Kako je u Crnoj Gori došlo do još jednog trijumfa pravoslavlja koje je na udaru širom planete, tako je odnekle jarko sinuo Žarko Korać da nam objasni kako je to ona crkva čiji je mitropolit govorio kako je Radovan Karadžić heroj. On u tekstu (možete ga pročitati OVDE; prim NS) uopšte ne vidi razliku između hrišćanstva i pravoslavlja, politike i religije. Korać, kao neko ko se izjašnjava kao psiholog, mora znati da su mišljenja o pojedinim ličnostima i istorijskim događajima stvar subjektivnosti. Uveren sam da je on video Đinđića kao spasioca i demokratu nad demokratama, a ja baš naprotiv. Da li me to čini nekakvim nepodobnikom u novom srpskom društvu koje bi Korać gradio?
Da podsetimo, u pitanju je čovek koji priča o demokratiji i slobodama ni trenutka ne obrativši pažnju na progon svog kolege sa Filozofskog fakulteta Miloša Kovića. O pravdi i slobodama piše čovek koji je svojevremeno, boreći se za predsedničku funkciju u GSS-u, kako je tada preneo Glas javnosti, izjavio: „Žene u politici leče svoje seksualne frustracije.“ Takođe, izjavljivao je i kako je „vlast neodoljiva samo u primitivnim, zaostalim društvima, u kojima se ljudi teško afirmišu na drugi način“, pa je onda rešio da i sam pripadne tom zaostalom i primitivnom društvu, pa je tako bio zamenik premijera u Vladi Srbije od 2001. do 2003. godine, a onda poslanik u Skupštini Srbije kao deo koalicije oformljene oko LDP-a od 1993. do 1997, od 2003. do 2007, od 2008. do 2012. i od 2012. do 2014. godine. Kao što vidite, njegova istorija primitivizma i života na račun naroda vrlo je bogata, a valja podsetiti da je u periodu kada je obavljao navedene funkcije bio poslanik i onog dela naroda koji svojim novim galimatijasom nazvanim „’Đilasova kopilad’ i odbegli ’srpski svet’“ vređa u Danasu, tačnije bio je i poslanik onoj većini naroda u Crnoj Gori koja je bila za ustoličenje mitropolita Joanikija.
Nije propustio veliki psiholog, sada već slučaj za psihologa, priliku da još jednom podseti na laž da je blaženopočivši mitropolit Amfilohije pretio na Đinđićevoj sahrani, jer ta laž u drugosrbijanskim krugovima, i pored mnogo puta datog objašnjenja mitropolita da je rečenica usmerena protiv Đinđićevih ubica, uvek posluži da tekstovi budu za nijansu duži i da izazovu još više mržnje navodno pišući protiv iste, a i da se ispuni revizionistička kvota.
On tvrdi da je ono komitsko divljanje na Cetinju „otpor instituciji koja negira osnovno ljudsko pravo da se nacionalno izjašnjavaš kako se osećaš“. I Korać se sigurno oseća, ali nije siguran kao šta. Šizorfenija je obuzela ocvalog psihologa koji više nije siguran da li je psiholog ili političar, Srbin ili bilo šta drugo, demokrata ili liberal, profesor ili kolumnista (mada njegova ocena od 3.75 na sajtu za ocenjivanje profesora govori u prilog tome da je ipak kolumnista), i da li su u pitanju neznanje ili godine.
Napisao je da „tuga Beograda što postoji crnogorska nacija je ogromna“, a zna da je Beograd, barem oni glasovi koje imamo priliku da čitamo, srećniji što postoji crnogorska nacija od Crnogoraca pravoslavne veroispovesti.
Rekao je kako smo za vikend svedočili golom državnom nasilju u funkciji očuvanja društvene pozicije SPC, jer, zaboga, valjda policajci nemaju pravo da se brane kada grupa huligana dođe da pali gume, blokira puteve i preti. Jedino nasilje koje smo videli jeste ono na barikadama na Cetinju, dok smo u Podgorici videli jedino ono što pravoslavlje i jeste, a to je ljubav. Ispade, po njegovom, da je sramota braniti mitropolita ukoliko mu je već život ugrožen, i to objašnjava slučajem nadbiskupa Tomasa Beketa tvrdeći da crkva mora opstajati kao nenasilna. Biće da Koraća ne napuštaju samo misli koje lepi na papir, već i sećanja, jer koliko se sećamo, oni na barikadama su bili nasilni, a ne patrijarh i mitropolit koje su sprovodili na ustoličenje poput zatvorenika.
Nakon toga, Korać tvrdi kako nam na demokratskom putu SPC neće pomoći, a valjda njegovo životno delo i političko angažovanje hoće, njega koji Pilipendu čita kao priču o siromašnoj ženi. Za sam kraj onog skoka sebi u usta od teksta, on kaže: „Pokušajte da zamislite scenu gde patrijarh sam odlazi među demonstrante na Cetinju, seda sa njima i razgovara. Ako ne možete, onda je to definicija nas samih.“ Da je nekim slučajem patrijarh otišao među demonstrante, dogodilo bi mu se isto što i mitropolitu Joanikiju Lipovcu. Možda ga baš zato Korać tako i savetuje.
A ako je baš toliko njemu stalo do crnogorske državnosti i komitske pravde, zašto nije otišao na Cetinje sa Nenadom Čankom? Bila je to prilika da revitalizuje svoju političku karijeru, možda nekom savetničkom pozicijom kod Mila Đukanovića ili da dobije mesto profesora negde u Crnoj Gori. Valja raditi na revizionizmu, a Korać kao čovek koji je svojevremeno u novinama opisan kao neko koga „uglavnom zastupaju ljudi koji imaju problema sa vlastitim identitetom i s kontrolom vlastitih nagona“ (ovo sa nagonima valjda zbog onog zaljubljivanja u studentkinju) mogao bi se naći u samom vrhu nove crnogorske nauke kad već ovde ore te zatravljene njive psihologije čisto rekreativno.
Korać je učestvovao u pravljenju „Metle bez drške“ na čemu moram da mu zahvalim, ali tek sad vidim gde je drška završila i zašto se emisija tako zvala. Geljajući, valjda zbog drške, u autošovinizam, Korać se preporučuje za neke nove izvore finansiranja i uticaja. Dajte da se pomogne čoveku sa nekom pozicijom, ipak je u pitanju nekadašnji predsednik vlade skoro pa čitava dva dana (17. i polovinu 18. marta 2003. godine).
Kad pročitate gorenavedeni tekst iz Danasa, videćete da je Korać sasvim sigurno duže bio premijer nego intelektualac.
Naslovna fotografija: Wikimedia/Medija centar Beograd, CC BY-SA 3.0
Izvor Iskra
BONUS VIDEO:
