Nacija protiv imperije

Na filozofski maestralan način, sa velikom elegancijom u argumentaciji, Hazoni u knjizi iznosi značajnu odbranu principa i vrlina nacije i nacionalizma

Postoje knjige koje na izvanredan način zahvate gibanja i teme svog vremena i na neki način obeleže period u kome su se pojavile. Jedna od takvih knjiga je Vrlina nacionalizma izraelskog autora Jorama Hazonija sa kojom upoznajemo i ovdašnju publiku.

Knjiga se pojavila tokom 2018. godine i naredne godine je dobila prestižnu nagradu konzervativne knjige godine (Paolucci Book Award) koju dodeljuje Aj Es Aj (Intercollegiate Studies Institute) iz Delavera. Povodom nje organizovano je nekoliko velikih međunarodnih konferencija u Vašingtonu i Rimu, između ostalog. Planirani serijal prekinula je kriza izazvana pandemijom kovida.

Autor nije nepoznato ime u svetu savremene političke filozofije i jevrejske teologije. Rođen je u Izraelu 1964. godine, školovao se u SAD da bi se zatim vratio u jevrejsku državu i uključio na raznim nivoima u njen administrativni, politički i intelektualni život. U isto vreme, nastavio je da gradi karijeru i u američkim konzervativnim intelektualnim krugovima, pa njegove dosadašnje aktivnosti obuhvataju članstvo u izraelskom savetu za visoko obrazovanje, osnivanje i upravljanje Šalem centrom za filozofiju i biblijske studije, rukovođenje Institutom „Teodor Hercl“ , najvažnijim cionističkim intelektualnim centrom danas, predsedavanje Fondacijom „Edmund Berk“ u SAD, upravljanje projektom Fondacije „Džon Templton“ za jevrejsku filozofsku teologiju itd. Hazoni ne beži od javnih nastupa i komentara uključujući i vodeće televizijske mreže, novine i magazine. Pojavio se čak i u jednoj od epizoda poznatog serijala Morgana Frimena Priča o Bogu.

Manifest nacionalističkog obrta

Ova knjiga, međutim, nadilazi po uticaju, značaju i recepciji sve što je Hazoni do sada uradio. Na njegovoj ličnoj internet stranici može se naći bukvalno više od 100 prikaza i reakcija na knjigu, a nepopisanih verovatno ima još toliko. Prikazi i osvrti izašli su u svim vodećim novinama, časopisima, naučnim časopisima posvećenim nacionalizmu, međunarodnim odnosima i političkoj filozofiji na engleskom jeziku. O knjizi su pisale i veličine poput Nila Fergusona, Roberta Kejgana, Majkla Hardinga, Jael Tamir, Majkla Linda, Rodžera Kimbala. Do sada su objavljena izdanja na francuskom, nemačkom (Austrija), italijanskom, mađarskom i portugalskom (Brazil). U najavi su, pored našeg prevoda, i prevodi na švedski, španski i poljski, a prava su otkupljena i u Kini i Japanu.

Studije nacionalizma su u vreme pre i posle pada Berlinskog zida izrasle u jedno posebno interdisciplinarno područje, a zlatno doba je faktički bila poslednja decenija dvadesetog veka. Tokom osamdesetih su objavljene klasične, naširoko citirane konstruktivističke i modernističke studije Ernsta Gelnera, Benedikta Andersona i Erika Hobsbauma. Entoni Smit, koji je svoju teoriju gradio uravnotežavajući prethodni pristup isticanjem značaja etničke osnove, simbola i mitova, objavio je čitav niz važnih i preglednih studija od kojih je svakako najuticajnija Nacionalni identitet iz 1997. godine. Tokom iste decenije objavljeni su i sada već klasični radovi Jael Tamir (1993), Dejvida Milera (1995), Lie Grinfeld (1992) i Rodžersa Brubejkera (1992. i 1996), kao i brojni vredni zbornici radova i pojedinačne studije gde svakako treba izdvojiti doprinos Bernarda Jaka.

Dok su marksistički i modernistički usmereni autori oglašavali kraj nacionalizma kao završene faze u istoriji zapadnog čovečanstva, zanimljivo je da su autori liberalne i socijaldemokratske provenijencije reagovali ističući kulturološku osnovu nacionalizma i njegov neprolazni značaj za individualno i kolektivno samopoštovanje, identitet i druge realne potrebe savremenog čoveka. Tamirova i posebno Miler branili su nacionalizam kao osnovu za solidarnost, čak i materijalnu preraspodelu unutar jednog društva, ističući da tek jak osećaj zajedništva i međusobne pripadnosti može da legitimiše i motiviše članove jedne zajednice da se brinu o drugim, lošije stojećim ljudima.

Pozadina za razumevanje ovakvog procvata studija nacionalizma tokom te decenije bila je rano uočena činjenica da svet globalizacije nije vodio očekivanom razvodnjavanju značaja kolektivnih identiteta nego ga je, štaviše, ojačao. Brojni regionalni sukobi i ratovi vođeni uglavnom na bazi nacionalnih i verskih razlika, pokazali su da nacionalizam i te kako ima svoje mesto u savremenom svetu. No, detaljne studije pokazale su da on ima niz i dalje neophodnih funkcija i pozitivnih strana koje često tek omogućuju razvoj, slobodu, liberalnu demokratiju, solidarnost i napredak neke zajednice ili države.

Zastave država članica Ujedinjenih nacija ispred sedišta u Ženevi (Foto: Wikimedia/Flickr/Tom Page, CC BY-SA 2.0)
Zastave država članica Ujedinjenih nacija ispred sedišta u Ženevi (Foto: Wikimedia/Flickr/Tom Page, CC BY-SA 2.0)

U narednoj deceniji, cezura 11. septembra učinila je da ove rasprave znatnim delom utihnu. Pitanja islamizma, terorizma, intervencionizma počela su da dominiraju u akademskim krugovima. Evropska unija je uprkos krizi oko ustava nastavila da se širi i produbljuje, a u fokus su sve više ulazili takozvani kulturni ratovi unutar SAD. Istovremeno, Kina i Rusija su igrale sve veću ulogu i polako je počelo da se govori o transformaciji sveta ka multipolarnosti. Sledeći delimično Hantingtona, ali i Haushofera, Dugin je počeo da zagovara tezu o regionima u kojima će određene (nekada imperijalne) sile imati primat. Krajem te decenije obnavlja se akademsko izučavanje pojma imperije koje naučnici koriste i za ponašanje SAD, ali i za razumevanje evropske ambiciozne konstrukcije. U svojoj knjizi, Hazoni je sažeo upravo ove dve velike debate, suprotstavljajući ideju nacije i nacionalizma ideji i praksi imperija, odnosno carstava.

Decenija koja je na izmaku donela je niz praktičnih obrta i direktnih podsticaja za nastanak ovakve knjige. Značajan podstrek došao je iz Istočne Evrope. Orban je već deset godina suvereno na vlasti, poljska partija Pravo i pravda uz manje prekide skoro isto toliko, a slično usmerene vlade nastale su od Letonije do Makedonije. Demografski pad, odliv stanovništva, nova kvaziliberalna ideologija koja im je nametnuta preko univerzitetske, akademske i NVO mreže, i dramatičan rast javnog duga, izazvali su kod ovih naroda opravdane strahove za budućnost i fizičko preživljavanje sopstvenih država. Sve je to došlo na već postojeći tradicionalni osećaj ugroženosti od sopstvenih suseda ili susednih džinova sa imperijalnim tradicijama (Rusija i Nemačka) i sve veće nezadovoljstvo nad moralnim permisivizmom i ugrožavanjem tradicionalne porodice.

Migrantska kriza 2015. godine bila je, međutim, strahovit okidač koji je već postojeće nezadovoljstvo podigao na nivo političkog, vrednosnog i bezbednosnog programa. Iza odbijanja zemalja Višegradske grupe da prihvate kvote muslimanske imigracije jasno se probila argumentacija zasnovana na klasičnom nacionalizmu: odbijamo da pretvorimo svoje države, koje smo teškom mukom stekli i odbranili od raznih imperija, uključujući i nedavno srušenu sovjetsku, u multikulturalne, bezbednosno problematične tvorevine bez jasnog identiteta, podeljene, nesolidarne i, u krajnjem ishodu, nedemokratske. Kako je to bivši poljski ministar spoljnih poslova Sikorski vrlo lapidarno objasnio, ne želimo da postanemo Francuska.

No, i unutar zemalja Zapadne Evrope pojavili su se slični pokreti. Stranke koje su se zalagale za obnovu nacionalnog principa i odbranu suverenog definisanja imigracione ali i drugih važnih identitetskih politika, ostvarile su značajan rast i postale deo vlasti u Danskoj, Finskoj, Austriji, Italiji itd. U Francuskoj je Le Penova ušla u drugi krug predsedničkih izbora, u Nemačkoj je Alternativa za Nemačku prešla deset procenata i ušla u Bundestag. Čitav ovaj talas snage mejnstrima su lakonski odbacile kao populizam, odbijajući demokratsko pravo naroda da izabere principe i modele koji se akademskoj i birokratskoj eliti nisu svideli. Sve izrazitije je nastajala podela između elite i običnog naroda koju je na primeru SAD opisao Hantington u svojoj poslednjoj knjizi, kod nas prevedenoj pod nazivom Američki identitet.

Čitav ovaj talas ostvario je vrlo zanimljive kontakte i odnose sa Netanjahuovom administracijom u Izraelu. Unutar jevrejske intelektualne i političke zajednice, natproporcionalno uticajne u globalnom akademskom i medijskom svetu, profilisao se oštar sukob između levo-liberalne globalističke struje koju simbolizuje Džordž Soroš i suverenističke i nacionalističke struje sa Netanjahuom na čelu.

Na sve to je, od 2016. godine, došao nacionalistički obrt u dve najvažnije zemlje protestantske tradicije, Ujedinjenom Kraljevstvu i Sjedinjenim Državama. Knjiga i počinje ukazivanjem na Bregzit i Trampovu pobedu 2016, kao direktne povode za pisanje. Sve ovo zajedno porodilo je Vrlinu nacionalizma kao neku vrstu manifesta tzv. nacionalističkog obrta na Zapadu.

Hazonijeva knjiga to nesumnjivo jeste, pisana je programski i akciono, zalažući se za određenu vrstu međunarodnih odnosa, poretka nacionalnih država. U isto vreme ona je vrlo ubedljiva filozofska knjiga, izuzetno elegantno dedukovana, sa najčešće veoma ubedljivim argumentima i potkrepljena zaista fantastičnim spiskom najrelevantnije literature o svim oblastima kojih se dotiče.

Odbrana vrline nacije

Osnova knjige je suprotstavljanje imperijalnog poretka i poretka nacionalnih država. Hazoni tvrdi da su i hrišćanstvo i islam u osnovi imperijalni modeli koji su se pretakali u imperijalne političke tvorevine. Nasuprot stoji jevrejska tradicija koja brine samo o svom prostoru bez namere da svoje principe, ideologeme i modele nametne i drugima, a njen obnavljač i nastavljač u doba moderne jeste protestantizam i vestfalski poredak koji je on kreirao. U rakursu ove knjige, nažalost, ne nalazi se istočno pravoslavno hrišćanstvo koje je sa tradicijom pomesnih crkava daleko pre protestantizma stvorilo sintezu hrišćanstva i etno-nacionalne tradicije, kod Srba poznatu kao Svetosavlje.

Ruska crkva koju Hazoni posmatra kroz percepciju Trećeg Rima, dakle imperijalno, u svom programskom spisu iz 2000. Osnove socijalnog učenja RPC (naše izdanje 2007), vrlo jasno je, upravo pozivajući se na Stari zavet, postavila značaj nacionalnog principa za svoje delovanje.

Izraelski filozof i autor knjige „Vrlina nacionalizma“ Joram Hazoni (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/The Rubin Report)
Izraelski filozof i autor knjige „Vrlina nacionalizma“ Joram Hazoni (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/The Rubin Report)

Primer moderne imperije, doduše bez autentične vojne snage, prema Hazoniju, jeste Evropska unija, za koju smatra da će se ponovo pretvoriti u prošireno nemačko carstvo. U američkoj tradiciji vrlo pažljivo prati smenjivanje principa nacionalizma sa povremenim imperijalnim zaletanjima i pregnućima, i veruje da je sa Trampom otpočeo proces povratka nacionalizmu. Iz njegove vizure, nacionalizam, u svojoj macinijevsko-milovoj tradiciji, jeste ne samo neophodna osnova za izgradnju liberalno-demokratskog poretka već i jedini autentični princip za razvijanje nenasilnog međunarodnog poretka. Suprotno opštem ubeđenju i akademskoj dogmatici, on zasnovano tvrdi da je imperijalistički fundamentalizam veći izvor netolerancije, nasilja, agresije itd. Ovaj argument je svakako podložan faktičkom osporavanju budući da se mogu naći primeri potpuno samodovoljnih carstava koja nisu težila proširenju po svaku cenu, niti su nastojala da poraze sva druga carstava i da budu jedina globalna politička tvorevina. No, sam princip je heuristički veoma plodan, zato što mnoge imperije, uključujući i EU, zaista nastupaju sa fundamentalističkih vrednosno-ideoloških pozicija.

Jedna od najviše osporavanih teza jeste da nacisti nisu bili nacionalisti. Hazoni iznosi argumente o rasističkoj i rajhovskoj prirodi Hitlerove Nemačke, tvrdeći da Nemci uopšte i nisu imali pravu nacionalnu tradiciju već isključivo imperijalnu, koju je Hitler obnovio. Pravi odgovor na ovu debatu jeste ukazivanje na izuzetno složenu i heterogenu prirodu i Hitlerovog pokreta, i njegove dvanaestogodišnje vladavine. Režim je obuhvatao i imperijalističke i nacionalističke, i rasističke, i eugeničke i okultne elemente – autoru je najvažnije da nagon za ekspanzijom poveže sa imperijalnom prirodom dok princip nacionalizma, po njemu, podrazumeva samo manje korekcije granica u skladu sa promenama na terenu koje donose procesi dugog trajanja (demografija, kultura, ratovi).

Politički filozofi imali bi takođe primedbe na vrlo pragmatski i limitirano postavljen pojam liberalizma u knjizi. Hazoni nastoji da izgradi konzervativni nacionalizam, koji suprotstavlja savremenom liberalnom imperijalizmu. No u modernoj istoriji liberalizam i nacionalizam su se, nimalo slučajno, podigli kao dva fenomena koji brane isti princip – slobodu (individualnu i kolektivnu). Klasični liberalizam je mnogo bliži Milovoj tradiciji, na kojoj Hazoni i gradi svoju argumentaciju, nego Kantovoj univerzalističkoj i fundamentalističkoj. Iako poznatu knjigu Tamirove, Liberalni nacionalizam, pominje samo na jednom mestu u fusnotama, mnogo od njene takođe milovske, ali i macinijevske argumentacije nalazi se u Vrlini. Milerovu slično intoniranu knjigu Hazoni mnogo eksplicitnije navodi i koristi.

Vredi pomenuti da je Tamirova prošle godine objavila knjigu Šta je nacionalizam? u kojoj je ponovila i doradila argumentaciju iznetu pre skoro tri decenije. Njen motiv bio je da unutar liberalne tradicije odbrani pravo na nacionalizam i, zapravo, da u trenutku kad oseća veliki povratak principa nacije i nacionalizma pokuša da ga usmeri u pravac povezan sa klasičnom liberalnom tradicijom individualnih sloboda, vladavine prava, tolerancije, elementarne solidarnosti unutar zajednice, i poštovanja jednakih prava za druge nacije. Veliki deo toga ona deli sa autorom ove knjige, koji uz to dodaje značaj porodice, malih zajednica, primat nacionalne lojalnosti nad slobodnom trgovinom i egoizmom, neophodnost religije i morala.

Da zaključimo, Hazoni je na filozofski maestralan način, sa velikom elegancijom u argumentaciji, priredio značajnu odbranu principa i vrline nacije i nacionalizma. Knjiga je, kako bi Hegel rekao, mislima obuhvatila tendencije svog vremena i podstakla ozbiljnu raspravu i promišljanje o tome kakav nam poredak treba u veku čija je petina već na izmaku. U trenutku kada izlazi srpsko izdanje, u Americi se vraća administracija koja je izrazito antinacionalistička, u Zapadnoj Evropi je kontroverznim metodama zaustavljen rast nacionalista i oni su proterani iz vlada, a Mađarska i Poljska nalaze se pod snažnim udarom briselske „imperijalne administracije“. Budućnost će pokazati da li je Hazonijeva knjiga bila u praktičnom smislu odraz jednog interregnuma ili program koji nagoveštava budući pravac razvoja sveta.

Državne zastave na jarbolima (Foto: Vladislav Klapin on Unsplash)

Kao akademski doprinos, njena vrednost je nesumnjiva. Drago nam je da će i čitaoci na balkanskom prostoru moći da se upoznaju sa jednim od najuticajnijih globalnih proizvoda akademske misli danas.

 

Predgovor za knjigu Jorama Hazonija „Vrlina nacionalizma“, prev. Sanja i Miša Đurković, Institut za evropske studije, CLIO, Beograd 2021.

 

Miša Đurković je naučni savetnik Instituta za evropske studije i autor više knjiga, među kojima su Tamni koridori moći, Desna misao u 20. veku i Politička misao Džona Stjuarta Mila“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: ies.rs

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Kolumna, Filozofija
Pratite nas na YouTube-u