Kome i zbog čega smeta mitropolit Joanikije?

Episkop Joanikije uspeo je da preobrazi ateističku i severnu Crnu Goru u bastion srpstva, pravoslavlja i svetosavlja. To je zaprepastilo one koji od te zemlje prave crvenu Hrvatsku

Nekadašnjeg episkopa budimljansko-nikšićkog, a sadašnjeg mitropolita crnogorsko-primorskog, Joanikija Mićovića, poznajem preko dvadeset godina. Tačnije rečeno, od kada je kao mlad četrdesetogodišnji monah ustoličen na tron novoobnovljene Eparhije budimljansko-nikšićke.

Episkop Joanikije bio je i ostao veliki prijatelj mog strica, prof. Veska Draškovića, tako da se mogu slobodno pohvaliti da je u našoj kući smatran porodičnim prijateljem. Tako sam, bez velike pristrasnosti, mogao posmatratiti nekada mladog, a danas zrelog i iskusnog episkopa i arhijereja Srpske pravoslavne crkve, kao čoveka koji se u velikoj meri razlikuje od svog prethodnika na tronu Svetog Petra Cetinjskog, što je veoma dobro znao i visoko cenio i sâm mitropolit Amfilohije Radović.

Episkop Joanikije ističe se pre svega izuzetnim karakterom koji ga čini nepodesnim za sve bogoborce i protivnike Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori. On je prostodušnan, hrišćanski jednostavnovan, mudar i pristupačan. Čovek iz naroda. Rođen u Crnoj Gori, odrastao uz zvuke gusala, čuvajući ovce po Banjanima, učeći knjigu u rodnom selu, Nikšiću i Beogradu, neiskvaren velikim znanjima, imenima i rečima. Čovek koji može da razgovara sa svakim čovekom i u čijem društvu se ljudi osećaju prijatno. Njegova najveća vrlina i društvena moć je u razumevanju stvarnog života i njegovih aktera, čime se ne mogu pohvaliti mnogi crkveni ljudi.

U Crnoj Gori, pritisnutoj velikim, višedecenijskim ateističkim i bogoboračkim terorom, retki su duhovnici, podvižnici i monasi koji su spremni da zarad Hrista istrpe svaku uveredu i svaku muku, da se ne odaju strastima dnevne politike i da svoj posao obavljaju s takvom savešću da i kod svojih „ideoloških“ neistomišljenika izazivaju poštovanje i divljenje. Za razliku od njih, karakter mitropolita Joanikija Mićovića govori upravo surotno. I upravo je to jedan od glavnih, ako ne i glavni razlog zbog čega ga bogoborci i vlastodršci u Crnoj Gori ne žele na tronu Mitropolije crnogorsko-primorske i skenderijske – jer predstavlja ličnost od najvećeg društvenog značaja, sposobnu da povede narod i obnovi pravoslavlje u nesložnoj, obezboženoj i identitetski zapuštenoj zemlji kakva je danas Crna Gora.

Počeci iz puste zemlje

Kada je postao episkop budimljansko-nikšićki, Joanikije Mićović počeo je gotovo ni iz čega. Dobio je pustu zemlju i obezbožen narod. Krenuo je apostolskim stopama prvih Hristovih učenika i tako postigao uspeh koji se nije odmah mogao videti.

Iako episkop i visoki crkveni velikodostojnik, član Sinoda Srpske pravoslavne crkve, on je u svojoj eparhiji gotovo svakodnevno obavljao poslove običnog seoskog sveštenika. U mnogim selima crkve su bile srušene i zapuštene, a svešteno lice decenijama nije kročilo u njih. Episkop Joanikije bukvalno je išao od sela do sela, od porodice do porodice, od crkve i crkvišta: sahranjivao, krštavao i venčavao, a što je od svega najvažnije – susretao se i razgovarao sa ljudima, pokušavajući da u njima probudi stare predačke instinkte i zdravo nacionalno osećanje. Čini mi se da nema čoveka u Crnoj Gori kojeg episkop Joanikije Mićović ne poznaje i koji ne poznaju episkopa Joanikija. A ko ga jednom upozna, teško da može da ga ne smatra za svog prijatelja i, u neku ruku, člana porodice.

Mitropolit tokom vršenja službe u Sabornom hramu Svetog Jovana Vladimira u Baru, 04. jun 2021. (Foto: Dejan Vukić/mitropolija.com)
Mitropolit Joanikije tokom vršenja službe u Sabornom hramu Svetog Jovana Vladimira u Baru, 04. jun 2021. (Foto: Dejan Vukić/mitropolija.com)

Na taj način, hrišćanski krajnje jednostavan, tokom dve decenije temeljnog rada, episkop Joanikije, uz Božiju pomoć, uspeo je da preobrazi ateističku i bogoboračku severnu Crnu Goru u bastion srpstva, pravoslavlja i svetosavlja, što se u najboljem slučaju videlo na prošlogodišnjim litijama, kada je masa sveta, među kojima su mnogi koji se izjašnjavaju kao Crnogorci i – zarad posla – glasaju za DPS i Mila Đukanovića, sa svojim sveštenstvom i svojim episkopom hodila u odbranu svetinja.

Taj uspon srpstva u Crnoj Gori prenerazio je tradicionalne srpske neprijatelje koji više od osam decenija pokušavaju da od srpske Crne Gore stvore Štedimlijinu Crvenu Hrvatsku.

Od AVNOJ-a do NATO-a

Najpre su pobili i proterali sveštenike Srpske pravoslvne crkve, a zatim veštački stvorili crnogorsku naciju odričući se Njegoša i kralja Nikole, čije im slike služe kao navodni putokaz (slike da, ali knjige ne, jer ih ionako ne čitaju, pa o njima mnogo ne znaju), da bi se kasnije sve više okretali ka Zagrebu, odakle su u Crnu Goru, preko Jevrema Brkovića i Slavka Perovića, uvožene starčevićevsko-pravaške ideje, koje će krajem devedesetih godina prošlog veka prihvatiti Milo Đukanović, uz veliku podršku terazijskih Crnogoraca, starih komunista i bogoboraca, koji paradoksalno potiču upravo iz svešteničkih porodica, poput Jova Kapičića i Vlada Dapčevića.

Oni su svaku hrišćansku aktivnost u Crnoj Gori gledali kao na obnovu četništva kojeg su istrebljivali, ali ga nisu istrebili do kraja (nisu pobili dovoljan broj ljudi) pa se ono obnavlja iz generacije u generaciju. Takođe, u tome su ih podržavali mnogi drugi, poput pokojnog Bora Krivokapića i Blagoja Grahovca, koji su bacali drvlje i kamenje na Srbiju, srpstvo i Podgoričku skupštinu, veličajući AVNOJ, Tita i NATO pakt, ali nipošto se ne odričući luksuznog života u Beogradu i privilegovanog položaja u narodu kojeg mrze i protiv čijeg se „hegemonizma“ ostrašćeno krvnički bore.

Građani Podgorice sa decom tokom litije u Podgorici, 23. februar 2020. (Foto: Miloš Vujović/mitropolija.com)

I kad su mislili da su pobedili, da su konačno, ušavši u NATO pakt, postali zaštićeni i abolirani od grehova prošlosti, zločina i kriminala koji su počinili i zla koje su sistematski nanosili sopstvenom narodu kako bi se obogatili i opstali na vlasti, desilo se za njih čudo neviđeno. Bog kojeg su razapeli i po hiljadu puta kamenovali i ubijali, vaskrsao je! A s njime se pokrenuo i verujući narod na čelu sa svojim pastirima.

Apostolski rad Joanikija Mićovića urodio je plodom. Sa zgarišta srušenih crkva iznikle su nove bogomolje, a Crna Gora postala je ponovo Sveta Gora, bastion pravoslavlja na Mediteranu.

Zanimljivo, ti čuveni stručnjaci i bogoborci zaboravili su samo na jednu prostu činjenicu – da je državu u Crnoj Gori obnovila Crkva i da stoga crkveni uticaj u njoj, ma koliko bio potcenjivan i nipodaštavan, uvek postoji. S dobrim pastirom on se obnavlja i snaži, naročito kada se pokušajem da se osmisli ništavilo desi suprotno, i narod na kome sve počiva, posle svega, počne da se vraća svom izvorištu, svom stvarnom duhovnom identitetu.

Bogoborci i ateisti našli su se u čudu, dok su sile koje ih održavaju i podstiču konačno shvatile vrednost naizgled malog, ali suštinski značajnog, apostolskog i pastirskog rada jednog vrednog srpskog duhovnika, nacionalnog pregaoca Joanikija Mićovića, koji je iznikao u velikog pravoslavnog podvižnika i narodnog pastira, ličnost u svemu dostojnu svojih prethodnika u velikom osamstogodišnjem životu svetosavske crkve.

Priprema krvoprolića

Takvu opasnost nisu videli bogoborci i ateisti, zaslepljeni mržnjom i nemoći, koliko su videle strane službe, dobro procenivši da će mitropolit Joanikije Mićović za samo deset godina vrednog pastirskog rada na Cetinju uspeti toliko da se zbliži s tim narodom da će srušiti i poslednji bastion Štedimlijine Crvene Hrvatske i Crnu Goru konačno vratiti sebi, svome licu i svojoj kući: crnogorskoj, pravoslavnoj, njegoševskoj, markomiljanovskoj, srpskoj, pa ako hoćete i ruskoj i sveslovenskoj.

Stoga je potrebno na Cetinju izazvati zlo i krvoproliće, za koje će se optužiti Srbi i njihovi pastiri, kako bi se satanistička i bogoboračka Crna Gora održala na vlasti, što je davno prorokovao Njegoš u svojim velikim delima Gorskom vijencu, Luči mikrokozmi i Šćepanu Malom.

U svakom slučaju, iskreno se nadam da će mitropolit Joanikije, koga danas napadaju Satanini legioni, uspeti, uz Božiju pomoć, silu i snagu, ali i sopstvenu mudrost da prebrodi ovo veliko i teško iskušenje, koje mu na leđa tovare srpski neprijatelji i stratezi NATO pakta, želeći po svaku cenu da kod Srba obnove razdor i građanske nemire, kao i poslovičnu bratomržnju, kako bi opravdali sopstvene neuspehe.

Vladika budimljansko-nikšićki Joanikije tokom predvođenja litije u Kotoru, 08. mart 2020. (Foto: dr Stevan Kordić/mitropolija.com)
Vladika budimljansko-nikšićki Joanikije tokom litije u Kotoru, 08. mart 2020. (Foto: dr Stevan Kordić/mitropolija.com)

Iskreno se nadam da im se naum neće ostvariti i da će narod Božiji, okupljen oko svojih pastira, pobediti zlo koje mu spremaju dušmani.

A mitropolitu Joanikiju neka Gospod Bog podari svaku milost i zdravlje na tronu Svetog Petra Cetnjskog.

 

Bojan Drašković je diplomirani istoričar. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Dejan Vukić/mitropolija.com

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Društvo, Kolumna
Pratite nas na YouTube-u