Svetosavlje kao srpski nacionalni interes

Vreme svetosavlja je sazrelo. Ono je sada vidljivo i opipljivo u vidu Hrama Svetog Save. Danas, više nego ikada, zagledani u Hram Sećanja, potvrđujemo da zaborav nije svetosavlje

Svetosavlje je čvor srpskog dostojanstva koji se ne da razrešiti ili drešiti. Ovaj čvor je nerazrešiv jer nas upravo on drži kolenopoklonima pred Bogom i uspravljenima pred ljudima. Ako bi se pak razrešio, bivali bismo bogoborci – uspravljeni nad Bogom i čovekopoklonci – zgaženi (ne)ljudima.

Svetosavlje je skupa kovanica, još skupljeg, vrednijeg značenja. svetosavljem Srbi vide koliko smo zaista „skupo kupljeni“ (1Kor. 7, 23). Svetosavlje je trajno, večno primenjivanje svetopisamskih istina na srpski način, a radi života večnoga u zajednici sa Bogom i bližnjima. Drugim rečima, svetosavlje je srpski način Bogopoznanja. Kako nema Bogopoznanja bez Bogoljublja, tako nema ni Bogoljublja bez čovekoljublja. Svetosavlje je čovekoljublje radi Bogopoznanja, poznanje Boga na srpski pravoslavni način, Bogopoznanje na naš način. Svetosavlje svoju svetost i žudnju za nebeskom Srbijom pod vlašću Boga jedinoga crpi iz vernosti pravoslavnom hrišćanstvu, podražavanju svetopisamskih istina, dok svoju jedinstvenost crpi iz svetitelja Save, marljivog vinogradara koji je srpsku lozu nakalemio na Božanski čokot radi preobražavanja svoga roda.

Narodno blago

Svetosavlje nije filozofija niti će se na nju ikada svesti, uprkos stranim i sve češćim domaćim težnjama. Ako svedemo svetosavlje na filozofiju postaje neuhvatljivo, nerazumno, dok je ono sasvim suprotno – stvaralaštvo umiveno delima. Dok redovni pljuvači svega srpskog nizvode svetosavlje na niske grane, ono u dubokoj narodnoj svesti čak imenuje i voćke, predele i izvore. Svetosavlje preobražava Srbiju i srpske države voćkama koje pristižu u vreme praznika. Najpre kreću ivanjače o Ivanjdanu, pa petrovače o Petrovdanu. Tik uz njih eto vidovača, o Vidovdanu. Ilinjače su najlepše posle oluje i gromova na Svetog Iliju, dok su posebno tražene i retke gospojinjare, o Prazniku Uspenija Presvete Bogorodice. Za kralja je namenjena kraljevčica, a za popa – popadika. Naš narod po svetitelju Savi krsti i izvore, doline i gore, pa imamo Savin izvor, Savinu goru, itd. Radujmo se, jer smo narod koji i jabuke i izvore Bogu prinosi, nazivajući ih po Njegovim praznicima i Njegovim Svetima.

Svetosavlje je mnogostruko. Crkvenim jezikom, svetosavlje je neodstupanje od Bogolikosti, gde se kajanje ravni poštenjem. Svetosavlje je ljubavlju izoštreno poslušanje i bogosaradnja, ali i bogoklesanje. Svetosavska kultura je sloboda u Bogu, a ne slobodnost od Boga. Svetosavlje je učenje i vaspitavanje naraštaja najpre pamćenjem, pa zatim koracima. Obrazovanje je bogoobrazovanje. Nema važnog posla pre kojeg ne kažemo Bože pomozi, nek je Bog upomoć, i ne prekrstimo se.

Svetosavlje je narodno blago a ujedno i nacionalni interes Srbije i srpskih država. Svetosavlje je narodno blago jer teče srpskom krvlju. Svetosavlje je od velikog nacionalnog interesa jer pobuđuje rodoljublje, stvaralaštvo i zadužbinarstvo. Svetosavlje je uvek saborno delo, delo zajednice, jer se u odnosima preobražavamo. Svetosavlje je doček najboljih sportista na trgu kod Skupštine grada. Čekanje satima u redu za mimohod pored patrijarhovog kovčega. Protesti na mostu usred NATO bombardovanja. Radovanje kada patrijarh jede sa gladnima. Svetosavlje je življenje zajedničkom radošću i zajedničkom tugom koje uvezuju i jačaju naš zavetni čvor.

Patrijarh srpski gospodin Porfirije sa beskućnicima tokom Vaskršnjeg prazničnog ručka, Beograd, 02. maj 2021. (Foto: đakon Dragan Tanasijević/spc.rs)

Sveto pismo Starog zaveta uči nas o sklapanju saveza između Boga i izabranog naroda. Međutim, kad kažemo sklapamo savez, to ne zvuči baš snažno. Jevrejski izraz je mnogo jači i doslovno znači usecanje zaveta. Usecanje je pojam koji prepoznajemo. Svi naši savezi i zaveti duboko su usečeni u nas. Toliko su zariveni u zajedničko narodno sećanje da se i danas osete i vide mesta usecanja. Kosovski zavet je pored Svetosavskog zaveta, jer se temelji na žrtvi. Svetosavlje je stalno plodonošenje i to davanje plodova do kušanja večnosti. Plodovi se donose srcem pripravnim da oponaša svoga Tvorca, stradajućeg i vaskrsavajućeg Spasitelja, pravom žrtvenom ljubavlju. Tako su izobilni plodovi ubrani na Kosovu, srpskoj životvornoj rani, ali i u drugim bitkama za Nebesko Carstvo koje ubiru najbolji i najzreliji srpski plod, poput bitke na Košarama 1999. godine. Donošenje ploda koji ne propada – zavet je Hristov, a i preporuka svetitelja Save, i svetosavlja koje poziva na izvršenje, na rast u nesebičnoj žrtvenoj ljubavi za bližnje i plodonošenje radi večnog i neprolaznog zajedništva.

Žrtvodelno i žrtvonosno svetosavlje je postojan rast iz dobrog korena i neprestano delanje dobrog, kako za Hrista i Njegovu Crkvu, tako jednako i za bližnje i one koji su u potrebi. Živeći žrtvonosni Svetosavski zavet, srpski narod je baš u parku koji nosi ime Svetog Save u Nišu, za vreme NATO bombardovanja, izvoleo da sebe i dalje prinosi Bogu i stvara, položivši kamen temeljac za Hram Svetom caru Konstantinu i carici Jeleni. Žrtva je spasonosna onog trenutka kada se podredi Bogu i ispuni nadom na spasenje. Svetosavlje je, povrh svega, svenarodna nada na spasenje, usredsređenje na večne vrednosti i pronalaženje zadovoljstva u činjenju dobrovoljne žrtvene ljubavi, taj bogomdani podmladak dubokog svetosavskog i zadužbinarskog korena.

Proživljeno Sveto Jevanđelje

Vreme svetosavlja je sazrelo. Svetosavlje je sada i vidljivo i opipljivo, i to Hramom Sećanja – Hramom Svetog Save. Danas, više nego ikada, netremice zagledani u Hram Sećanja, potvrđujemo da zaborav nije svetosavlje. Sazrelo je vreme sećanja. Sazrelo je vreme sećajnog delanja. Sazrelo je vreme svetosavljenja! Svetosavlje je gledati prošlosti pravo u oči i sećajno delati. Sećajno delati znači poštovati i širiti porodicu, graditi srpsko selo, jačati Srbiju i srpske države, učiti se predanju i slavnoj istoriji. Sećajno delati znači preobražavati svaku ranu u novi kalem za novi rast i plod. Svetosavlje je delanje po sećanju, a ne po zaboravu. Svetosavlje je preobražaj nabolje.

Andrić lepo zapaža: „Već odavno za mene nije važno šta ko u ovom našem društvu ume da kaže, ni kojim rečima, ni kakvim tonom, nego šta zna da uradi, kako to radi i kako ono što je jednom uradio ume posle da održava, usavršava i brani.“ Zaista nije važno šta kaže Sonja Biserko, jer nema dela da je podrže. Srpski narod lepo kaže da zboreno nije tvoreno. Svetosavlje je uređeno, održavano, usavršavano i branjeno, pa zato nije dika protivnicima ustoličenja novog mitropolita crnogorsko-primorskog Srpske pravoslavne crkve u tron neprestanog svetosavskog delovanja. Setimo se samo Blažene uspomene Amfilohija, vrednog obnovitelja delanja Jevanđelja u jednoj od najstarijih srpskih oblasti.

Sveti otac Justin Popović kaže: „Ono što je besmrtno i večno u našem narodu jeste svetosavlje. Ono ne zna za ‘nagodbe’, za ‘zlatnu sredinu’, za polupravdu i poluistinu. Ono zna samo za celu celcatu, lazarevsku, kosovsku, večnu Nebesku Pravdu.“

Adam Stefanović, „Večera kneževa na Kosovu“, 1871. (Foto: narodnimuzej.rs)
Adam Stefanović, „Večera kneževa na Kosovu“, 1871. (Foto: narodnimuzej.rs)

Podsetimo se da je lepota svetosavlja u tome što je ono proživljeno Sveto Jevanđelje. Dakle, delano, vršeno, činjeno, ali i delajuće, i ono koje će se iznova delati i to delati istinom i pravdom. Radujmo se i veselimo se snagom svetosavlja, usečenom u naše žile savezom večnim.

Daće Bog da izdobri!

 

Dimitrije Stanojević je master teolog. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Društvo, Kolumna
Pratite nas na YouTube-u