Novi srpski patrijarh je od svog ustoličenja do danas, polako, mudro i postepeno, gradio svoj „imidž“ i prvih nekoliko meseci intenzivne „pi-ar kampanje“ su rezultovali time da mu sada nikakav „pi-ar“ nije potreban. Počelo je sa posetama bolnicama, čestim druženjima sa beskućnicima koje je hranio i hrabrio, sam je šetao po Beogradu bez ikakvog obezbeđenja ili pompe, pokušavajući da ne privuče pažnju, što mu ipak nije polazilo za rukom… I u tome nije bilo ni trunke pretvaranja ili koristoljubive „trgovine“ već iskrene hrišćanske ljubavi prema bližnjima i svima koji su „poniženi i uvređeni“.
Danas je njegova popularnost takva da gde god da se pojavi izazove veliku pažnju i interesovanje, a sve što izgovori javno prenosi se širom vodećih medija u zemlji i regionu, te po društvenim mrežama i „od usta do usta“. To znači da je postao simbol, pop-kulturni fenomen, ili, što bi se modernim slengom reklo, „selebriti“ i „superstar“. Taj podatak je i empirijski potvrđen u istraživanju koje je među mladima sprovela Krovna organizacija mladih Srbije (KOMS) i nad čijim rezultatima je danima kukala i relativizovala ih Inicijativa mladih za ljudska prava, a koji se mogu sublimirati ovako: mladi, kako je pokazalo istraživanje, generalno ne veruju u institucije, a najviše poverenja imaju u Crkvu i vojsku. Od ličnosti, najviše poverenja imaju u patrijarha Porfirija.
Srpsko preobraženje 21. veka
Sada je, sa otvaranjem naloga na Fejsbuku i Instagramu, dobio direktan način komunikacije sa verujućim narodom i medijima, čime će sa jedne strane uštedeti sebi dosta vremena na davanje izjava, oglašavanje itd. i uopšteno na (neizbežni) medijski aspekt svog delovanja, a sa druge strane je „zaokružio“ svoj medijski sistem koji je sad gotovo pa na „samohodnom“ i samoodrživom nivou. To je prvi korak u proaktivnom pristupu koji je najavio još davno i koji sada sprovodi u praksi. Drugi je upravo to njegovo svakodnevno prisustvo među „običnim“ svetom, taj neposredni kontakt i susreti sa vernicima, to Jevanđelje u praksi. Treći korak u toj neformalnoj „strategiji“ koja još uvek nije kodifikovana (koliko znamo) i o kojoj možemo suditi samo na osnovu njene praktične primene jeste upravo taj neizostavni nacionalni značaj srpske crkve.
Što se tiče situacije unutar zemlje patrijarh Porfirije, te čelni ljudi SPC, jasno su istupili i izjasnili se po najvažnijim pitanjima, time otklonivši sve dileme o „prećutnom saučesništvu“ crkve u određenim nečasnim političkim aktivnostima. Nedvosmislenim izjašnjavanjem po pitanju statusa Kosova i Metohije, što pred domaćom što pred stranom javnošću i „moćnicima“ svih vrsta, patrijarh je potvrdio „pravovernost“ po ovom pitanju, dok je npr. uvek angažovani i neumoljivi episkop bački Irinej, kao zvanični glasnogovrnik naše crkve, često govorio o nakaradnim društvenim tendencijama poput orvelijanskih Zakona o zaštiti rodne ravnopravnosti („Živi jezik živog naroda nadživeće dekrete!“ naslov je teksta koji su pročitale i podržale desetine hiljada ljudi) i izmena i dopuna Zakona o zabrani diskriminacije te celokupnom korpusu LGBT+ i slične politički korektne ideologije (idolatrije) koju u srpsko zakonodavstvo želi da ugradi ničim izazvana (i ni od koga za to izabrana) Gordana Čomić. Tako je još u martu Sveti arhijerejski Sinod SPC saopštio da je Predlog Zakona o istopolnim zajednicama neprihvatljiv i ocenio da je nedopustivo istopolne zajednice zakonski izjednačavati sa brakom i porodicom, kako je navedeno u tekstu nacrta zakona.
Na spoljnom planu, najvažnije je pitanje (ne)potpisivanja Temeljnog ugovora između SPC i Vlade Crne Gore. Postupivši ovde mnogo mudrije i uniformnije od crnogorskih zvaničnika, patrijarh Porfirije, mitropolit Joanikije i svi ostali velikodostojnici srpske crkve iz Srbije, Crne Gore i šire pokazali su kako oni nisu strana koja koči potpisivanje ovog ugovora, ali i da oko fundamentalnih pitanja neće popustiti niti ostaviti svoj verni narod i vekovne svetinje u nekadašnjoj Svetigori na milost i nemilost neoustaškim komitama i pokretnom cirkusu poznatijem kao nevladina organizacija „Crnogorska pravoslavna crkva“.
Da naša crkva i njen poglavar ne zapostavljaju ni druge srpske krajeve pokazala je i nedavna poseta Doboju, gde je patrijarh boravio za praznik Preobraženja Gospodnjeg, koji je slava grada. U upečatljivoj slici se vidi patrijarh srpski Porfirije i uz njega brojni verni narod koji je u hiljadama došao da pozdravi i dočeka svog arhipastira te političko rukovodstvo Republike Srpske, što je predstavljalo određenu „sinhronizaciju“ Crkve, naroda i države, što predstavlja ideal svetosavlja u praksi. Ta slika i sva simbolika koju nosi sa sobom može se uzeti za „lajtmotiv“ srpskog preobraženja za 21. vek – vraćanja na srpsko stanovište, na srpska „fabrička“ podešavanja, nakon jednog veka jugoslovensko-komunističkog lutanja po „bespućima istorije“ i hoda po tuđim putevima sa tuđim idejama u glavi.
Kooperativna odvojenost
A normativni i zakonodavni okvir za ovo delovanje srpske crkve danas je jasno i nedvosmisleno utemeljen u sličnoj evropskoj i svetskoj praksi. Rečima samog patrijarha Porfirija, iz intervjua koji je u maju dao zagrebačkom Večernjem listu: „Što se tiče odnosa naše Crkve sa državnim vlastima, mi ćemo nastojati da i tamo sarađujemo po evropskom načelu kooperativne odvojenosti.“ Ovaj koncept mladi istraživač iz oblasti crkveno-državnih odnosa Vasilije Marković vidi kao sistem pravnog odnosa države i crkve koji sve više preovlađuje širom evropskog kontinenta i koji je logična posledica novijeg poimanja sekularnosti po kojoj ona treba da bude utemeljena na pluralističkim, a ne više, kao i dalje kod pojedinih domaćih samozvanih stručnjaka za ovu oblast, na fundamentalističkim (spram Crkve agresivnim) osnovama.
Takođe, ovaj pravni sistem uređivanja međusobnih odnosa države i crkve predviđa odvojenost države i crkve, ali istovremeno ostavlja prostor i podstiče državu i Crkvu da sarađuju u nemalom broju oblasti i pitanja od zajedničkog interesa i od interesa za društvo u celini. Opseg te saradnje izuzetno je širok i može se sastojati npr. u izvođenju verske nastave u javnim školama, vršenju javnih službi u oblastima poput zdravstva, svetovnog obrazovanja, socijalnog staranja i slično, čime Crkva može da se pojavi i kao subjekt javne uprave, zatim učešću u zakonodavnim postupcima i sl. U savremenim uslovima to podrazumeva da Crkva u pravnom i širem društvenom okviru, kao nedržavni subjekt koji formira javni identitet na način kvalitativno neuporediv sa običnim udruženjima civilnog sektora, dobije ono mesto koje joj po svemu pripada i koje je do Drugog svetskog rata u državi i društvu nesporno i imala.
Sve navedeno je odličan i ilustrativan primer da će srpska crkva prihvatiti sva tehnološka dostignuća savremenog informacionog doba i ići u korak sa savremenim srpskim nacionalnim pokretom („srpskim svetom“), te ostati verna svojim dvomilenijumskim vrednostima , odnosno da neće pokleknuti pred (nametnutim) „duhom vremena“ i totalitarizmom duginih boja i ljudskih prava. Rečeno citatom anglikanskog sveštenika i teologa sa Kembridža Vilijama Ralf Indža: „Crkva koja se venča (veže) za jedno vreme, biće udovica u narednom.“ Stoga, puna podrška našoj Crkvi u „nevenčavanju“ (nevezivanju, tj. nepopuštanju) pred duhom vremena i (nametnutim) „vrednostima“ ove epohe, te puna podrška u aktivnom učestvovanju u „srpskom svetu“ i istrajavanju na onim vrednostima na kojima traje već dve hiljade godina, uz koje može trajati još hiljadama godina i bez kojih može nestati za svega nekoliko godina.
I da žive srpske zemlje, srpski rod i srpski svet!
Naslovna fotografija: spc.rs
Izvor Pečat
BONUS VIDEO:
