Ovdašnja ali i šira javnost koja ne prati detaljno dešavanja u Crnoj Gori šokirana je scenama koje su stizale tokom vikenda sa Cetinja. Onakve scene gledali smo iz Palestine, Libana, ili tokom dešavanja u Ukrajini 2014. godine: zapaljene gume, barikade, kamenovanje čak i prijateljski nastrojenih novinara, nasilje prema policiji, i pre svega ogromna količina mržnje.
Na stranu što je jedan deo nasilnika i izgrednika nesumnjivo plaćen i doveden sa strane. No i pored toga nesumnjivo je da je ono odraz svega što se na Cetinju dešava već dugo vremena. Nebrojeni su incidenti u kojima su Cetinjani maltretirali sveštenstvo, učenike bogoslovije, ili retke preostale Srbe na tom prostoru. Pokojni istoričar sa Cetinja Peđa Vukić voleo je da zbija crnohumorne šale o položaju Srba tamo govoreći: „Sad je odlično, samo nas pljuju. Više ne biju.”
Savremeno Cetinje je zaista specifičan društveni i etnopsihološki fenomen. Jedan moj prijatelj s pravom tvrdi da je Cetinje neka vrsta umetničke instalacije, eksperimenta in vivo, koji se racionalnim terminima ne da objasniti. Narod koji tu živi, beskrajno je duhovit, inteligentan, elokventan, kakvi su katunjani kroz istoriju i bili. No tamo ništa više ne radi, nema normalnog posla odavno jer su sve ozbiljne firme poput „Oboda” odavno pozatvarane. Neki će se setiti kako je pre desetak godina na tabli sa natpisom grada, pre ulaska u njega, neko od domaćih duhovito napisao: „Cetinje – ne radi”, aludirajući na to da se tamo zaista ništa i ne radi. Proglašavanje Cetinja za prestonicu i izmeštanje nekih državnih službi tamo između ostalog imalo je za cilj da se bar nekima obezbedi posao koji ne uključuje šverc i kriminal.
Drugi veliki izvor frustracija jesu ozbiljno izneverena očekivanja od nezavisnosti. Kao i svi prvoborci pokreta za odvajanje, Cetinjani su očekivali da će im pripasti nekakve rentijerske prinadležnosti, penzije ili šta slično. No dok je Podgorica nastavila da se razvija, delimično i Nikšić, a o primorju da ne pričam, Cetinje je ostalo po strani, i nastavilo da egzistira kao gradić van svih ozbiljnijih tokova. Umesto da svoj bes usmere ka Đukanoviću, oni su i dalje nastavili da za sve okrivljuju Srbiju, Srbe i crkvu i kao i svi konvertiti postali su nosioci patološke mržnje prema svemu što su sami nekada bili.
Tu dolazimo upravo do najvećeg izvora ovog besa. Cetinje je danas bez sumnje najustaškiji grad u bivšoj Jugoslaviji. Podsetimo se, učesnici Božićne pobune na kojoj oni grade svoj identitet danas, upravo tako su se nazivali. No uz to su pridošle i kasnije identifikacije sa ekstremnim hrvatskim pokretima tako da je sasvim normalno postalo da oni na svojim skupovima pevaju Tompsonove pesme, skandiraju o klanju Srba i sve ono što čini standardni repertoar savremene ustaške tradicije i ikonografije.
Naravno, neverovatna je istorija procesa, kojim je najsrpski grad na svetu postao leglo patološke mržnje prema Srbima. Ovu istoriju smo u svojim radovima kolege Terzić, Raković, Aleksić, ja i drugi prilično detaljno rekonstruisali. Izvor je naravno napolju, kod bečkih „spin doktora” koji su radili polovinom pretprošlog veka poput Talocija, Kalaja i njihovog kruga. No već u doba kasne vladavine, u to doba kralja Nikole interes i borba za primat u srpstvu i budućoj objedinjenoj državi, kod cetinjske elite stvorili su onu vrstu patologije koja će eksplodirati u tekstovima Sekule Drljevića čije konvertitstvo od velikog Srbina do ustaše počinje kada su mu izneverena očekivanja da postane ministar pravde u Beogradu.
Svaka sledeće etapa posle Nikole donosila je pomeranje granice, i sve bližu saradnju sa svim neprijateljima Beograda, pri čemu su dugo katunjani za sebe i dalje tvrdili da su Srbi, samo veći i bolji od Srbijanaca i ostalih i da bi stoga trebalo da im pripadne svaki primat i dostojanstvo. I Krsto Zrnov Popović, na koga se danas ovi ogrnuti u izmišljenu zastavu Crne Gore pozivaju, jasno je sebe određivao Srbinom. Tek su zapravo komunisti u punoj meri razvili austrougarsku industriju identiteta u kojoj su tokom decenija suzbijali i ćirilicu i srpski identitet pravoslavnog stanovništva Crne Gore, i na silu terali ljude da grade nekakvu posebnu crnogorsku naciju. Milo Đukanović je kao vešt trgovac dao prostor strancima da to maksimalno razviju sa sve uvođenjem posebnog pisma, jezika i drugim izmišljenim odlikama identiteta.
No uprkos svemu, tradicionalna, što po pravilu znači srpska Crna Gora opstala je i kako su litije pokazale jača je nego ikada od kada su komunisti došli na vlast. Hramovi u Podgorici, Baru i stotine drugih koje je pokojni mitropolit obnovio sijaju veličinom i snagom prave Crne Gore koja se oslobađa od ove patološke laži u kojoj Cetinje živi i naopako vaspitava svoju decu. Popis koji na sve načine pokušavaju da odlože pokazaće da je Srba ubedljivo najviše, da je tu i jedan deo ljudi koji održavaju dvojni identitet iskazujući se kao nacionalni Crnogorci a govore srpskim jezikom i vernici su SPC, i tek od 10 odsto do 20 odsto ovih konvertita koji grade nekakvu posebnu crnogorsku naciju. Cetinje je nažalost klimaks te patologije: prostor na kome obitava i dalje se zove Obilića poljana.
Ali Crna Gora srećom nije Cetinje.
Autor Miša Đurković
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/MediaBiro
Izvor Politika, 12. septembar 2021.
BONUS VIDEO:
