Američki poraz i blamaža u najdužem (dve decenije) ratu koji je Vašington vodio, a bilo ih je mnogo, uključujući i bombe nad našim glavama, deluje zaista prevratnički. U ruševinama mnogih, najčešće pogubnih, iluzija i zabluda, nazire se stvaranje jednog „novog sveta“. Istina, s mnogo nepoznanica, ali s jednom izvesnošću i sigurnošću: neće više biti unipolaran.
Šokantan avganistanski poraz najveće i najjače sile sveta delovao je zaista kao „veliki prasak“. I, bez trunke zluradosti, za mnoge je otrežnjujući. Posebno za same Amerikance i njihove verne saveznike, koji su ih poslušno, bespogovorno i ponizno sledili u ovoj, odavno problematičnoj i besmislenoj, ratnoj avanturi.
Gorak, dramatičan i strašan je taj razvoj događaja, gotovo je zavapila, nesklona inače (pre)jakim rečima i emocijama, nemačka kancelarka Angela Merkel. Ovo je i za nju, na zalasku karijere, bolan spoljnopolitički poraz. Slala je nesustalo vojnike u avganistanske pustare i nedođije (160.000 za dve decenije, od kojih su se mnogi vratili s ranama i traumama, a njih 55 u mrtvačkom sanduku) uveravajući i sebe i naciju da ta misija ima nekog smisla. Sad je i njoj „puklo pored očima“: moramo kao saveznici konstatovati, rekla je, da nismo uspeli. I što je još važnije: moramo izvući pouke iz ovakvih oružanih intervencija.
Teške lekcije
S one strane Atlantika stižu nagoveštaji da se takve pouke, tamo gde je to najpotrebnije, navodno, zaista izvlače: Džozef Bajden poručuje svojim zemljacima („umornim od ratova“) i svetu da „okreće list“ i napokon se odriče famoznog i zlokobnog američkog intervencionizma.
Prve nagoveštaje „okretanja (tog) lista“ saopštio je, još u martu, državni sekretar Entoni Blinken, govoreći o prioritetima nove administracije. Sjedinjene Američke Države su, rekao je Blinken tom prilikom novinarima, „naučile teške lekcije“ iz ratova. Američki narod je „umoran od dugotrajnih intervencija“. Bajdenova administracija, obećao je ministar, daće prednost diplomatiji nad oružjem i vojnom moći. Pokazalo se, i u Avganistanu i na Bliskom istoku, da vojna sila igra ograničenu ulogu u izgradnji trajnog mira.
I ono najvažnije u američkom „okretanju novog lista“: Vašington odustaje, poručuju Bajden i Blinken, od famoznog „izvoza demokratije“, što se decenijama praktikovalo. Nećemo, konstatuje Blinken, više pokušavati da skupim vojnim intervencijama i nasilnim rušenjem autoritarnih režima, što smo koristili u prošlosti, tamo da uspostavljamo demokratiju. Uprkos dobrim namerama, nismo u tome uspeli. A posledice su teške: rastakalo se poverenje u američki narod. Radićemo drukčije.
Hoće li kraj i krah zablude da će okupatori, u ovom slučaju, i posebno na primeru Avganistana, biti dočekani, i doživljeni kao oslobodioci, (o)značiti i kraj militarizacije (i militantne) američke spoljne politike? Očigledno ne. Biće više selektivnosti. Blinken: činićemo to samo u slučajevima kad su naši ciljevi jasni i ostvarivi, uz sadejstvo diplomatije, u skladu s našim vrednostima i zakonima, uz pristanak naroda.
Njegov šef Bajden govori o promeni strategije, jer se, kaže – promenio svet. U tom „novom svetu“, objašnjava američki predsednik, terorističke pretnje su „metastazirale“, ne dolaze samo iz Avganistana. A ovu nesrećnu zemlju, da podsetimo, na nišan je, posle onog „crnog (i tragičnog) američkog septembra“, uzeo Džordž Buš Mlađi, započinjući prvi frontalni i globalni rat protiv terorizma. Bila je to osvetnička odmazda zloglasnoj Al kaidi i Osami bin Ladenu, koji su uživali zaštitu talibana.
Bajden je, objašnjavajući promenu strategije u promenjenom svetu, precizirao: osnovna dužnost predsednika Sjedinjenih Američkih Država je da „štiti Ameriku“. Ne više od pretnji iz 2001. godine (kada je Džordž Buš krenuo u avganistansku ratnu avanturu) nego od pretnji 2021. i onih koje će se sutra pojaviti. U toj novoj strategiji Amerike, kaže njen predsednik, neće više stacionirati hiljade vojnika u inostranstvu i trošiti milijarde dolara. I dodao: Rusija i Kina bi najviše želele da Sjedinjene Američke Države ostanu „zaglavljene još jednu deceniju u Avganistanu“.
Kad je reč o „trošenju milijardi“, Bajden je saopštio takođe šokantan podatak da je operacija u Avganistanu američke poreske obveznike dnevno koštala 300 miliona dolara, a ukupan ceh, za dvadeset predugih ratnih godina, više od dva biliona dolara.
U traženju krivaca za totalni fijasko američkog angažovanja u Avganistanu, i za njihov „najduži američki rat“ (predsednik priznaje da je sve to „bila velika greška“), političari optužuju generale, a generali političare. Avganistan, poput Vijetnama, postaje očigledno nova američka trauma. I ne samo američka, kako smo videli s početka ovog teksta.
Novi, promenjeni svet
Nije američki predsednik, ni pod teretom tih grdnih milijardi, koje bi on sada radije da upotrebi u dotrajalu infrastrukturu i popravljanje sopstvenih političkih „akcija“ (pale su osetno zbog dramatičnih slika haotičnog povlačenja iz Avganistana) postao najednom pacifista. Ne. Prst se i dalje drži na obaraču. U Bajdenovoj promenjenoj strategiji, umesto kopnenih ratova („osim onih koji su zaista nužni“), uslediće, kad zatreba, udari po teroristima. Dakako izdaleka, s bezbedne udaljenosti. S dronovima i ubistvenim „pametnim“ raketama.
Za Bajdena novi „promenjeni svet“, inače, znači oštro nadmetanje i sukobljavanje s Pekingom. Ekonomski (što je sve teže), politički (Vašington pokušava da mobiliše „savez demokratija“ protiv autoritarnih režima i sistema) i, sve više, vojno. Kolumnista časopisa Nešnel interest upozorava, najavljujući kraj američkoj planetarnoj hegemoniji i moći, da Sjedinjene Američke Države, pored ostalog, nisu uspele da spreče Kinu da poveća svoju moć i dominaciju u Istočnom i Južnom kineskom moru, nisu uspele da je obuzdaju u širenju uticaja putem inicijative „Jedan pojas, jedan put“. Državni sekretar Blinken, glavni „arhitekta“ nove američke spoljne politike, Kinu vidi kao „najveći geopolitički test“.
A tu je i Rusija, s Vladimirom Putinom, kao veliki izazov na „više frontova“. Za šta se, korišćenjem programirane rusofobije, takođe traže i nalaze saveznici. Tako su se, tokom njene nedavne (i oproštajne) posete Vašingtonu, američki predsednik i nemačka kancelarka obavezali da će se ortački suprotstaviti eventualnoj „ruskoj agresiji“ na susede…
Ruski predsednik Vladimir Putin je, inače, ocenio dvadeset godina rata i američkog angažovanja u Avganistanu kao „tragediju za tu zemlju“. Iako je zvanična Moskva sve vreme talibane smatrala za teroriste, njen pristup je pragmatičan: priznaje pobedu talibana, spremna je na dijalog s njima (taj dijalog je, kako se čuje, posebnim kanalima, postojao je i ranije) i eventualno, uz određene čvrste garancije, na diplomatsko priznanje novih vlasti u Kabulu. Rusi su zadržali ambasadu u Kabulu i pomno prate razvoj situacije. Naglašeno su obazrivi: strepe od talasa izbeglica koji bi mogao da zapljusne države koje su nekada bile u sastavu Sovjetskog Saveza a graniče se s Avganistanom. I posebno širenja terorizma.
I Nemci bi se, ovoga puta samo diplomatski, vratili u Kabul, ako „razvoj događaja to dozvoli“. Ako bi, kaže šef nemačke diplomatije (još neko vreme, parlamentarni izbori su 26. septembra) Hajko Mas, politička i bezbednosna situacija omogućila, Nemačka bi ponovo otvorila ambasadu u Kabulu, koju je, kao i ostali zapadnjaci, zatvorila pred iznenađujuće munjevitim naletom talibana. Postoji velika potreba za našim diplomatskim prisustvom, rekao je Mas. I dodao: s Avganistanom nas povezuje mnogo toga. Ne precizirajući šta.
Šef EU diplomatije Žozep Borel bio je određeniji i direktniji. Španac veruje da je, posle američkog debakla u Avganistanu, „kucnuo čas Evrope“. I „osvežio“ staru ideju o „evropskoj armiji“. Nikad, kaže, nije bilo potrebnije da Evropa ima snažnu odbranu nego sada, nakon događaja u Avganistanu i s Avganistanom.
Borel naslućuje vakuum koji ostavlja američko vojno povlačenje i nagoveštaj politike izolacionizma. Nije jedini među američkim evropskim partnerima i saveznicima. Stižu upozorenja koja je, s te strane, malo ko očekivao, iz Velike Britanije, najvernijeg i najpouzdanijeg američkog saveznika na Starom kontinentu. Britanski ministar odbrane Ben Vols nedavno je konstatovao: supersila (misli na SAD) koja nije u stanju da se negde održi, može biti velika, ali ne i globalna sila…
***
Kad je Barak Obama likvidirao Osamu bin Ladena, taj rat je, s dodatnim i produženim vojnim angažovanjem celog Zapada, postao besmislen. Avganistansko stanovništvo nije, uprkos svemu, okupatore shvatilo i prihvatilo kao oslobodioce. Nisu to mogli, ni hteli, da prihvate ni oni Avganistanci koji su bili protiv talibana.
Drastičan primer: avganistanske oružane snage, u čije opremanje i obuku su uložena ogromna sredstva i energija (Amerikancima su u tome svesrdno i izdašno pomogli, i pomagali, Nemci), istog trena kad su videle leđa dotadašnjim pokroviteljima, prešle su na stranu talibana. Američke i nemačke tajne službe su uveravale svoje vlade da se ta vojska neće lako predati i da će Kabul, ako ga i ne odbrani, držati mesecima. A prestonica Avganistana pala je u ruke fanatičnih talibana preko noći. Zapadni saveznici su doživeli šokantne scene bezglave, haotične i ponižavajuće bežanije.
Naslovna fotografija: Drew Angerer/Getty Images
Izvor Pečat
BONUS VIDEO:
