President Joe Biden listens during a virtual meeting with FEMA Administrator Deanne Criswell and governors and mayors of areas impacted by Hurricane Ida, in the South Court Auditorium on the White House campus, Monday, Aug. 30, 2021, in Washington. (AP Photo/Evan Vucci)

Raspad sistema u američkoj imperiji

Avganistan je samo jedna, mada veoma bizarna i očigledna, faza u procesu nestanka Amerike kao svetske supersile. Početak njenog kraja desio se odavno, ali nije jasno koliko će ceo proces trajati

Američka predsednička administracija je na samom početku svog stolovanja objavila da je „američki povratak“ u svetsku politiku njen osnovni spoljnopolitički pravac. Vrlo brzo se, međutim, pokazalo da je nejasno gde je to Amerika do sada bila i gde se, u stvari, vraća pa se sve pretvorilo u samo još jedan propagandni narativ, priču. Stvarni život je već pokazao da ni Amerika a ni Zapad nemaju kapaciteta za bilo kakav iskorak, pa bi se najavljivani „povratak“ mogao pretvoriti u „odlazak“.

Mnogi su se, a posebno evropski lideri, obradovali američkom „povratku“, ali radost su pomutile sumnje šta bi taj „povratak“ uistinu mogao da znači. I onda se dogodila drama u Avganistanu i sumnje su postale stvarnost, odnosno ostvarilo se strahovanje da „povratak“ u stvari znači „odlazak“. Jer, Avganistan je samo početak odlaska.

Faza nestanka supersile

Povlačenje američke vojske i NATO-a iz Avganistana planirano je još pre nekoliko godina i pregovori sa novim talibanima trajali su tri godine. U februaru ove godine čak je potpisan i sporazum, ali je način povlačenja u stvari izazvao šok širom Zapada. Taj način povlačenja je simbolizovao dva šokantna otkrića na Zapadu. Prvo je da Zapad po prvi put u poslednjih 200 godina odlazi sa prostora Evroazije. Zapada više nema na tom po prirodnim resursima najbogatijem delu planete. A na Zapadu se verovalo, i još uvek se veruje, da je prisustvo, ako ne baš i potpuna kontrola, u Evroaziji osnovni uslov dominacije u svetu. Zapada, međutim, tu više nema, i to je ono što odlazak Amerike i NATO-a iz Avganistana čini uistinu istorijskim. Evroazija sada pripada zemljama koje čine taj prostor. Posle dva veka došlo je do suštinske promene geopolitičke i geoekonomske strukture Evroazije. Stotine vojnih baza širom sveta ne mogu da povrate američku kontrolu nad Evroazijom.

Drugo šokantno otkriće je do koje mere je unutrašnji politički sistem Amerike u haosu, skoro u raspadu, jer takav način povlačenja svedoči o potpunom kolapsu državne strukture u Vašingtonu. Istovremeno, to je srušilo privid saradnje među zapadnim saveznicima čiji su se vojnici zatekli u Avganistanu, jer u pravom bekstvu svako se snalazio kako je znao i umeo. To je zaista bilo bekstvo – iz najveće avio baze Bagram Amerikanci su pobegli krišom, tokom noći. Iza sebe su, širom Avganistana, ostavili ogromnu vojnu tehniku i naoružanje, čak i tri aviona Herkules, u vrednosti oko 82 milijarde dolara. To je zaista nejasno jer povlačenje je bilo dugo planirano i dogovarano sa novim talibanima. Neverovatan raspad sistema! Nije bilo američkog liderstva, a predsednik Džozef Bajden čak je izjavio da evropski saveznici i ne moraju da odu, mogu da ostanu. Drugim rečima, njihova sudbina Ameriku ne zanima iako su u Avganistan došli na njen zahtev.

Licemerje je onda nastavljeno zamenom suočavanja sa realnošću medijskom propagandom kako se Zapad brine za desetine hiljada izbeglica iz Avganistana. Humanost na delu. Amerika i Zapad su prvo 20 godina bombardovali i razarali tu zemlju i tokom tog vremena mnogi su pobegli, ali su završavali u ponižavajućim izbegličkim kampovima po Evropi. A sada Amerika traži od drugih zemalja da u ime „humanosti“ prihvate one koji beže, jer su sarađivali sa okupatorima i u Avganistanu imaju status izdajnika. Ali njih Amerika neće, nego moraju da ih prihvate druge zemlje, da drugi plaćaju i ispaštaju američke avganistanske grehe.

Gotovo svi zapadni hroničari u očajanju priznaju da je odlazak Amerike iz Avganistana kraj „američke imperije“ i gubitak statusa supersile u svetu. Ali, da li je to baš tako? Mnogo je važnije kakve će biti stvarne posledice odlaska iz Avganistana i u tom svetlu odnosa među zapadnim saveznicima.

Ukrcavanje helikoptera Činuk u američki teretni avion C-17 na međunarodnom aerodromu Hamid Karzai u Kabulu, 28. avgust 2021. (Foto: Department of Defense via AP)
Ukrcavanje helikoptera Činuk u američki teretni avion C-17 na međunarodnom aerodromu Hamid Karzai u Kabulu, 28. avgust 2021. (Foto: Department of Defense via AP)

Avganistan je samo jedna, mada veoma bizarna i očigledna, faza u procesu nestanka Amerike kao svetske supersile. Početak njenog kraja desio se odavno, ali se malim lokalnim ratovima, zakulisnim političkim igrama, ucenama lokalnih političara i medijskim manipulacijama uspevao održavati privid moći. Nije se, međutim, mogao zaustaviti proces opadanja te moći. I teško je predvideti koliko će taj proces još da traje, jer Amerika još uvek drži konce međunarodnog finansijskog sistema u svojim rukama. Svi instrumenti globalnih finansija, od Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke do međunarodnih organizacija koje deluju pod autoritetom Ujedinjenih nacija i berzanskog tržišta, još uvek su pod njenom kontrolom. To je njen najveći ucenjivački kapacitet. Doduše, ucena je simbol nemoći, a ne moći. Svet se temeljeno promenio i ta kontrola neće moći da bude zadržana, ali kada će se to desiti teško je predvideti. Još uvek se najveći deo svetske trgovine obavlja u dolarima. Drugim rečima, unutrašnji sistem Amerike i njen koncept su na kolenima, ali njena moć još nije. Mada proces gubitka moći može da bude mnogo brži, uprkos svim već navedenim prednostima Amerike, jer su se urušile institucije američke države.

Proces pada se, dakle, ne može zaustaviti. Vrlo su verovatni novi američki odlasci. Po svemu sudeći, neka vrsta odlaska Amerike sada se očekuje i na Bliskom istoku. Povlačenje iz Iraka je već najavljeno za kraj ove godine. U najnepovoljnoj situaciji je Izrael koji u mnogo čemu zavisi od američkog prisustva. Za očekivati je da bi Izrael mogao da izazove nove napetosti kako bi primorao Ameriku na ostanak, ali to bi bilo samo kupovanje vremena. U nepovoljnoj situaciji bi mogla da bude i Saudijska Arabija čiji je sav novac u američkim bankama. Sva je verovatnoća da bi mogla da ostane bez njega. Toga je očigledno svesna i Saudijska Arabija i ona već izvesno vreme traži neke druge geopolitičke i geoekonomske saveznike. Kina je, na primer, najveći strani investitor u toj zemlji i njen najobimniji spoljnotrgovinski partner. I Bliski istok ide na Istok, u Evroaziju. Moguće je, naravno, da Amerika u nekoj formi ipak ostane na Bliskom istoku, ali način i obim njenog prisustva će zavisiti od drugih, a ne od nje.

Kraj jednog koncepta

Mnogi veruju da se Amerika vraća staroj Monroovoj koncepciji „prirodnih“ interesnih sfera, pa bi američka ambicija bila da zadrži kontrolu nad onim delovima sveta koje smatra svojim „prirodnim“ zabranima. To su pre svega Evropa i Južna Amerika. Ali ni tu situacija nije jednostavna jer su neke druge zemlje, pre svega Kina, odavno uspostavile važne ekonomske veze. U Vašingtonu se veruje da bi Evropa ipak mogla da bude „lakši posao“. U Evropi Amerika ima dva važna političko-ekonomska instrumenta – Evropsku uniju i NATO, kao i bankarski sistem koji je pod njenom kontrolom. Problem je, međutim, što se odnosi između Amerike i ključnih evropskih zemalja ozbiljno krune, što je pokazala i avganistanska drama. Izgubljeno je poverenje, ništa nije kao što je bilo. Na primer, britanski premijer Boris Džonson zatražio je hitan telefonski razgovor sa predsednikom Bajdenom, što je rutinska procedura među „najbližim saveznicima“, ali je sada na Bajdenov odgovor morao da čeka punih 36 sati. Drugi se i ne usuđuju da zahtevaju razgovor. Drugim rečima, na delu je – raspad sistema.

Evropski „politički patuljci“ su zabrinuti i uprkos Evropskoj uniji najveće nade polažu u NATO kao garanciju transatlantskih veza. I to bi mogla biti pogrešna nada. NATO više nije ono što je nekada bio i postao je kao onaj vezirov tigar u Travniku kome su zbog slatkiša kojim su ga hranili Travničani, udvarajući se veziru, propali svi zubi i svako ga je mogao vući za rep. Utisak je da za Avganistanom najviše plaču američki evropski saveznici jer im je izgleda jasno da se odlasci neće završiti samo na toj zemlji. Amerika bi, kako izgleda, u velikoj meri mogla da napusti i Evropu. Svoje prisustvo bi mogla da svede na samo nekoliko vernih klijenata i tako potpuno pocepa Evropu i stvori od nje prostor političke nestabilnosti. A kompletna finansijska i politička struktura Evropske unije vezana je za takozvane transatlantske veze. U stvari, američki saveznici bi mogli da budu najveće žrtve američkog odlaska.

U takvom ambijentu raspolućene Evrope Balkan bi ponovo mogao da bude ono što je oduvek i bio – granica svetova i prostor geopolitičke ravnoteže. To bi trebalo da se ima u vidu, tim pre što Zapad posle raspada Jugoslavije Balkan smatra svojom teritorijom. Ali, na Balkanu Zapad više nije sam, tu su i druge zemlje, druge sile. Zapad čak više nije siguran ni u Bugarsku, uprkos njenom članstvu u EU i NATO.

Pocepana američka zastava u Lejtonu (Florida), 09. novembar 2020. (Foto: AP Photo/Wilfredo Lee)

Naravno, sve što se dešava nije kraj Amerike, ali je kraj jednog koncepta, jednog političkog i nadasve ekonomskog imperijuma. A na Zapadu nema vizije neumitnog novog uređenja. I zato tolike avganistanske suze. Povlačenje iz Avganistana je simbol sloma i kraja tog koncepta.

 

Siniša Ljepojević je dugogodišnji kolumnista Novog Standarda. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Evan Vucci

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Kolumna, Svet
Pratite nas na YouTube-u