Kada je nedavno jedan od Pečatovih sagovornika, Nebojša Katić, rekao da živimo u najopasnijem vremenu od Drugog svetskog rata, malo koji skeptik se našao pozvanim da ovim povodom zavrti glavom. Nepodeljeno odobravanje usledilo je i kada su događaji u Avganistanu otvorili brešu za stampedo analitičkog utrkivanja u saglasju o kraju monopolarnog sveta.
Uticajno vašingtonsko pero Patrik Bjukenen (savetnik trojice američkih predsednika) čak je rekao da svet prisustvuje slomu globalnog poretka, jer „jedna od glavnih žrtava iz Kabula jeste velika vizija establišmenta o američkoj spoljnoj politici za novi vek – gde su liberalizam i demokratija pobedili u bici za budućnost”. Ukratko, globalne promene su tako sveobuhvatne da ih i uzdržana upotreba teških reči spremno naziva – epohalnim!
Istovremeno s opštom saglasnošću da su današnje generacije sudbinski blagoslovene da bez odstojanja, vremenskog, prostornog ili psihološkog, žive planetarni lom, građani Balkana, a posebno žitelji post-jugoslovenskog prostora, u prilici su da ustanove da u njihovom stvarnosnom poretku ima konstanti, tačnije rečeno, političkih džoker-ideja i matrica koje su praktično bezvremene.
Reč je o takozvanom „velikosrpskom nacionalizmu”, „velikosrpskoj politici”, „velikosrpskom stanovištu”… S pomenutim pojmovima velikosrpstva u unutrašnjoj strukturnoj povezanosti obavezno ide strah, potom i otpor onih koji se, stvarno ili navodno, dakle simulirano i prevarno, osećaju ugroženim od „velikosrpske hegemonije”! Već duže od jednog veka, u ritmu koji ne beleži značajnije pauze, traju pomenuti „strahovi”, zapomaganja i otpor opasnosti od mogućeg sprovođenja „velikosrpske politike”.
Proteklih dana, u sklopu niza događaja koji nisu isključivo političke prirode, osnaženo je prepoznavanje pomenutih pojava. Najdrastičnije, to je zabeleženo povodom predstojeće ceremonije ustoličenja izabranog mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija, 5. septembra u Cetinjskom manastiru.
Najpre je šira javnost iz medija saznala da „Dritanovi i NATO-Cetinjani traže da policija zabrani Joanikijevo ustoličenje”, odnosno da crnogorska Skupština od SPC traži da od ceremonije odustane ili da je održi drugde! Usledio je Apel grupe javnih radnika iz regiona koji su pozvali EU i SAD da u skladu sa željama protivnika održavanja ceremonije na Cetinju „hitno utiču na vlasti Srbije i Crne Gore, ali i Srpsku pravoslavnu crkvu”.
Premda je istorijska činjenica da su se vekovima pravoslavni episkopi ustoličavali na Cetinju, evo „činjenica” koje uoči predstojećeg ustoličenja mitropolita Joanikija, do gnušanja, uznemiravaju potpisnike Apela. Navod koji sledi dešifruje zapanjujući, na zloćudnim fantazijama, političkoj propagandi i spinovima utemeljeni, sadržaj matrice o „opasnosti velikosrpstva”.
„Sadašnja vlast u Crnoj Gori predstavlja instrument mračnih ciljeva velikosrpske politike koja je rezultirala genocidom, etničkim čišćenjem i najtežim ratnim zločinima u Evropi posle Drugog svetskog rata. Na meti te iste politike danas se nalaze država Crna Gora i njene nacionalne manjine, posebno Crnogorska pravoslavna crkva (sic!), Crnogorci i sva obeležja kulturno-istorijskog identiteta i tradicije crnogorskog naroda, među kojima je Cetinjski manastir već vekovima jedan od najznačajnijih simbola.”
Avet velikosrpske opasnosti ovde „markiraju” potpisnici: Latinka Perović, Veljko Bulajić, Vesna Pusić, Sonja Biserko, Senad Pećanin, Bogdan Tanjević, Nikola Samardžić, Boro Kontić, Dino Mustafić, Slaviša Lekić, Dinko Gruhonjić i Davor Đenero…
Šta je još, prema ovom viđenju, stvarni sadržaj „ciljeva velikosrpske politike”? Evo druge zaokružene misli iz Apela: „Aktuelna vlast nastavlja dosadašnju anticrnogorsku i antizapadnu politiku koja je rasturila međuetnički i međukonfesionalni sklad, utemeljen na antifašističkoj tradiciji, građanskoj i sekularnoj državi i čvrstom opredeljenju većine građana za članstvo države u Evropskoj uniji i NATO savezu.”
Uzdržano komentarišući situaciju povodom zahteva da se ustoličenje premesti, srpski patrijarh Porfirije posredno je razobličio metodološku (ne)valjanost narativa koji neguju potpisnici ovog bahatog obraćanja javnosti, ali ne samo oni, već i svi drugi njihovi saborci: „Prepoznajem savremeni mehanizam zamena teza gde nekoga unapred proglasite crnim, gde ga proglasite provokatorom, kreatorom svih mogućih problema i onda sebi stvorite legitimno pravo da ga sputavate da on hodi putevima svoje slobode koja je istovremeno i Ljubav.”
Zamena teza o kojoj govori patrijarh sažeti je opis večite manjkavosti narativa o velikosrpskoj opasnosti. To je i uhodani metodološki pristup u postavkama boraca i borkinja protiv „velikosrpstva”, a najčešće je jednostavno i lako moguće postavku za postavkom osporiti, dajući joj – navođenjem činjenica – kontrapredznak i obrnuti smisao.
Nenadano, svojevrsna poruka upućena akterima ovog pisanog zamućivanja situacije pod parolom borbe za istorijsku odgovornost, stigla je i od ministra spoljnih poslova RF Sergeja Lavrova, koji je upozorio da je Srpska pravoslavna crkva, jednako kao i ruska crkva, ugrožena opakim delovanjem niza aktera.
„RPC je pod najjačim pritiskom brojnih zapadnih država, pre svega SAD koje imaju za cilj uništenje jedinstva pravoslavlja u svetu. Najštetniju ulogu ima vaseljenski patrijarh koji je pokušao da unese raskol, iako mu nije baš uspelo, u kanonsku Ukrajinsku pravoslavnu crkvu. Takve pokušaje vidimo i u Belorusiji, Siriji, Libanu, na Balkanu, gde je Srpska pravoslavna crkva na meti snažnih napada.“
Kada je o prostoru Zapadnog Balkana reč, najštetnije delovanje protiv nacionalnih interesa celokupnog srpskog naroda međutim ima precizno osmišljena i strateški veoma dobro postavljena praksa „borbe protiv velikosrpske ideologije”. Ova praksa živi na eks-Ju prostoru, ali i u globalnim centrima moći. Od neprijatelja i protivnika, velikosrpska opasnost biva imenovana kao zlo, i potom prepoznata u svemu što podrazumeva zaštitu i očuvanje elementarnih istorijskih i drugih nacionalnih prava i identitetske vertikale Srba.
Zloglasni status „velikosrpstva”, njegove ideologije i hegemonske politike, ustanovljen je preko ciljane manipulacije i naopakog imenovanja svakog istrajavanja u odbrani interesa i prava srpskog naroda. Ovaj „mehanizam” demistifikovalo je i tekuće sporenje povodom ustoličenja na Cetinju, a Apel intelektualaca iskazao se kao ogoljen slučaj obmanjivačke zloupotrebe pojmova.
Ako je tačno, a jeste, da je kraj monopolarnog sveta izvestan, i ako je obrazac antisrpskog delovanja pod maskom otpora velikosrpskoj politici utemeljen u monopolarnom poretku i diktatu njegovih centara moći, nije li vreme za važne promene u srpskom političkom i strateškom delovanju?
„Beograd, Banjaluka, a nadamo se i Podgorica, moraju da razumeju da se američkim krahom u Avganistanu svet promenio. A da opcije multipolarnosti (Rusija i Kina) konačno daju i odgovore Srbima za budući krah američke politike na Balkanu. Svako drugačije ponašanje Beograda, Banjaluke i Podgorice, bilo bi pogubno za Srbe.“ Ovo kaže profesor geopolitike Srđan Perišić, uz konstataciju da je „u toku globalna tektonska promena od Avganistana do Balkana.”
Verujemo da bi uvažavanjem neophodnosti promene srpske političke paradigme, sav aktuelni besmisao i faktička praznina prokaženog pojma „velikosrpska politika” dobio smisleni sadržaj, nacionalnom interesu primerene „srpske politike”, svakako ne i agresivne i za druge navodno opasne teorije i prakse.
Autor Ljiljana Bogdanović
Naslovna fotografija: mitropolija.com
Izvor Pečat, 3. septembar 2021.
BONUS VIDEO:
