„Turska pridaje veliku važnost razvoju mira i prosperiteta celog Balkana. Zagovaramo očuvanje multikulturalnog identiteta regije i podržavamo sve napore u tom kontekstu. Uveren sam da naša saradnja sa BiH i Crnom Gorom doprinosi stabilnosti Balkana“, izjavio je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan.
Zatim: „Mi imamo istorijsku odgovornost i obavezu ovde. Zato nastavljamo posete balkanskim zemljama i zato ćemo ih i dalje nastaviti. Juče sam bio u BiH i razgovarao sa našim prijateljima tamo. Njihovo zajedništvo je za nas veoma važno. Verujem da Bosna i Hercegovina u jedinstvu i zajedništvu može prevazići svoje probleme“.
Pa onda: „Bosna i Hercegovina je ključna zemlja Balkana Turska sa ‘prijateljskom i bratskom Bosnom i Hercegovinom’ ima ‘veoma bliske istorijske, kulturalne i ljudske veze’, kao i ‘veoma plodnu i široku saradnju koja je izgrađena na tim temeljima i na bazi obostrane političke volje’“…
Ovo su samo neke od Erdoganovih izjava koje je dao pre i za vreme svoje kratke, ali intenzivne balkanske mini-turneje, tokom koje je pohodio BiH i Crnu Goru i sreo se sa svim najznačajnijim političkim ličnostima u ovim dvema državama.
U navedenim i drugim javnim obraćanjima turskog predsednika nema nikakvih iznenađenja u pogledu već poznate diplomatske retorike u odnosu na Balkan, a napose bivši jugoslovenski prostor. Svaka poruka i svaka reč bile su, u svakom trenutku i u zavisnosti od prilike i „ciljne grupe“ kojoj se iskusni Erdogan konkretno obraćao, osmišljene i primereno artikulisane, dovoljno jasno, ali i u potrebnoj meri uopšteno, na nivou principa kojih se turska spoljna politika u nastupu na Balkanu zvanično pridržava, uz neposredno funkcionalnu selektivnost.
Prava lekcija zrelog i samouverenog državništva!
Erdogan zna šta radi
Upravo ono što se povodom stalno ustreptalog i pomalo unezverenog Balkana i bivšeg jugoslovenskog prostora sa uticajnijih međunarodnih adresa može čuti možda još samo od Vladimira Putina, kad se odluči da progovori o ovadašnjim prilikama. Ma šta ko inače mislio o Erdoganu i njegovoj politici, ovakvo držanje mora izazvati uvažavanje, pa i simpatije. Toga je on, naravno, u punoj meri svestan.
Od Erdoganovih izjava neuporedivo je zanimljiviji i indikativniji tajming njegovih poseta Sarajevu i Podgorici, u kontekstu kojeg se, same po sebi ne iznenađujuće i prividno neutralne, i „sultanove“ izjave iščitavaju i tumače na politički aktuelan i angažovan način. Premda se to iz Erdoganovog ponašanja ni po čemu nije moglo primetiti, više je nego jasno da on nije odlučio da dođe u Sarajevo samo zbog kumstva na svadbi ćerke Bakira Izetbegovića i da se pokloni pred Alijinim šehitskim mezarom, a u Podgoricu da bi pozdravio najmlađu članicu NATO-a i od Islamske zajednice u Crnoj Gori primio priznanje „Husein-paša Boljanić“.
Došao je u goste usred veoma osetljivih političkih i društvenih prilika u ovim dvema državama, što ne može biti slučajno. Bez određene namere i posebnog plana državnici po pravilu izbegavaju da u takvim situacijama domaćine opterećuju svojim prisustvom. Ali, Erdogan dobro zna šta i kako radi.
O pravovremenosti njegove turneje, osobito sarajevskog poluvremena, svedoči i reagovanje onoga koga je, s obzirom na sve okolnosti, Erdoganova poseta mogla dovesti u najnezgodniju poziciju, člana Predsedništva BiH Milorada Dodika.
„Verujem, da je Turska bila više uključena u priču o visokom predstavniku, da se ovakva lakrdija sa imenovanjem ne bi desila“, Dodikove su reči, čemu je dodao kako je uveren da Erdogan razume situaciju, jer se „pokazao kao čovek koji sluša sve strane u BiH“.
Otišao je i korak dalje, ocenivši da je značajna stvar kad BiH poseti jedan tako veliki državnik kao predsednik Turske, kao i da je njemu „drago što već duže vreme razgovaramo o važnim pitanjima i osećam blagonaklonost koju nam ukazuje u vidu pomoći, za ekonomski razvoj, za razvoj infrastrukture …“.
Dodik se založio za rešavanje neslaganja unutar BiH dijalogom predstavnika konstitutivnih naroda, što je načelan i dobro poznat stav vođstva Republike Srpske, ali uz sledeću novinu u pristupu: „Ja mislim da je najbolje očuvati mir uz dijalog i uz pozivanje prijatelja koji imaju autoritet. Ako mene pitate, ja bih tu uključio i predsednika Srbije Aleksandra Vučića i Erdogana, da obezbede koordinaciju za politički dogovor ovde“.
Može li biti milozvučnije muzike za Erdoganove uši?
Prisetimo se samo da je tadašnji ministar inostranih poslova Turske Ismail Džem, posle agresije NATO-a na Jugoslaviju, u kojoj je Turska aktivno učestvovala, nekoliko puta izjavio da do vojnog raspleta krize svakako ne bi došlo da su se u pokušajima njenog rešavanja prethodno više uvažavali stavovi i procene zemalja iz regiona, koje bolje poznaju situaciju, uključujući i glas Ankare.
Ne nameće li se analogija sa nelegalnim i nesrećnim imenovanjem Kristijana Šmita za visokog predstavnika?
A ko to danas nije spreman da uvažava mišljenja iz regiona i da sluša sve strane u BiH?
Odgovor se sam nameće: isti oni arogantni zapadni mešetari od pre tri decenije.
Premda je u Republici Srpskoj Dodikov posredni poziv Erdoganu/Turskoj da se uključi u stvaranje povoljnog političkog ambijenta za unutrašnji dijalog u BiH bio neočekivan, pa izazvao i neke nedoumice u opozicionim političkim krugovima, činjenica je da je predsedavajući Predsedništva Željko Komšić najavio da će se naredni trilateralni sastanak Srbija-BiH-Turska održati u Sarajevu. Ovo zakazivanje nastavka obnovljene trilaterale važan je rezultat Erdoganovih konsultacija sa tročlanim političkim vrhom dejtonske BiH.
Posle poziva Turskoj, u vreme predsednikovanja Borisa Tadića i ministrovanja Vuka Jeremića, da posrednički pomogne u prevazilaženju spora između dveju Islamskih zajednica u Srbiji, a i Srba i Bošnjaka uopšte, nije bilo lako zamisliti da će nekom visokom zvaničniku iz srpskog naroda ponovo pasti na pamet da ukaže na poželjnost učešća turskog predsednika u pomaganju da se izglade teško poremećeni odnosi sa Bošnjacima u BiH.
Znamo kako se prethodno „nepristrasno posredovanje“ Turske završilo – bez ikakvih rezultata, moglo bi se čak reći i fijaskom. Bilo je, naime, isuviše jasno da je tada Ankara, bez obzira na deklarativno zaklinjanje u objektivnost i zavodljivu formalnu retoriku, nastupala kao advokat, pa čak i savetnik bošnjačke strane, tako da je iskreno poklonjeno poverenje prokockala.
Turskoj će, naravno, u krajnjoj liniji uvek na srcu biti sudbina Bošnjaka (a i svih drugih muslimanskih zajednica na Balkanu). Izgleda, međutim, da je, s obzirom na lekcije iz prošlosti, splet promena i aktuelnu dinamiku na planu regionalnog i šireg odnosa snaga u međunarodnoj areni, kao i unapređenja odnosa sa stabilizovanijom Srbijom, procenjujući svoje (bar) srednjoročne interese, zvanična Ankara (čitaj: Erdogan) procenila da je trenutak za ponovno aktivnije političko nastupanje prema tzv. Zapadnom Balkanu, ali konstruktivno, uz ravnopravno uvažavanje svih lokalnih aktera.
U tome je u ovoj rundi partije koju Turska (ranije kao Osmansko carstvo) već vekovima igra protiv svojih zapadnih rivala na Balkanu, turski predsednik obezbedio značajnu početnu prednost, i to sasvim zasluženo.
Gambit velikih igrača
Svim prividima uprkos, već poodavno je jasno da je prostor bivše Jugoslavije u EU prepušten na „sređivanje“ Nemačkoj i da se u vezi sa svim inicijativama i potezima Berlin konačno pita. Ako ambicije Turske na Balkanu kritički racionalizujemo u kontekstu neoosmanističke doktrine, nije li nedosledno ispuštati iz vida maskirani kontinuitet „neogermanističkog“ Drang Nach Osten na području nekadašnje austrougarske interesne sfere?
Nije li odlazeća kancelarka Angela Merkel 18. avgusta primila na poklonjenje bivšeg i novopostavljenog „visokog predstavnika“, Austrijanca Valentina Incka i Nemca Kristijana Šmita, pred kojom su oni praktično izvršili primopredaju dužnosti, pri čemu je novom, nelegalnom i nelegitmnom kolonijalnom namesniku Šmitu iskazala punu podršku?
Kakav Savet bezbednosti i slične međunarodnopravne ispraznosti! Berlin ima, što bi rekao nosilac turskog „Drang Nach Osten“ Redžep Tajip Erdogan, „istorijsku odgovornost i obavezu ovde“. Tu su svakako i Velika Britanija i SAD, ali primat praktično na terenu pripada Nemačkoj. Francuska se, za sada, bezuspešno trudi…
Nisu li razne uvijene ili otvorene ultimatume Srbiji u vezi sa „Kosovom“ tokom poslednjih godina uglavnom saopštavali nemački zvaničnici, činovnici i diplomate? I kovali razne planove. London, kao i uvek i svuda, prevashodno pokretan opsesivnom rusofobijom, nastoji da odbrani Balkan od „malignog ruskog uticaja“, a Srbe doživljava kao „male Ruse“, dok mu region sam po sebi nije suviše zanimljiv, sem u koordinatama antiruskog proksi ratovanja svim dopuštenim i nedopuštenim sredstvima.
Bajden je najavio da se „Amerika vraća“ i od tog povratka se, naročito u BiH i na „Kosovu“, među srpskim neprijateljima mnogo očekuje. Za sada, sem nekih nagoveštaja i izjava, nije viđeno mnogo konkretnog, dok je ceo svet bio svedok kako se Amerika sramnim povlačenjem „vraća“ u Avganistan.
Tek treba videti da li će se i koliko će se Vašington, takođe odbojan prema ruskom uticaju, delatno angažovati na tzv. Zapadnom Balkanu, ali za SAD to svakako nije polje jednog od geostrategijskih prioriteta, dok za Nemačku i Tursku jeste. Bolje upućeni u realizovanje projekta balkanskog „mini-Šengena“, odnosno „Otvorenog Balkana“, dobro znaju da otpori ovoj samostalnoj regionalnoj inicijativi ne dolaze iz Vašingtona, već sa germanskih strana.
Uostalom, iz Vašingtona je Džon Bolton, bivši savetnik za nacionalnu bezbednost Donalda Trampa, svojevremeno izjavio da promena granica između Srbije i „Kosova“, ako bi se o tome dogovorile strane u sporu, ne bi nužno moralo biti loše rešenje i da bi je trebalo podržati. Zna se da iz Berlina dolazi najenergičnije protivljenje svakoj (daljoj) promeni granica među balkanskim državama, po čemu se, dakako, otcepljenje „Kosova“ od Srbije smatra završenom pričom.
Na isti način, Erdogan je i prilikom ove posete odlučno naglašavao nužnost poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta BiH, kao i njene multietničnosti, i nema sumnje da bi se oštro suprotstavio bilo kakvom nagoveštaju promene (kvaliteta i statusa) granica unutar dejtonske tvorevine. Međutim, za razliku od podjednako balkanski zainteresovane Merkelove, on je, kako izgleda, shvatio da nametanje ustrojstva zajedničke države posredstvom neustavnog pravnog nasilja međunarodnih predstavnika, a protivno volji i interesima nekog ili nekih od konstitutivnih naroda, nema izgleda na uspeh, te da valja podstaći i podržati njihovo neposredno pregovaranje i dogovaranje. I dobio je značajan poen.
Partija se nastavlja, a za Srbe je najvažnije da proniknu u njena pravila, budu spremni i za nametnutu igru bez pravila, kako bi stvorili što više manevarskog prostora za zaštitu svojih vitalnih interesa i ne bi postali žrtva u nekom novom gambitu velikih igrača.
Preduslov je znati šta se hoće, biti jedinstven i nikome bezrezervno i trajno verovati.
Naslovna fotografija: predsjednistvobih.ba
Izvor sveosrpskoj.com
BONUS VIDEO:
