„On možda jeste kučkin sin, ali je naš kučkin sin“.
Tako je predsednik Frenklin D. Ruzvelt rekao za nikaragvanskog diktatora Anastasija Somozu, što je zvučalo veoma američki. Jer, od svojih prvih dana, Amerika je sarađivala sa autokratama kad su tako nalagali nacionalni interesi.
Džordž Vašington je bio presrećan 1778. godine, kada je saznao da su naše diplomate sklopile savez sa francuskim kraljem Lujem Šesnaestim. Znao je da će savez biti neophodan za američku pobedu.
Aprila 1917. godine, SAD su ušle u rat „kako bi učinile svet bezbednim za demokratiju“ i našle se u savezu sa četiri najveća svetska carstva: britanskim, francuskim, ruskim i japanskim. Sva četiri pomenute imperije anektirala su nove kolonijalne zemlje i narode zahvaljujući pobedi za demokratiju u kojoj smo mi odigrali odlučujuću ulogu.
U Drugom svetskom ratu dali smo ogromnu vojnu pomoć Sovjetskom Savezu Josifa Staljina, koji ju je iskoristio za razbijanje, osvajanje i nametanje komunizma polovini Evrope.
Antonio Salazar, diktator Portugalije, bio je jedan od osnivača NATO-a. Tokom Hladnog rata udružili smo se sa autokratama Singmanom Rijem iz Južne Koreje, Ferdinandom Markosom sa Filipina, iranskim šahom i generalom Augustom Pinočeom iz Čilea. Druga po veličini vojska u NATO nalazi se pod autokratskom vlašću turskog predsednika Redžepa Erdogana.
Naši glavni saveznici u arapskom svetu su egipatski general Abdel Fatah el Sisi, koji je zbacio demokratski izabranog predsednika Mohameda Morsija, kao i razni kraljevi, prinčevi, sultani i emiri širom Persijskog zaliva.
Bajdenova definicija
Ipak, predsednik Džo Bajden definisao je globalnu borbu kao onu između demokratije i autokratije i rekao: „Demokratija hoće i mora prevladati“.
„Slažemo se sa tom strateškom vizijom“, ponovio je Vašington post.
Ali da li je ovo tačan prikaz rivalstva velikih sila danas?
Ako je osnovna linija podele ona na autokratije i demokratije, na kojoj strani se nalaze Erdogan, Sisi i saudijski prestolonaslednik Mohamed bin Salman?
Da li smo zaista u ideološkom ratu sa Rusijom Vladimira Putina danas, kao što smo bili tokom Hladnog rata sa Staljinovim SSSR-om? Sa Putinom imamo razmirice oko Krima i Donbasa i zbog toga što želi da spreči Ukrajinu i Gruziju da se priključe NATO-u. Ali gde su dokazi da Putin nastoji da promeni naš demokratski politički sistem u autokratski?
Putinove zamerke nama tiču se politike koju vodimo, a ne demokratije.
Tokom pedesetih godina prošlog veka Nikita Hruščov se hvalio da će unuci tadašnjih Amerikanaca živeti pod komunizmom. Da li je Putin ikada proglasio sličan ideološki cilj Kremlja?
Priroda spora sa Kinom
Da li je naše neslaganje sa Kinom ideološkog karaktera?
Kina je velika i rastuća ekonomska i vojna sila, posvađana sa većinom suseda. Ima trgovinskih problema sa Australijom, granični spor sa Indijom na Himalajima, probleme sa Vijetnamom, Filipinima i četiri druge zemlje oko pitanja ko poseduje ostrvca u Južnom kineskom moru. Kina takođe smatra da joj pripada Tajvan, kao i Senkaku ostrva koja kontroliše Japan.
Ali sa izuzetkom Tajvana i Hongkonga, za koje tvrdi da predstavljaju delove suverene kineske teritorije, Peking nije pritiskao bilo koju zemlju da usvoji politički sistem sličan onom koji sprovodi kineska Komunistička partija. On koegzistira sa komunističkim Vijetnamom, autokratskim Mjanmarom, teokratskim Avganistanom i demokratskom Indijom, Australijom i Japanom.
Razmirice koje Peking ima sa nama nemaju veze sa činjenicom da je Amerika demokratski organizovana država. Peking nam zamera politiku obuzdavanja Kine i podršku zemljama južne i jugoistočne Azije koje rade protiv njegovih strateških ciljeva.
Sporovi nisu ideološke, već političke i strateške prirode. Zašto ih onda pretvaramo u rat različitih sistema? Gde su dokazi da Peking pokušava da uspostavi komunizam u susednim zemljama ili promeni njihove političke sisteme u skladu sa svojom voljom?
Ideološki rat?
Međutim, postoje dokazi da Sjedinjene Države aktivno podrivaju Putinovu vlast u Rusiji. Iako je Kremlj optužen za hakovanje mejlova Demokratskog nacionalnog komiteta i kampanje Hilari Klinton 2016. godine, kako bi se to, čak i da je tačno, moglo uporediti sa današnjim američkim mešanjem u unutrašnja pitanja Rusije?
Da li su Radio Sloboda/Radio Slobodna Evropa objektivni i neutralni u svom izveštavanju u Rusiji? Da li se mnoge nevladine organizacije i Nacionalna zadužbina za demokratiju ustručavaju od mešanja u unutrašnju politiku Rusije? Šta je Kremlj učinio da unapredi političke ambicije Donalda Trampa i da li se to može porediti sa onim što naše državne institucije i kvazivladine agencije rade na podrivanju Putinove vlasti i političkoj promociji Alekseja Navaljnog?
Ako je američka demokratija u ideološkom ratu sa Rusijom, ko je ovde u ofanzivi? Ko želi da promeni čiji politički sistem?
„Američki nacionalni interes i promocija demokratije – ili barem političke stabilnosti – u svetu se ne mogu tako lako razdvojiti“, piše Vašington post.
Ali gde je Amerika stekla pravo da se meša u unutrašnje stvari drugih zemalja kako bi ih promenila i prilagodila sebi? Ako je naš cilj da demokratizujemo Rusiju i Kinu, odnosno da promenimo njihove političke sisteme u skladu sa demokratijom našeg tipa, nije li to ravno objavi ideološkog rata?
Nije li to suština ideološkog ratovanja?
I, ko je onda agresor u ovom novom ideološkom ratu?
Preveo Radomir Jovanović/Novi Standard
Naslovna fotografija: Jim Watson/AFP via Getty Images
Izvor Buchanan.org
BONUS VIDEO:
