Novinari s misijom

Nedavno je otkriveno da novinari zaposleni u medijima „Aksel Špringera“ potpisuju „izjavu o misiji“ usklađenosti sa atlantskim vrednostima. Da li se to primenjuje i u Srbiji?

Ništa nije skriveno što se neće otkriti, niti tajno što se neće doznati, piše u Jevanđelju po Mateju.

I zaista, toliko puta smo do sada videli da se najbolje čuvane tajne nekim volšebnim načinima otkriju. Najčešće na neki sasvim banalan način i na sasvim neočekivanom mestu, jer „čudni su putevi Gospodnji“. Tako smo, na primer, krajem oktobra 2012. zahvaljujući Kongresnoj komisiji koja je radila na rasvetljavanju činjenica vezanih za ubistvo američkog ambasadora u Bengaziju Kristofera Stivensa došli do podataka koji su ukazivali na, najblaže rečeno, povezanost Vašingtona sa Islamskom državom, tada još u nastajanju. To se desilo zahvaljujući predsedavajućem Nadzornog komiteta američkog Kongresa Darelu Isi, koji je na Internet okačio 166 stranica dokumenata Stejt departmenta sa kojih je skinuta oznaka tajnosti zarad sprovođenja istrage, ali koje američke vlasti nikada nisu nameravale da daju u ruke javnosti. Obamina administracija zbog toga je Isu žestoko bila napala.

Sada smo u situaciji da zahvaljujući jednoj poslovnoj akviziciji koja sa Srbijom naizgled nema nikakve veze doznamo da, po svemu sudeći, mediji koji se javno na sva zvona deklarišu kao „nezavisni“ i „profesionalni“ to nikako nisu, nego imaju svoju „misiju“. O čemu se, zapravo, radi? Nemački medijski gigant „Aksel Špringer“ kupio je krajem avgusta za milijardu dolara informativni portal „Politiko“, čedo ambicioznog milijardera-naslednika Roberta Albritona. Novinar Njujork tajmsa Ben Smit 29. avgusta o ovom događaju opširno piše pod naslovom „Medijska jednačina – pogled na dramu ‘Politika’ od milijardu dolara“.

Redakcija Politika u Arlingtonu (Virdžinija) (Foto: Ting Shen/The New York Times)

Kako navodi Smit, Albriton je prilikom potpisivanja ugovora izjavio da je „zadovoljan što svoju kompaniju prepušta ‘Aksel Špringeru’, nadmenoj kompaniji čija je kula u Berlinu dugo stajala kao ispruženi srednji prst komunističkom Istoku“. „Na neki način, oni su više Amerikanci od većine današnjih Amerikanaca. Oni su za slobodu štampe, oni su za slobodu misli, oni su otvoreno pro-NATO“, rekao je Albriton. Smit dodaje: „’Aksel Špringer’ objavljuje agresivni nemački tabloid Bild, ali njegov izvršni direktor Matijas Defner mi je rekao da će sporazum o ‘Politiku’ zacementirati američku budućnost kompanije. Albriton je istakao da novinari ‘Politika’ neće biti podvrgnuti jednoj značajnoj praksi nemačke kompanije – potpisivanju izjave o misiji koju su zaposleni obavezni da potpišu kao znak podrške transatlantskoj alijansi i Izraelu, kao i drugim vrednostima kojima su privrženi“.

Ovo je ključna stvar – novinari zaposleni u medijima kompanije „Aksel Špringer“ potpisuju „izjavu o misiji“ (mission statement) kojom se obavezuju da će u svom novinarskom radu biti „privrženi“, da ne kažemo da će javno zagovarati i propagirati vrednosti NATO, interese Izraela i druge vrednosti, a verujem da nam je svima jasno koje to „druge vrednosti“ mogu biti i na šta se svodi takvo izveštavanje.

„Aksel Špringer“ u Nemačkoj u svom vlasništvu ima brojne medije, među kojima su najznačajniji već pomenuti Bild i Velt. Ta kompanija ne bi nas u Srbiji mnogo interesovala da nije i ovde prisutna (u savezništvu sa švajcarskim „Ringijerom“) i da nije vlasnik dva značajna štampana medija – dnevnika Blic i nedeljnika NIN. Sada bi i sebi, a i medijskim institucijama poput UNS-a, NUNS-a ili Saveta za štampu, trebalo da postavimo pitanje jesu li novinari Blica i NIN-a poput svih ostalih iz portfolija „Aksel Špringera“, osim ovih iz „Politika“, bili primorani da potpisuju „mišn stejtmente“ i ako nisu, zašto? Da li su naši novinari pošteđeni, jer nemačka kompanija ima posebno razumevanje za njih, jer se vlast koja je prodavala NIN za njih posebno zauzela kao što je to učinio Albriton, ili je, možda, nemačka firma smatrala da za tim nema potrebe jer veruje na reč političkim komesarima poput Vesne Mališić? Šta o tome misli novinar koji kleči, „srbijanski Vili Brant“, predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara Veran Matić? Pitam iako znam da će umesto da bilo šta preduzme u vezi sa tim, mene optužiti da napadam svoje kolege sa misijom. Šta o tome misli novo rukovodstvo UNS-a? Za NUNS ne brinem, jer su i oni privrženi istim vrednostima pa im to ne bi smetalo uopšte.

Logo KKR grupe prikazan na monitoru unutar Njujorške berze, 23. avgust 2018. (Foto: Reuters/Brendan McDermid)
Logo KKR grupe prikazan na monitoru unutar Njujorške berze, 23. avgust 2018. (Foto: Reuters/Brendan McDermid)

Iz ovoga se otvara još jedno pitanje kojim se značaj problema sa (eventualnim) potpisivanjem „izjave o misiji“ širi mnogo dalje od jednog dnevnog i jednog nedeljnog političkog lista. „Aksel Špringer“ je u većinskom vlasništvu investicionog fonda KKR, čiji je jedan od čelnih ljudi bivši direktor CIA Dejvid Petreus. KKR je manjinski vlasnik (do marta 2019. bio je većinski, a tada je većinski paket akcija kupio fond „BC partners“, a svoj udeo tu ima i Evropska banka za obnovu i razvoj) „Junajted grupe“ u čijem su vlasništvu, između ostalog, televizija N1 i dnevni listovi Danas i Nova. Da li je KKR poslovnu praksu „Aksel Špringera“ o potpisivanju „izjave o misiji“ preneo i na ove medije? Koliko bi ih to činilo nezavisnim i profesionalnim? U stvari, jasno je da oni svoju misiju imaju, samo je pitanje jesu li je ozvaničili potpisom.

 

Naslovna fotografija: Sean Gallup/Getty Images

 

Izvor Večernje novosti

 

BONUS VIDEO:

Politika
Pratite nas na YouTube-u