Predlozi o izmeštanju ustoličenja iz Cetinjskog manastira u neki drugi hram i grad, kao što je hram Hristovog Vaskrsenja u Podgorici, bili su zlonamerni ili kratkovidi. Svestan dalekosežne opasnosti jedne takve odluke, mitropolit Joanikije nije imao dileme gde treba da se obavi čin ustoličenja. I ova njegova odluka pokazuje koliko je bilo važno da novi mitropolit crnogorsko-primorski bude neko ko nije „izvanjac“ i ko samim tim odlično poznaje specifične crnogorske prilike, istoriju i ljude.
Izmeštanje ustoličenja iz petovekovnog sedišta mitropolije crnogorsko-primorske bilo bi u javnosti shvaćeno kao pobeda onih koji tvrde da je srpska Crkva u crnogorskoj prestonici inostrana i okupatorska ustanova. Posle izmeštanja ustoličenja usledili bi zahtevi, pravdani očuvanjem reda i mira na Cetinju, da se sa Cetinja iseli i sedište Mitropolije. Oni koji nazivaju SPC „Crkvom Srbije“ prihvatili bi da ta Crkva ima sedište u Podgorici, kao što država Srbija ima ambasadu u tom gradu. Jedino ne mogu da prihvate da srpski mitropolit stoluje u Cetinjskom manastiru.
Novi identitet ne vredi ništa bez dokaza istorijskog kontinuiteta, a u Crnoj Gori ključevi crkvenog, državno-pravnog i nacionalnog kontinuiteta nalaze se u Cetinjskom manastiru. On je danas u crnogorskoj prestonici jedini živi svedok kontinuiteta sa Crnom Gorom Petrovića, sve drugo na Cetinju baštini novi posleratni identitet. Stoga su pobornicima novog nesrpskog crnogorskog identiteta nužne tapije nad Cetinjskim manastirom i Ostrogom. Pošto se pokušaj pravljenja državne crkve u Crnoj Gori sprovodi prema ukrajinskom modelu, treba se setiti da su se u Ukrajini na udaru sekularizacije najpre našli najstariji kijevski hramovi: Andrejevski i Sofijski sabor.
Pozicija mitropolita Joanikija
Odluke u vezi sa ustoličenjem mitropolita Joanikija, svedoče, s jedne strane, da je Crna Gora dobila duhovnog pastira koji želi da joj donese mira, kao što su radili i njegovi prethodnici, pre svih Sv. Petar Cetinjski mireći zakrvljena crnogorska i brdska plemena. Očigledno je da je novi mitropolit spreman da za to podnese najveću odgovornost i žrtvu. S druge strane, sadašnja pozicija mitropolita Joanikija po mnogo čemu opominje na Njegoševu, koji je bio tuđin među svojima. Na njega otvoreno kidišu Đukanović i njegovi „komiti“, a svoju podršku, koja nosi velike rizike, jer u svetu je džabe „samo sir u mišolovci“, nude mu preko svojih ljudi, ne tako javno, ali očigledno Krivokapić i Vučić, pa i opozicija iz Srbije.
Da se vladika Joanikije nalazi u situaciji da donosi iznuđene odluke u nenaklonjenom okruženju, vidi se po tom što je posle Krivokapićevog odustajanja od dolaska na čin ustoličenja povukao raniji poziv za crkveno-narodni sabor, jer bi u takvim okolnostima sva odgovornost za eventualne incidente pala na SPC i mitropolita lično. Jednom rečju, pokušaji zloupotrebe ustoličenja koje dolaze sa različitih političkih adresa iz Crne Gore i Srbije pokazuju da će mitropolitu Joanikije za njegov uspešan rad na duhovnom, ali i nacionalnom preporodu Crne Gore preko potrebno biti emancipovanje od političkog uticaja svih navedenih centara političke moći, pošto je saradnja sa njima zbog njihove nesamostalnosti u odnosu na inostrane centre moći krajnje rizična i nepredvidiva.
Za obezbeđenje takve nezavisne pozicije Mitropolije u crnogorskom društvu neophodno je oslanjanje na verni narod koji je izneo litije. S tim u vezi, opasni su svi oni pokušaji kojima se dovodi u pitanje autoritet mitropolita Joanikija, time što se u javnosti njegova odluka o otkazivanju crkveno-narodnog sabora predstavlja kao okretanje leđa tom istom narodu.
Koliko bude uspešan u oslobađanju od političkog uticaja, toliko će pozicija mitropolita Joanikija biti jača i u episkopatu SPC. Jača pozicija u episkopatu omogućiće mu da uspešnije sprovede rukovodna načela iz svojih prvih izjava i odluka, da je Mitropolija je duhovno lečilište za svakog pravoslavnog vernika u Crnoj Gori, bio on Srbin ili Crnogorac, ali i da je Mitropolija sastavni deo SPC, istog crkveno-pravnog statusa kao i sve druge njene eparhije.
Đukanovićeva zloupotreba ustoličenja
Ustoličenje mitropolita Joanikija je za Mila Đukanovića važan događaj za mobilizaciju pristalica i odbranu stečenog političkog položaja i moći. Đukanoviću podsticanje mržnji i podela služi kao osnovno sredstvo za destabilizaciju vlasti sadašnje parlamentarne većine. Đukanoviću u tome očigledno zdušno pomaže Aleksandar Vučić, koji preko provladinih analitičara podgreva atmosferu oko ustoličenja i širi srbijansko anticrnogorstvo, a uz to nesporno kontroliše delove DF-a, čiji se sav višegodišnji rad svodi na zapaljivu patriotsku retoriku.
Krivokapićeva vlada i ustoličenje
Nisu problem Đukanovićeve izjave, jer su one politički očekivane, iako protivpravne. Problem je što je Vlada preporučila Mitropoliji da odustane od pozivanja naroda na čin ustoličenja, a istovremeno se ništa ne čini da se procesuiraju oni koji prete da će nasilno sprečiti čin ustoličenja. Pri tome se slobodi veroispovesti pretpostavlja sloboda okupljanja, iako se prema Ustavu Crne Gore sloboda veroispovesti ne može ograničiti u uslovima vanrednog stanja, dok se sloboda okupljanja može ograničiti. Crkveno-narodni sabor je sastavni deo čina ustoličenja i samim tim jedan oblika ostvarivanja prava na slobodu veroispovesti. Crnogorska država je pokazala da nije u stanju da garantuje ovo temeljno ljudsko pravo. Zabrinjavajuće je što na sve to ćute zapadne ambasade u Podgorici.
Postupci Zdravka Krivokapića su se, s jedne strane, uslovljeni minimalnom parlamentarnom većinom, koja između ostalog zavisi i od podrške URE, koja SPC ovih dana naziva „Crkvom Srbije“ i koja na identitetska pitanja u Crnoj Gori ima isti pogled kao DPS. S druge strane, Krivokapićeva budućnost zavisi od toga da li će uspeti da formira stranku centra, koja će moći da okupi i nacionalne Crnogorce i Srbe. I najzad, budućnost nove Vlade, pa i Krivokapića, umnogome zavisi od podrške SAD, V. Britanije i Nemačke, kojima je prihvatljiv odlazak Đukanovića u političku penziju, ali im nije prihvatljivo jačanje srpskog identiteta i srpskih ustanova u Crnoj Gori.
Vučićeva (zlo)upotreba ustoličenja
Aleksandru Vučiću u predizbornoj godini je dobro došao svaki događaj u kome može da igra ulogu navodno nespornog lidera „srpskog sveta.“ Tako stvarni interesi srpskog naroda u Crnoj Gori i Republici Srpskoj postaju deo predizborne kampanje A. Vučića i taoci njegove političke budućnosti. To je, pokazali su događaji iz devedesetih, krajnje opasno i nacionalno štetno. To što iz SAD i EU nema kritika na račun Vučića zbog propagandne priče o „srpskom svetu“ i mešanja u crnogorske političke prilike jasno pokazuje da je reč o običnom verbalizmu za unutrašnju političku upotrebu. Najveće žrtve takvog verbalizma su Srbi u Crnoj Gori pošto se pitanje stvarnih garantija njihovog identiteta do sada ozbiljno nije otvorilo.
Naslovna fotografija: Wikimedia/Koroner, CC BY-SA 3.0
Proširena verzija intervjua datog za agenciju Beta, 03. septembar 2021.
BONUS VIDEO:
