Plenkovićeva opasna ponuda za Ukrajinu

Na nedavno održanom samitu Krimska platforma, Plenković je Zelenskom ponudio „iskustva“ mirne reintegracije „okupiranih područja“ i time načinio opasnu paralelu sa „Olujom“

Startovala je i Krimska platforma. Razgovaralo se o pet tema: o daljem oblikovanju politike prema Krimu i nepriznavanju odluke Rusije tim povodom, o širenju i jačanju obruča sankcija prema Moskvi, međunarodnoj bezbednosti, ljudskim pravima, te ekonomiji i životnoj sredini.

Vladimir Zelenski je još u septembru 2020. tokom zasedanja Generalne skupštine UN pozvao ostale da se pridruže ovoj inicijativi. Ideja je formalizovana 23. avgusta, uz učešće predstavnika 42 zemlje, plus Ukrajine kao domaćina. Na prvi pogled, stiče se utisak da je podrška ozbiljna. Međutim, tu su pored članica NATO i EU, kojima je ovo svojevrsna obaveza, bili prisutni još i zvaničnici svega pet država: Australije, Novog Zelanda, Japana, Gruzije i Moldavije. Dakle, kolektivni Zapad sa istočnoevropskom pešadijom, koja, što voljno što nevoljno, mora otplaćivati pristupanje vojnim i ekonomskim savezima, plus tri strateška partnera iz azijsko-pacifičkog areala.

Takođe, značaj gromoglasno najavljenog skupa umanjuju i funkcije zvanica. Uglavnom šefovi diplomatija i ambasadori, predsednici zakonodavnih organa. Zanimljivo – iz SAD i Nemačke pristigli su ministri zaduženi za energetska pitanja. Tek da se zna šta im je u Ukrajini prioritet i dokle su spremni da idu u borbi protiv Rusije… Za Kijev su najvažnije prve dve teme, zato su inicijativu i pokrenuli, za Vašington i Berlin to su treća i peta. Međunarodna bezbednost sagledava se kroz prizmu energetske bezbednosti, sada se na to nadovezuje i zaštita životne sredine i zelena agenda.

Bilo je i devet predsednika, što je simbolički značajno, ali u čijim rukama nisu i izvršna ovlašćenja i samo četiri premijera: gruzijski, rumunski, švedski i hrvatski. Umesto samita na najvišem nivou, skupilo se šaroliko društvo sa različitim stepenom zainteresovanosti za kandidovane teme i sa različitom spremnošću da pomognu Kijevu.

Opasna paralela

U tom kontekstu, posebno je upadljiv nastup Andreja Plenkovića, jednog od četiri prisutna premijera uz poruku: „Krim je Ukrajina“ i ocenu da „međunarodna zajednica očekuje od Rusije da se u potpunosti pridržava međunarodnog humanitarnog prava“, a ponudio je Zelenskom i „iskustva“ mirne reintegracije „okupiranih područja“.

Nije ovde stvar u tome što Plenković, kao i njegovi prethodnici, sasvim drugačije govori o kosovskom pitanju i međunarodnom pravu, već u želji da se pravi opasna paralela koja se može završiti katastrofom. Naime, „reintegraciji“ u Hrvatskoj prethodili su stravični zločini protiv čovečnosti i etničko čišćenje. Mitologizacija „Oluje“ uz priče o velikoj pobedi protiv agresora traju već četvrt veka, a danas dobijaju i nove elemente.

Kaže Zoran Milanović da je „Oluja jedan od najsmelijih poteza u istoriji Hrvatske“. Ako je tako, zašto onda ti motivi nisu stavljeni na kovanicu evra, već Nikola Tesla? Nije mala stvar nešto kvalifikovati za najsmelije u „tisućljetnoj povijesti“. Smelije i od svih srednjovekovnih bitaka i ratova koje su vodili hrvatski kraljevi! Inače, predsednik Hrvatske nije prvi sa ovakvom ocenom. General Zvonimir Červenko svojevremeno reče da „u trinaest stoljeća svoje povijesti hrvatski narod nije imao veće pobjede, a njegov neprijatelj većeg poraza“!

Prognani Srbi u koloni nadomak Beograda nakon operacije Oluja, avgust 1995. (Foto: Tanjug/Vladimir Dimitrijević)

Mada su stvari oko „Oluje“ nešto drugačije nego što se danas predstavljaju. Stipe Šuvar je još 1995. godine zaključio: „Ne radi se o najvećoj hrvatskoj pobjedi nad Srbima i Srbijom, već o pobjedi nad Srbima u Hrvatskoj i njihovoj tragediji“. Strašnoj tragediji! Snage RSK suočene sa nekoliko puta moćnijim neprijateljem, bez pomoći Beograda, nisu imale nikakvu šansu.

Istina je, Beograd se tih meseci često „držao po strani“. Zašto, može se samo naslućivati! Neki protagonisti više nisu među živima, neki su u svojim svedočenjima prebacivali odgovornost na druge, neki jednostavno nisu želeli da govore. Kada se Beograd umešao, zaustavljena je ofanziva ka Banjaluci. Ričard Holbruk tvrdi da ga je Slobodan Milošević „preklinjao“ da utiče u toj situaciji. Ispustio je da doda kako je nastavak poruke glasio da više nijedan dogovor neće važiti ukoliko se hrvatsko-muslimanska ofanziva nastavi. U tom periodu spremani su pregovori u Dejtonu, spreman je i dokument koji će kasnije biti poznat kao Erdutski sporazum, što je Stejt departmentu bilo daleko važnije nego intenziviranje borbi za Banjaluku.

Opet, sam Milošević već je uveliko okretao pogled ka Kosovu i Metohiji, a mučile su ga i sankcije. Ipak, Holbruk je sasvim drugačije okarakterisao vojno-policijsku akciju protiv albanskih terorista tri godine docnije. I pored toga što do početka NATO agresije nije bilo slika koje su se mogle videti tokom „Oluje“. Nakon početka, mogle su se videti, samo što je za neke od njih, poput bombardovanja izbegličkih kolona, bio odgovoran NATO.

Neupotrebljiva ponuda

Takođe, poznato je i da su operaciju protiv Republike Srpske Krajine pripremali američki oficiri. Navodno penzionisani, za svoj račun, što bi trebalo da anestezira srpsku javnost. Gojko Šušak navodi da su oni to činili uz znanje i odobrenje američkih vlasti. Isto kao što je poznato da je u sprovođenju operacije učestvovao NATO. Od snimanja terena i rasporeda snaga RSK, preko uništavanja radarskog centra kod Knina, do bombardovanja aerodroma Udbine. Upitno je zbog čega se danas NATO ne hvali ovom uspešnom operacijom i svojom ulogom, ako je bila jedna od „najsmelijih“!?

Portugalski general Karlos Martins Branko, tada zvaničnik u strukturama UN u BiH objašnjava: „Tuđman je uspeo da učini ono što fašistička ustaška država NDH nije uspela tokom Drugog svetskog rata: da trajno protera srpsko stanovništvo iz Krajine. Ovo brutalno etničko čišćenje upućuje nas da ponovno razmotrimo hipoteze o genocidu, s obzirom na neselektivna pogubljenja po kratkom postupku i dokaze o ubistvima velikih razmera nad bespomoćnim civilima“.

Očigledno „Olujom“ se ne ponose ni saveznici koji su je spremali i u njenom izvođenju pomagali. A i kako bi?

Zbog toga, Plenkovićeva ponuda, iako će odlično odjeknuti među ukrajinskim ekstremistima, nije preterano upotrebljiva. Sličnost sa dešavanjima u RSK jeste da se NATO angažovao u Ukrajini, učestvovao u planiranju i izvođenju akcija. Sve ostalo je različito. Niti će se Rusija povući, niti će biti novog etničkog čišćenja uz prateće zločine protiv čovečnosti. Tako ne može biti ni „reintegracije“ po hrvatskom modelu.

Pošto je događaj upriličen povodom proslave tridesetogodišnjice od osamostaljivanja Ukrajine, reklo bi se da može poslužiti za unutrašnje namene, makar i jednokratno, Zelenski može pokazati javnosti kako Ukrajina ima određenu međunarodnu podršku, bez obzira što ta podrška nije istog intenziteta i obima od strane svih učesnika i što je često uslovljena i neiskrena.

Učesnici na samitu Krimska platforma u Kijevu, 23. avgust 2021. (Foto: Ukrainian Presidential Press Office via AP)
Učesnici na samitu Krimska platforma u Kijevu, 23. avgust 2021. (Foto: Ukrainian Presidential Press Office via AP)

Ali, za nešto više od toga, Krimska platforma jednostavno nema „kapacitet“. Tako da će, što se tiče Krima i ukrajinsko-ruskih odnosa, ostati ista meta – isto odstojanje. Mete i odstojanja menjaće se shodno promenama na relacijama Moskva-Vašington i donekle Moskva-Brisel, a skupovi u Kijevu na to neće uticati. Samim tim, oko rešenja, ni Plenković se neće ništa pitati.

 

Naslovna fotografija: president.gov.ua, CC BY 4.0

 

Izvor Sputnjik

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u