Američki plan za izbeglice iz Avganistana

Masovne migracije Amerikancima su potrebne zarad „potkopavanja“ Raisija u Teheranu i Erdogana u Ankari. A to što će se migracije potom nastaviti ka Evropi je - kolateralna šteta

Američkom papiru o avganistanskim izbeglicama pridružila se EU. Potpisom visokog predstavnika za spoljnu i bezbednosnu politiku. Pridružila se i Slovenija. Očigledno, svako iz svog razloga. Za institucije EU, papir predstavlja svojevrsne „smernice daljeg delovanja“.

Za Sloveniju to je neobavezujućeg karaktera, način da se deklarativno podrži vodeća zemlja kolektivnog Zapada, ali istovremeno da se u praksi ne uradi ništa. Otuda u prvoj nezvaničnoj reakciji „izrazi spremnosti“ za prihvatanjem pet avganistanskih izbeglica!

Šef hrvatske diplomatije je velikodušniji, u komšiluk će čak dvadeset Avganistanaca, onih koji su radili pri misiji EU u Kabulu. Da li je ovo i tačka na „udomljavanje malog broja ljudi“, kako to reče Zoran Milanović, ili prvi korak u pripremi javnog mnjenja za nešto drugo?

Tek, Janez Janša, slučajno ili namerno, previđa kako EU nije Jugoslavija. Niti je pozicija Slovenije unutar EU kao onomad u jedinstvenoj komunističkoj federaciji „naših naroda i narodnosti“. Na Janšinu konstataciju kako neće „dozvoliti ponavljanje strateške greške iz 2015. godine“, te da će pomoć biti obezbeđena samo „pojedincima koji su nama pomogli tokom misije NATO-a“, usledio je odgovor predsednika Evropskog parlamenta. I to kakav odgovor! „Nije na Sloveniji da kaže EU šta joj je činiti.“

Džaba priče o jednakosti, uveravanja kako su „svi za istim stolom“, za razliku od onih koji su „na meniju“, džaba i tekuće slovenačko predsedavanje Savetom EU. Brisel se mora slušati i prema njemu se valja prilagođavati.

I nad popom ima pop

Paradoksalno u ovoj situaciji jeste što stav Brisela zapravo diktira Vašington. I nad popom ima pop. Članice EU (i ne manje važno – istovremeno i članice NATO-a) poput Slovenije, a takvih je, posmatrajući indikatore političke, vojne i ekonomske moći – najviše, tu dođu tek kao publika u trećem redu. Šta se odigrava na pozornici?

Američki papir je kratak, sastavljen od pet rečenica raspoređenih u tri pasusa. Pozivaju se ostale države da „rade na tome da sve strane poštuju i olakšaju siguran i uredan odlazak onih Avganistanaca koji žele da napuste svoju državu, kao i stranaca.“ „Avganistanci zaslužuju da žive bezbedno i dostojanstveno“, što podrazumeva i da „Avganistancima i stranim državljanima koji žele da napuste zemlju to mora biti dozvoljeno; putevi, aerodromi i granični prelazi moraju ostati otvoreni i mora se održati mir.“

O evakuaciji avganistanskih državljana koji su radili za zapadne organizacije, vladine i nevladine, ambasade i privatne vojske, govori se već nekoliko meseci. Ipak, do danas se ne zna ni okvirni broj osoba koje se moraju „izvući“. Da li su to desetine hiljada, stotine hiljada? Zavisi i od toga šta se pod „moranjem“ podrazumeva.

Avganistanci u pokušaju da se domognu međunarodnog aerodroma Hamid Karzai u Kabulu, 16. avgust 2021. (Foto: Reuters/Stringer)
Avganistanci u pokušaju da se domognu međunarodnog aerodroma Hamid Karzai u Kabulu, 16. avgust 2021. (Foto: Reuters/Stringer)

Recimo: treba li sada zbrinjavati vojnike, policajce, državne službenike, koji su tako brzo i lako pobegli pred talibanima i predali im vlast bez borbe? Ili se to odnosi na značajno uži krug ljudi?

Pravi problem krije se u delu rečenice u kojem se navodi da će zemlje potpisnice vašingtonske inicijative omogućavati odlazak svih Avganistanaca koji žele da napuste domovinu. Broj takvih lica ne meri se hiljadama već milionima. Logično, ako im se osigurava odlazak, pa se još ovakvim apelom, barem u njihovim očima, još i pozivaju da to učine, onda je otvoreno i gde se nalaze destinacije njihovog dolaska!? Ko će ih primiti?

Kriza se nastavlja

Prema podacima Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice trenutno je oko 1,4 miliona registrovanih avganistanskih izbeglica u Pakistanu, plus blizu 800 hiljada u Iranu. Balkanskom rutom od početka godine prolazilo je tri do šest hiljada migranata mesečno, među kojima je između 40 i 50 odsto Avganistanaca. Dakle, od hiljadu i po do tri hiljade mesečno, i to pre američkog debakla i povratka talibana na vlast. U novim okolnostima, za očekivati je višestruko povećanje. Procene su da u Avganistanu, ne računajući već izbegle, živi preko 35 miliona stanovnika.

Očigledno, evrobirokrate se spremaju za pretpostavljeni scenario. Uprkos najavama iranskih i turskih vlasti o sprečavanju novih „migrantskih talasa“ ka njima i preko njihove teritorije. Za neke u Briselu to je samo nastavak priče iz 2015. godine, za neke je šansa da se teret prihvatanja i naseljavanja migranata prebaci ravnomerno na sve evropske države, računajući i one koje nisu članice EU.

Otuda oštra reakcija Davida Sasolija i podsećanje Janše da mu ono što je moglo u Jugoslaviji neće tolerisati u EU. Procena kako je ovo pridruživanje neobavezujućem američkom papiru, te da će se solidarisanje pokazati na simboličkom nivou, prijemom pet ili 20 osoba, može se ispostaviti – vrlo lošom. Posebno ako se na viđenje Brisela nadovežu i interesi Vašingtona. Jer, za razliku od evrobirokratije, računica američke obaveštajne zajednice sasvim je drugačija. „Migrantski talasi“ iz Avganistana već su sami po sebi pretnja bezbednosti Irana i Turske, u nekoj perspektivi i srednjoazijskih članica ODKB.

Amerikanci ne mogu održati svoj dosadašnji uticaj u tom delu sveta, ali mogu destabilizovati problematične režime i države, usmeravati proces ka stanju (ne)kontrolisanog haosa. Njima su masovne, nezaustavljive migracije potrebne zarad „potkopavanja“ Raisija u Teheranu i Erdogana u Ankari, a to što će se nastaviti ka Evropi, em je kolateralna šteta, em će se valjda nekako EU sa tim izboriti i negativne efekte amortizovati. Ostaje da se vidi koliko je za to sposobna EU!? Da li može i kako slomiti otpor nezadovoljnih članica!? I država koje nisu članice, ali su „organski vezane“ za EU.

Među njima i Srbije, koja nije imala apsolutno niti jedan jedini razlog da se pridružuje američkom stavu. Drugi su zbog članstva u NATO i EU morali da daju „doprinos“ u Avganistanu, pa ih sada podsećaju kako to znači i podelu odgovornosti za posledice neuspeha. Srbija tu nema šta da deli, niti sa NATO, niti sa EU.

Američki vojnik u prolazu pored američke zastave u jednoj operativnoj bazi u provinciji Kunar (Avganistan), 11. septembar 2011. (Foto: AP Photo/David Goldman)
Američki vojnik u prolazu pored američke zastave u jednoj operativnoj bazi u provinciji Kunar (Avganistan), 11. septembar 2011. (Foto: AP Photo/David Goldman)

Povlačenje zapadnih snaga iz Avganistana nije i kraj avganistanske krize. Ona se nastavlja, stiže i do Evrope, manifestuje na različite načine. Između ostalog i kroz polemike centrale u Briselu koju podržava Vašington i vlada nezadovoljnih članica, u kojima političari moraju da polažu račune biračima.

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Emrah Gurel

 

Izvor Sputnjik

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u