva za osnivanje i rad nevladinih organizacija (NVO) po tim problemima. U isto vreme, planirano, a naizgled sa osnivanjem NVO nepovezano, provociranje problema u tim oblastima u kojima su stvorene NVO; organizacija medijskih i društvenih kampanja u tim oblastima; izazivanje „energije gneva“, ili kako se još zove, „protestnog potencijala“ i usmeravanje (spinovanje) te energije protiv državnih vlasti ili protiv opozicije. Putem trol i bot mreža – delovanje uz pomoć društvenih mreža na te ciljane grupe i NVO u pravcu stvaranja i međusobnog sukobljavanja pristalica oprečnih stavova oko tog pitanja.
Ukoliko se ovakva OBE filigranski sprovede – dobijaju se suprotstavljene organizovane društvene grupe kojima agresor može upravljati za potrebe destabilizacije društva i državne vlasti. Ovakve, spolja kontrolisane društvene tenzije se mogu po potrebi koristiti za razne potrebe agresora: mogu se organizovati demonstracije, štrajkovi, performansi, štrajkovi glađu… u momentu određenih društvenih kriza ili pregovora.
Na primer: svedoci smo da kod nas u Srbiji uvek kada se iz inostranstva vrši pritisak na vlast povodom Kosova, u istom trenutku se „slučajno“ pojavi i problem izbornih uslova, nelegalnog rušenja neke straćare, mini hidrocentrala, izlivanja kanalizacije, seksualnog uznemiravanja pre mnogo godina, beba nestalih pre nekoliko decenija… Ovakvo, vremenski tempirano, bavljenje problemima povećava društvene tenzije i indirektno utiče na stav države i državnog rukovodstva prilikom rešavanja važnih državnih pitanja.
Postiže se „kognitivni efekat“ kod državnog rukovodstva koje ima osećaj da je narod protiv njih, da narod ne mari za Kosovo već za neke druge probleme, da na kraju krajeva i nije tako važno „tamo nešto što ionako nemamo“. I kod naroda se generiše „kognitivni efekat“: državna vlast nije „naša vlast“ već „odnarođeni režim“ koji ne brine naše brige već samo brine o svojim privilegijama, korupciji, a „bavljenje Kosovom“ je u stvari briga o „nečem tamo što ionako nemamo“.
Naravno, ovde je reč o inostranom i planiranom uticaju na postizanje kognitivnog efekta, a ne o samim problemima koji su povod za stvaranje društvenih tenzija. Raznim društvenim problemima i državna vlast i zainteresovani građani treba da se bave i da ih rešavaju. Pa i da se sukobljavaju u svojim interesima. To nije niti problem, niti predmet OBE. Cilj i proizvod OBE je sam kognitivni (saznajni) efekat nervoze, beznađa, odbačenosti, nebrige, mržnje, straha, brkanja prioriteta, poremećaj sistema vrednosti i važnosti… i kod užih društvenih grupa i kod nosilaca državne vlasti. Tako bi uprošćeno moglo da se na primeru objasni kako se naizgled nepovezanim, iz inostranstva iniciranim aktivnostima, postiže planirani efekat razdora u društvu i uticaja na odluke državnog rukovodstva.
Veliku pažnju u knjizi posvetili ste „premrežavanju“ SPC i nametanju „novih agendi“ putem saradnje izvesnih delatnika naše Crkve sa tzv. „civilnim društvom“, koje, iako nema uniformu, učestvuje u ratu protiv našeg svetosavskog identiteta sa ideoloških pozicija NATO imperije. Koje su sve veštačke mreže već uspostavljene u SPC? Da li će se stvari razvijati u skladu sa Marfijevim zakonom ili će, ipak, zakon Božiji biti jači?
– Naša Crkva se premrežava po istim principima mrežnog rata koje smo već opisali. Samo je konkretno delovanje prilagođeno religioznoj organizaciji. Ja sam u knjizi opisao koje prirodne mreže postoje i kako se one polako i planski zamenjuju veštačkim mrežama, uz pomoć „organizacionog oružja“. Čak sam za potrebe knjige sačinio „omanji“, nepotpun spisak od 127 aktivnosti raznih inostranih fondova i međunarodnih NVO i njihove saradnje sa SPC za poslednjih 20 godina. Iz ovog spiska, koji nije ni 10 odsto svih aktivnosti i „direktnih stranih investicija“ u SPC, očigledno je da su stranci „uložili“ u „neku“ saradnju sa SPC – milione, a verovatno i desetine miliona evra, od 2000. godine.
Tu investiciju stranci „objašnjavaju“ kao dobrotvornu i dobronamernu aktivnost, dok ja dajem objašnjenje iz ugla mrežnog delovanja. Reč je o stvaranju „agenata uticaja“ – ljudi koji nisu plaćeni „agenti“ u klasičnom značenju te reči, već dobronamerni ljudi unutar SPC koji su oduševljeni „novim idejama“, „novim tendencijama“, „novim promišljanjima“. Ovo (najvećim delom) nisu ljudi koji svesno deluju protiv naše Crkve, već je reč o ljudima koji, na svoj način, žele da Crkvu učine boljom, „bližom običnom verniku“, koji žele da „misionare van klišea“… Ali, nažalost, te ideje su samo u njihovim srcima i glavama a u realnosti reč je o pripremnom delu operacije bazirane na postizanju efekta (OBE) kako smo napred opisali: finansirajući ove aktivnosti, stranci pronalaze „ljude koji misle drugačije“ unutar Crkve, podržavaju i razvijaju njihovu različitost i njihove karijere. Tako da oni i nesvesno postaju „agenti uticaja“, organizuju ih u mreže.
Dakle, mislimo da smo moderni i evrofilni, a, u stvari, koriste nas u jednom ratu…
– Čak ni ove mreže i njihovo delovanje ne bi bile neki veliki problem za Crkvu da sve to nije deo šire operacije (o kojoj naravno ovi ljudi pojma nemaju, ili možda tek ponešto naslućuju): u određenom trenutku počinje delovanje ostalih „nepovezanih aktivnosti“ OBE – uključuju se mediji u stranom (američkom) vlasništvu, državni organi (raznih država), kulminira uticaj na Konstantinopoljsku patrijaršiju (KP) koja stvori raskol, uključuje se pritisak MMF, kreditora i NATO-a na grčku državu koja upotrebi svoj uticaj na Atinsku arhiepiskopiju da podrži raskolničko delovanje Fanara, uključuju se Amerikanci grčkog porekla iz SAD, aktiviraju se ranije stvorene akademske teološke mreže, politički se pokreće „pitanje“ tomosa za „crnogorsku“, „makedonsku“, „kosovsku“, „hrvatsku“… „crkvu“. Efekat svega pobrojanog se još dodatno višestruko umnožava delovanjem trol i bot mreža na društvenim mrežama.
Do čega to dovodi kada se sve ove operacije sinhronizuju?
– Svaki od ovih problema pojedinačno – nije problem za našu Crkvu. Ali kada se svi ovi spoljni problemi uz pomoć politike, medija i američke diplomatije pokrenu odjednom protiv SPC, a u istom trenutku se unutrašnji „agenti uticaja“ samosinhronizuju i počnu da deluju kao „akademska teološka mreža“, kao „bratstvo reformatora“, „mreža inkluzivne teologije“, „mreža feminističkog bogoslovlja“, „mreža teologa koji su hrabri da misle drugačije“ ili kao „zajednica zemljaka“ (što su sve veštačke mreže) – nastaje veoma, veoma opasna situacija za jedinstvo Crkve.
Vrlo lako se može desiti (a kao što vidimo i dešava se) da ovi (u početku verovatno dobronamerni) ljudi, svoju pripadnost mrežama pretpostave svojoj pripadnosti kleru naše SPC. I mogu postati „kadrovska baza“ za delovanje stranaca iznutra protiv naše Crkve. Ovo delovanje iznutra u kombinaciji sa pritiscima spolja naravno da dovodi do kognitivnih efekata unutar klera kakve smo napred već opisali: zbunjenost, dezorijentisanost, podele, nepoverenje, strah, duhovne krize, brkanje prioriteta, nemogućnost realnog sagledavanja i donošenja optimalnih odluka, razočaranost, greške u odlučivanju…
Sve ovo dovodi do istog kognitivnog efekta i kod javnosti a i kod vernog naroda. Na kraju, i ako se nekako izađe na kraj sa iskušenjima, bar neka šteta sigurno bude naneta, a to i jeste cilj od početka. Mrežni manipulator postavi nekoliko ciljeva OBE, tako da i ako ostvari samo pola, ili dve trećine ili barem jednu desetinu planiranog – operacija je za njih uspela. U svakom slučaju efekat barem delimične diskreditacije Crkve kod naroda se ostvari.
Kao primer uspešnog antipravoslavnog mrežnog rata naveli ste trijumf volje Imperije nad grčkom Crkvom, koja nije odolela NATO patrijarhu Vartolomeju u njegovom nekanonskom nasrtaju na teritoriju Moskovske patrijaršije. Kako su se potomci sveta Tri jerarha našli u takvoj poziciji? Da li je liberalna ideologija pobedila pravoslavnu eklisiologiju?
– Ja sam u knjizi samo naveo činjenice koje svi odavno znamo: grčka Crkva (Atinska arhiepiskopija) je već decenijama praktično srasla sa grčkom državom. Od 1952. godine, kada je Grčka primljena u NATO, i Atinska arhiepiskopija je postala državna Crkva i svi sveštenici su postali državni službenici tako da, evo, već skoro 70 godina primaju plate iz budžeta. To se u mrežnom ratu zove: „promena startnih uslova“.
Vremenom, kako se država zaduživala i uplitala u NATO mreže, tako je i grčka Crkva pratila njeno upetljavanje sa EU, NATO, MMF, kreditorima. I kada je 2018. godine patrijarh Vartolomej praktično napravio raskol u pravoslavlju – postavilo se pitanje da li Atinska arhiepiskopija bira da podrži raskol ili pravoslavno jedinstvo. S jeseni te 2018. godine, Atina nije priznala ukrajinske raskolnike i odmah je posle mesec dana usledila ucena mrežnih struktura: grčka država je odlučila (najverovatnije pod pritiskom poverilaca i međunarodnih NATO struktura) da celu Crkvu „izbaci“ iz državne službe i da im ukine plate! A da bi ostavili „odškrinuta vrata“ za pokajanje neposlušne crkve – objavili su da se osniva fond za svešteničke plate od 200 miliona evra godišnje. Tako smo svi i saznali koja je cena grčke Crkve. I, naravno, posle nekoliko meseci, Atinska arhiepiskopija je priznala ukrajinske raskolnike, a za njom i Aleksandrijska patrijaršija (koja se takođe dobrim delom finansira iz ovog fonda).
Ne bih rekao da je liberalna ideologija pobedila pravoslavnu eklisiologiju (učenje o Crkvi) jer nigde nije rečeno da Crkva treba da bude plaćena državna službenica. Da, potrebna nam je simfonija Crkve i države, a ne država koja „izdržava“ Crkvu. Mislim da je, u današnjim uslovima, pobeđena „grčka trgovačka sholastika“, a ne pravoslavna eklisiologija.
(NASTAVIĆE SE…)
Naslovna fotografija: spc.rs
Izvor Pečat
BONUS VIDEO:
