Teza o srpskoj krivici sve manje pije vodu

Pojavile su se naprsline na spoljnom zaštitnom zidu „probosanskih“ i sličnih, objektivno nedelotvornih politika, čiji je glavni – najčešće i jedini – adut i program: antisrpstvo

Govoreći prvi put, u Hramu Svetog Simeona Mirotočivog, o situaciji stvorenoj u Crnoj Gori povodom ustoličenja mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija na Cetinju, patrijarh Porfirije izneo je sledeće zapažanje: „Zaista smo veoma tužni i prepoznajemo savremeni mehanizam zamena teza gde nekoga unapred proglasite crnim, gde ga proglasite provokatorom, kreatorom svih mogućih problema i onda sebi stvorite legitimno pravo da ga sputavate da on vodi putevima svoje slobode koja je istovremeno i ljubav“.

Nije teško složiti se sa ovom patrijarhovom ocenom koja je primenljiva na ukupan odnos prema društvenim i političkim akterima na bivšem jugoslovenskom prostoru tokom poslednje tri decenije, a koji se najjednostavnije sažima u tezi, gotovo ozvaničenoj na Zapadu i među nekadašnjim Jugoslovenima, a danas državotvornim nacijama, da su Srbi odgovorni i krivi za sva zla koja su ovaj izmučeni prostor zadesila od kraja osamdesetih godina minulog stoleća.

Komotno se krećući u zabranu te osveštane mantre, pojedini nesrpski, ali i srpski učesnici u javnom govoru ne libe se iznošenja najapsurdnijih tvrdnji i neodgovorno lupetaju na način koji bi u uslovima nekog uređenog sistema društvenog opštenja izgovorenom i napisanom rečju bio nezamisliv, jer bi podrazumevao donji prag moralnih standarda, logične suvislosti i uvažavanja proverljivih činjenica.

Ali, zna se da su Srbi za sve krivi, što učesnicima u javnom saopštavanju čak i najneodrživijih i najstupidnijih (o drskosti da i ne govorimo) stavova i ocena kao da stvara neoborivi alibi i oslobođa ih bilo kakve obaveze prema istini i zdravom razumu, ali i poštovanju publike, pa i elementarnom samopoštovanju, kojeg su mnogi od njih beznadežno lišeni. Tu se zaista svašta može čuti i pročitati. Glas se gubi u etru, a ono staro advokatsko upozorenje scripta manent šuplje odjekuje u dobu površnog čitanja i brzog zaboravljanja.

Dvostruki standardi

Dobija se utisak da su se u poslednje vreme jahači neobuzdane javne reči neslućeno razmahali i raspomamili, što ne upućuje na njihovo veće samopouzdanje, već pre na izvesnu nervozu i sumnju u neograničenu upotrebljivost crno-bele okvirne slike, na kojoj su Srbi predodređeni da po(d)nesu teret svake izgovorene ili napisane neistine i zlonamerne gluposti o sebi, ali i o drugima.

Semantička ekstenzivnost i primenljivost aksioma o srpskoj krivici izgledala je neograničena, tako da je dozvoljavala iskorake i u povremenom međusobnom obračunavanju Srbima nenaklonjenih pojedinaca i grupa, uz podrazumevanje sigurnosnog svoda srpskog istočnog greha koji im je, kako su verovali, trajno obezbeđivao neprikosnoveni moralni autoritet besprizivnih presuditelja u stvarima dobra i zla.

Oni manje obazrivi, manje inteligentni, a ostrašćeniji i/ili karakterno iskvareniji, počeli su da se gube u tom hibrisu samoproglašene etičke superiornosti i da bez ikakve racionalne samokontrole izgovaraju i ispisuju reči i rečenice koje ih neodoljivo prikazuju u komičnom, pa i grotesknom svetlu.

„Savremeni mehanizam zamene teza“, na koji je u vezi sa usijanom atmosferom stvorenom u Crnoj Gori povodom logičnog i uobičajenog ustoličenja mitropolita na Cetinju ukazao verbalno uvek krajnje uzdržani i jevanđeljski blagi patrijarh Porfirije, odavno, dakle, na delu i zakonomerno u javnom diskursu generiše sistematsko pribegavanje dvostrukim standardima, što je u novije vreme dovedeno do apsurdnih razmera.

Patrijarh Porfirije i mitropolit Joanikije u zagrljaju nakon ustoličenja u Cetinjskom manastiru, 05. septembar 2021. (Foto: brat Jovan/mitropolija.com)
Patrijarh Porfirije i mitropolit Joanikije u zagrljaju nakon ustoličenja u Cetinjskom manastiru, 05. septembar 2021. (Foto: brat Jovan/mitropolija.com)

Tako se i moglo dogoditi, recimo, da se nepogrešivi moralni arbitar Mustafa Cerić, bivši reis-ul-ulema bosanskohercegovačkih Muslimana, otvorenim pismom obrati talibanskom vođstvu u Avganistanu i pozove ih na toleranciju, umerenost i poštovanje ljudske ličnosti, kao navodno temeljne vrednosti islama.

U međuvremenu, uprkos deklaracijama talibanskih zvaničnika, sasvim očekivano počinju da stižu vesti iz Kabula o vraćanju na režim društvene diskriminacije i segregacije žena.

Upravo u isto vreme, upriličivši promotivni politički hepening pred policijskom stanicom u Novom Pazaru, lider sandžačke SDA Sulejman Ugljanin „zaštitio je“ učiteljicu Adelu Karaahmetović Melajac, pozvanu na informativni razgovor zbog nepoštovanja raspisa Ministarstva prosvete Srbije o obaveznom emitovanju državne himne na početku nove školske godine, čina koji je takođe izazvao žestoke polemike u skladu sa optikom dvostrukih standarda, jednih za Srbiju, a drugih za sve ostale zemlje sveta.

Ugljanin je ušao u zgradu policije i nešto kasnije slavodobitno izašao sa učiteljicom, izjavivši da „Bošnjacima nije dozvoljeno da žena sama ostane sa nepoznatim muškarcima, u ovom slučaju sa policajcima“. Dakle, šerijatska etika na talibanski način u Novom Pazaru!

Menjanje narativa

Hoće li brižni Mustafa Cerić sad uputiti otvoreno (ili zatvoreno) pismo Ugljaninu? Ali, Srbija je to, a Srbi su krivi za sve… Uostalom, to je „otomanska Srbija“, kako je u jednom nedavnom komentaru teritoriju Republike Srbije južno od Save i Dunava, tzv. „užu Srbiju“, krstio novosadski Bošnjak, novinar i pisac, aktivista liberalno-građanističke, „antinacionalističke“ orijentacije Nedim Sejdinović.

Sejdinović je ovu indikativnu nesuvislost uneo u kolumnu „Biti Vojvođanin“, objavljenu u beogradskom dnevnom listu Danas, kojom se uključio u polemiku izazvanu zahtevom dveju minornih vojvođanskih autonomaških stranaka da se građanima na popisu omogući nacionalno izjašnjavanje kao „Vojvođani“.

Ne ulazeći u meritum ovog spora i sadržinu Sejdinovićevog teksta, na čijim primerima se takođe može ilustrovati delovanje mantre o srpskoj arhikrivici i s njom povezanih dvostrukih standarda, recimo samo da se rođeni Tuzlak, a naturalizovani Novosađanin, Nedim Sejdinović, inače iskusan poslenik „sedme sile“, želeći da bude što duhovitiji, propisno obrukao. Doduše, u ideji nije bio potpuno originalan, jer je o Srbima neistomišljenicima kao o „Azijatima“ svojevremeno pisao jedan drugi bivši kolumnista Danasa, inače rođeni Bajinobaštanac, dakle i sam iz „otomanske Srbije“.

Sejdinović ne zna čak ni da je ispravno koristiti se pridevom „osmanski“, a ne „otomanski“, a ovim svojim neukusnim ispadom pokazuje da, uprkos nastupanju sa pijedestala nekih tobože uzvišenijih građanskih i demokratskih vrednosti, reprodukuje duhovno uske i retrogradne „vojvođanerske“ himere o civilizacijskoj superiornosti onih „iz preka“ (valjda iz „šire Srbije“) nad „Srbijancima“ iz „uže Srbije“, koja je bila, kako se obično kaže, „pod Turcima“.

Novinar Nedim Sejdinović (Foto: presscentar.uns.org.rs)

Ali, da ne bi osmanske viševekovne okupacije, ne bi bilo ni našeg Vojvođanina Nedima Sejdinovića. No, ko mari za istoriju, nacionalnu i porodičnu, za realnost i dobar ukus, jer Srbi su krivi za sve…

Arsenalu verbalne razobručenosti i teškog bezobrazluka pripada i mišljenje jednog starinom Srbina, nacijom Bošnjaka, a idejom (pan)islamiste Bakira Izetbegovića koji je, u duhu sveobjašnjavajuće i svedopuštajuće teze o srpskoj krivici, povodom zbivanja na Cetinju dozvolio sebi da arogantno sudi o Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Rekao je, pored ostalog, „poštovao bih i SPC kada bi ona popravljala svoj narod, što je uloga svih verskih zajednica, služila Bogu i dobru, a suprotstavljala se zlu i zlikovcima. Nažalost, sve vreme rata čelni ljudi SPC su zatvarali oči pred užasnim zločinima i davali podršku Mladiću, Šešelju i Arkanu…“.

Štošta je on, iz svoje standardne otrovne ponude, još dometnuo o velikosrpskoj politici u ratu i u miru, zaboravljajući, da ne pomenemo ništa drugo, samo potvrđeno aktivno učešće značajnog broja imama za vreme rata u redovima Armije BiH.

Ko je i kakve su mu ratne zasluge, na primer, Nezim Halilović Muderris, uticajni imam sarajevske džamije „Kralj Fahd“?

Pod naslovom „Da li će imami, učesnici Armije R. BiH biti zaboravljeni“, Fadil Halilović u Preporodu, glasilu iz BiH (11. oktobar 2015), piše, pored ostalog: „Značajan broj imama je aktivno učestvovao u vojnim jedinicama Armije R. BiH, u njima je uživao velik ugled i pružio nemjerljiv doprinos očuvanju suvereniteta i integriteta BiH“.

Ali, zašto bi to Iztebegoviću bio bilo kakav moralni problem u besprizivnom „suđenju“ SPC , jer Srbi su, dakako, krivi za sve, bili su agresori, a islamski verski službenici su se borili protiv agresije, pa su mnogi i slavno pali kao šehiti.

Izetbegović i njegovi istomišljenici, i to ne samo iz redova bošnjačkog naroda, očigledno misle da će ih narativ o prevashodnoj srpskoj krivici za jugoslovensku nesreću, u svim njenim dimenzijama i sa svim posledicama, pred strancima, a i na bivšem jugoslovenskom prostoru, večno štititi i obezbeđivati im alibi za nekonstruktivno i neinventivno javno delovanje.

Bivši član Predsjedništva BiH Bakir Izetbegović (Foto: predsjednistvobih.ba)
Bivši član Predsjedništva BiH Bakir Izetbegović (Foto: predsjednistvobih.ba)

Da li bi se u tome možda mogli i prevariti, kako pokazuju neki noviji nagoveštaji?

Čini se da to nije isključeno, pa čak i da pojedini politički korifeji rutinskog antisrpskog javnog govora toga pomalo već postaju svesni, pa u neverici gube živce, još uvek nespremni, ili nesposobni, da produktivno anticipiraju razvoj događaja i koriguju svoje jednostrane i otužne lamente i jadanje nad izloženošću navodnoj srpskoj opasnosti.

Zanimljivo je, u ovom pogledu, pročitati šta je, reagujući na poziv da se nedvosmisleno izjasni kao Bošnjak, u prepisci sa jednim pratiocem na svom sajtu napisao prethodno pominjani Nedim Sejdinović:

„Opet, ponosan sam na mnoge ljude iz Bosne, Bošnjake, eks-Jugoslovene i ostale koji su i pored svega uspeli da se izdignu iznad zla i da posmatraju ljude i stvari oko sebe bez mržnje i oslepljujuće strasti. Koji su uspeli da napuste tu pasivnu i čak ugodnu poziciju žrtve. I koji su shvatili da se iz Beograda u Bosni – koliko god to na prvi pogled delovalo besmisleno – nije vodio rat protiv islama već upravo za islamizaciju ‘nesrpskog dela BiH’. Bošnjački nacionalizam kombinovan sa delimičnom desekularizacijom društva, ukoliko postane dominantan (neću da kažem da već jeste), znači i pobedu Beograda. A to me, moram priznati, veoma, veoma nervira!“

Nije li iz ovoga jasno Sejdinovićevo uviđanje da je linija društvenog i političkog ponašanja, kakvu tvrdoglavo slede Izetbegović i kompanija, na dužu stazu kontraproduktivna sa stanovišta bošnjačkih interesa i vodi, kako on to formuliše, „pobedi Beograda“?

A Sejdinović svakako nije jedini, i van BiH i u njoj, koji (počinje da) razmišlja na ovakav način. Uključujući i strane pokrovitelje i „prijatelje Bosne“ na Zapadu, a možda i u Turskoj.

Naprsline na zidu

Veoma znakovito, i svakako u tom smislu duboko uznemiravajuće za tzv. „probosanske snage“ i njihove perjanice u Sarajevu, bilo je savetovanje u nemačkom gradu Nojštat an der Ajš, u srcu izbornog okruga „visokog predstavnika“ Kristijana Šmita, pod nazivom „Evroatlanske perspektive BiH“, a u organizaciji Nemačko-atlantskog društva.

Šmitu su ove konsultacije u vlastitoj bazi očigledno bile  potrebne da bi ojačao svoju nezavidnu poziciju međunarodnog predstavnika koga dve stalne članice Saveta bezbednosti ne smatraju legalno izabranim, zvaničnici RS iz istog razloga odbijaju kontakte s njim, a mršte se i Hrvati.

Na ovom ozbiljnom skupu izrečene su i neke ocene koje su predstavnici „probošnjačkih snaga“ ocenili kao štetne, opasne pa i skandalozne. Najoštrije je reagovao član tročlanog Predsedništva BiH Željko Komšić, koji se i obratio učesnicima, a čiji je status kao istinski legitimnog predstavnika Hrvata Šmit lično i prilično jasno osporio.

Kristijan Šmit (Foto: Reuters/Hannibal Hanschke)
Kristijan Šmit (Foto: Reuters/Hannibal Hanschke)

Ovaj simpozijum zaslužuje zasebnu analizu, ali ću u kontekstu teme našeg ogleda, pomenuti da je, ne dovodeći u pitanje presudu Haškog suda o „genocidu“ u Srebrenici, profesorka Minhenskog univerziteta Mari-Žanin Kalik (Ćalić), autorka jedne zanimljive „Istorije Jugoslavije“, primetila da su „nacionalistički orijentisani Bošnjaci od Srebrenice napravili zabranu traumu“ i da Srebrenica takvima do danas služi kao argumenat da „kategorički isključe podelu vlasti i pomirenje sa Srbima“.

Reč je, po njenom sudu, o problemu koji se ne može rešiti odozgo, već samo iznutra.

„U osnovi se radi o problemima nacionalnog identiteta i političke legitimnosti. Dejton ih, prirodno, nije mogao rešiti. Ta pitanja objašnjavaju zašto konfrontacija sa prošlošću napreduje tako sporo i zašto nije moguće pomirenje. Četvrt stoleća nakon okončanja rata, Srbi odbijaju da događaje u Srebrenici nazovu genocidom. Zašto? Jer je Srebrenica metafora za visoko politička pitanja i jer otvara pitanja ko je odgovoran za rat i masovne zločine, kako shvatamo svoju srpsku naciju i kako definišemo našu prošlost?”, reči su nemačke naučnice.

Podjednako ozbiljno, ako ne ozbiljnije, zazvučalo je upozorenje uticajnog predsednika Bundestaga Volfganga Šojblea: „Održao se makar i krhak mir, mada su problemi ogromni. Razmišljanje u kategorijama etničke pripadnosti kod Bošnjaka, bosanskih Srba i bosanskih Hrvata sve više dominira, centrifugalne sile deluju pod uticajem susednih zemalja i prete da rastrgnu fragilnu državnu tvorevinu. U tom slučaju bi ostalo muslimansko ostrvo sa znatnim konfliktnim potencijalom i kao stalni izvor nemira – tim pre što je tu i samoproklamovana zaštitnica Turska“.

Nije teško zamisliti kakav je šok ova Šojbleova germanska iskrenost izazvala kod bošnjačkih prvaka i u varljivim tetošenjem uspavanoj muslimanskoj političkoj javnosti…

Bilo bi naivno na osnovu ovih i sličnih signala graditi iluzije u pogledu neke brze i radikalne promene u stavovima i ponašnju onog dela međunarodne zajednice koji je, zarad legitimisanja i opravdavanja svoje politike prema i na bivšem jugoslovenskom prostoru, stvorio predstavu o grešnim Srbima. Međutim, postoje indicije da smo sve bliže shvatanju ograničene upotrebljivosti i izlizanosti te jednostrane mantre i da se s njom ušlo u ćorsokak iz kojeg racionalna politika, ma koliko pristrasna i tendenciozna bila, nužno počinje da traži izlaz.

Okupljeni građani sa trobojkama tokom litije ispred Hrama Hristovog Vaskrsenja u Podgorici, 23. avgust 2020. (Foto: Boris Musić/mitropolija.com)
Okupljeni građani sa trobojkama tokom litije ispred Hrama Hristovog Vaskrsenja u Podgorici, 23. avgust 2020. (Foto: Boris Musić/mitropolija.com)

Pojavile su se naprsline na spoljnom zaštitnom zidu „probosanskih“ i drugih sličnih, objektivno nedelotvornih politika, čiji je glavni, a nekima i jedini progam i adut antisrpstvo. Što pre to dokuče, tim bolje po sve.

 

Naslovna fotografija: mitropolija.com

 

Izvor sveosrpskoj.com

 

BONUS VIDEO:

Politika
Pratite nas na YouTube-u