Škotska volja za nezavisnošću je mnogo bolje strukturisana i zrelija od irske, ali je irski nacionalizam na Alsteru, potencijalno, mnogo opasniji za poslednje zvono britanskoj imperiji. Kada su Englezi masovno glasali za Bregzit dobar deo njih shvatao je da se na taj način implicitno otvaraju pitanja Škotske i Severne Irske, ali su smatrali da vredi platiti cenu izlaska iz EU odlaskom Škota i Severnih Iraca iz Ujedinjenog Kraljevstva.
Kao što je rezultat referenduma o Bregzitu u Škotskoj rasplamsao ponovo pitanje škotske nezavisnosti, tako je i većina od 55,8 Severnih Iraca koja je glasala protiv Bregzita vratila na sto priču o ujedinjenju Irske.
U odnosu na Škote, Irci imaju dve velike prednosti i jednu negativnu okolnost. Prva pogodnost je što je Irska već članica EU. Ujedinjenje Belfasta i Dablina bi automatski značio povratak Severne Irske u EU, po istom principu po kome je Istočna Nemačka ušla u EU kao deo ujedinjene Nemačke.
Drugi veliki džoker Iraca je podrška Vašingtona. SAD su, uprkos specijalnom odnosu sa Velikom Britanijom, glavni sponzor ujedinjenja Irske. Nepovoljan aspekt ujedinjenja Irske je „uvoz“ 750.000 hiljada žestoko neprijateljski nastrojenih građana koji bi činili više od deset odsto stanovništva. Reč je naravno o protestantima ili unionistima.
Vekovi pod Englezima
Kralj Henrih Osmi posejao je klicu engleske imperije invazijom na Irsku u 16. veku. Zlatni period engleskog carstva u kome Sunce nije zalazilo počeo je anektiranjem Irske na početku 19. veka. Uskršnja pobuna 1916. godine u Dablinu nagovestila je početak kraja britanske imperije.
„Godine nevolja“ od kraja šezdesetih do 1998. (The Troubles) bile su duga metastaza imperije u agoniji dok bi ujedinjenje irskog ostrva značilo vraćanje Engleske na svoje ostrvo, odnosno zatvaranje kruga posle pet vekova ekspanzije.
Uzdizanje Engleske kao evropske i planetarne sile neraskidivo je vezano sa njenim fizičkim prisustvom na irskom ostrvu. Za London je vekovima od fundamentalnog značaja bilo da u startu spreči mogućnost da Irska bude iskorišćena kao polazna tačka za invazije neprijateljskih vojski ili pretendenata na engleski tron.
Pape su nekoliko puta slale italijanske i španske plaćenike, francuski kraljevi, uključujući i Luja Četrnaestog, slali su vojsku, čak su i Nemci u dva svetska rata razmišljali da zauzmu Irsku kako bi izvršili invaziju na Ujedinjeno Kraljevstvo. Jednostavno, Engleska je kontrolom nad Irskom štitila sebe od Evropljana i otvarala vrata za osvajanje mora, okeana i drugih kontinenata.
Britanizacija ostrva
Zauzimanje komšijskog ostrva bilo je neophodno i za razbijanje keltske solidarnosti između Škota i Iraca, budući da ih razdvaja samo Severni kanal širok svega 21 kilometar. Primenjena je klasična taktika „zavadi pa vladaj“. Glavni kolonizatori „zelenog ostrva“ bili su Škoti prezviterijanci. Njima je dodeljivana zemlja koja je nasilno bila oduzimana lokalnom stanovništvu, što je neizbežno kreiralo veliku mržnju i animozitet.
Danas severno od Hadrijanovog zida imamo Škote koji su najveći oponenti pokušaju premijera Borisa Džonsona da promoviše „britanizaciju“ građana UK i potomke Škota na Alsteru koji su najiskreniji i najzagriženiji Britanci.
Engleska nikada nije uspela da asimiluje Irsku. Nije bilo dovoljno ni pet stoleća okupacije, ni 120 godina unije, od 1801. do 1921. godine. A ne može se reći da Englezi nisu pokušali, često upotrebljavajući brutalne metode: Ircima katoličke vere negirana su prava i slobode, poništen je galski identitet, nasilno su menjana tipična irska prezimena u anglofonska, sistematski se zatirala tradicionalna struktura irskih klanova kao i stočarstvo koje je bilo glavna proizvodna grana.
Paradoksalno, Irci koji su prešli na drugo ostrvo brzo su se i lako asmilovali. Pola Bitlsa su irskog porekla (Pol Makartni i Džordž Harison), slavni režiser Alferd Hičkok, pa čak i čelična ledi Margaret Tačer i aktuelni kapiten engleske reprezentacije Hari Kejn. Pretpostavlja se da blizu 20 miliona stanovnika današnje Velike Britanije ima irske korene.
Alsterski unionisti
Današnji protestanti na Alsteru potomci su Škota i Engleza kojima je dodeljivana oteta zemlja od starosedelaca. U međuvremenu su definisani i kao „unionisti“. Za njih se kaže da su jedini iskreni Britanci budući da je za Engleze pridev britanski bio samo oznaka njihove imperije i način da lakše upravljaju svojim posedima preko okeana.
Unionista u Severnoj Irskoj, koja broji milion i osamsto hiljada stanovnika, prema poslednjem popisu ima malo više od 750 hiljada tako da su i dalje relativna većina, ali su na putu da izgube taj primat u korist katolika čija je populacija značajno mlađa u odnosu na protestantsku.
Protestanti na Alsteru su i pored demografskog pada veoma tvrd orah. Već sto godina vladaju severnim delom irskog ostrva i njihova je zasluga što se Irska, praktično, 1921. podelila na dva dela. U prethodnih sto godina činili su sve što je bilo u njihovoj moći da sačuvaju apsolutnu većinu primenjujući razne vidove diskriminacije kao „dobar dan“: od dodeljivanja socijalnih stanova do primene politike iseljavanja katolika Iraca. Terorističke organizacije protestanata nisu bile ništa manje surove i beskrupulozne od Irske republikanske armije (IRA).
Pogonsko gorivo unionista na Alsteru je strah da bi mogli da nestanu kao kolektivitet i da bi bili asimilovani ili poništeni u ujedinjenoj Irskoj. Ironija sudbine je da je severni deo ostrva pružao najveći otpor engleskoj kolonizaciji. To je i bio motiv kralju Džejmsu Prvom Stjuartu da pošalje svoje Škote da „disciplinuju“ neotesane i, u očima Engeza, poludivlje Irce.
Protestanti imaju iskonski strah da bi katolici postupili prema njima na isti način na koji oni njih tretirali tokom viševekovne dominacije oduzimajući im imovinu, poslove, položaje, šikanirajući ih i svodeći ih na građane drugog reda. S druge strane, imajući u vidu da su unionisti na Alsteru etnički potomci Kelta, kao Škoti i Irci, oni zaziru od Engleza i nemaju poverenja od njih. Unionisti su uvek bili verni kruni i britanskoj ideji, čak mnogi istoričari smatraju da su oni jedini iskreni Britanci u Velikoj Britaniji. Zato se protestanti s druge strane Irskog mora ne uzdaju preterano u London.
Tri razloga
U Dauning stritu nisu nikada bili rigidni prema ideji o ujedinjenoj Irskoj. Premijer Lojd Džordž je pre sto godina, kada je ostrvo podeljeno, savetovao irskog lidera Majkla Kolinsa da bi snažno prisustvo katolika u Severnoj Irskoj bilo veoma korisno za unifikaciju ostrva.
Englezi nemaju nameru da „umiru“ za Severnu Irsku, ali ne žele ni da se lako predaju. London, posle tragičnog iskustva sa „The Troubles“, neće koristiti silu da spreči ujedinjenje Irske, ali već upotrebljava tzv. soft power da ubedi građane Alstera, bez obzira na versku pripadnost, da je unosnije i korisnije ostati deo Kraljevstva nego postati deo republike. Postoje tri ključna razloga zašto London mora u rukavicama da tretira severnoirsko pitanje: novac, kredibilnost i SAD.
Ujedinjeno Kraljevstvo već svake godine nepovratno upumpava milijarde funti u Severnu Irsku i ne bi moglo da podnese nove izdatke u novcu i životima za sređivanje nemira na Alsteru. Upotreba sile ili metoda koji su praktikovani od 1972. godine do 1998. godine urušili bi i ono malo kredibilnosti što je Ujedinjenom Kraljevstvu ostalo na međunarodnoj sceni.
Treći i najvažniji razlog je sponzorstvo SAD za ujedinjenje Irske. Premijer Boris Džonson morao je da proguta veliku knedlu kada mu je novi američki predsednik Džo Bajden doslovce rekao da je Sporazum o slobodnoj trgovini između dve zemlje direktno vezan za poštovanje Sporazuma na Veliki petak. Podsetimo, po slovu ovog dogovora iz 1998. godine, London je dužan da organizuje referendum o ujedinjenju Severne Irske sa Republikom Irskom ako iz Belfasta stigne takav zahtev.
Stvaranje nacije
Republika Irska ima nešto manje od pet miliona stanovnika i ujedinjenje sa Severnom Irskom (1.800.000 stanovnika) nije jednostavno kako izgleda na prvi pogled. Osim 750.000 neprijateljski nastrojenih protestanata koji bi bili neka vrsta britanske „pete kolone“, Dablin bi morao da preuzme na sebe i troškove ujedinjenja. Velika Britanija plaća „vernost“ Severne Irske sa blizu deset milijardi funti godišnje, plus što sav novac od poreza ubran na teritoriji Alstera ostaje na njemu.
Republiku Irsku bi ujedinjenje sa šest preostalih ostrvskih okruga koštalo, po grubim procenama, pada bruto društvenog proizvoda od oko deset odsto. Cena koju nisu spremni da plate svi Irci, čak ni za ostvarenje vekovnog sna.
Veoma snažan podsticaj za London da nastavi sa finansiranjem Severne Irske jeste i sprečavanje stvaranja savezništva na dve strane Severnog kanala. Škoti i Irci se ne vole, ali u slučaju da se Škotska otcepi a Irska ujedini, vrlo lako bi pronašli zajednički jezik, jer ništa ne spaja tako čvrsto kao postojanje zajedničkog neprijatelja.
U Dauning stritu su veoma ohrabreni poslednjim istraživanjima javnog mnjenja koja pokazuju da se rađa „severnoirska“ nacija. Naime, oko petine građana Alstera se ne izjašnjava ni kao Britanci ni ako Irci, već kao „Severnoirci“. U slučaju eventualnog referenduma tih 20 odsto građana Severne Irske bili bi odlučujući za ishod izjašnjavanja. Zato London ne žali novca za zdravstveni sistem, socijalne ustanove i programe pomoći svim ugroženim kategorijama stanovništva. Džonson i njegovi savetnici su uvereni da nijedna grupa koja drži do blagostanja i zaokruženog socijalno-zdravstvenog sistema ne može da napusti Engleze, čak ni etničke grupe koje su vekovima bile maltretirane od njih.
Referendumsko pitanje
Prema poslednjim ispitivanjima raspoloženja u Severnoj Irskoj 35 odsto građana je za ujedinjenje sa Republikom Irskom, što je deset odsto više u odnosu na početak prethodne decenije. Međutim više od 20 odsto se ne izjašnjava po tom pitanju što ostavlja veliki znak pitanja. Indikativno je da je 44 odsto ispitanika ubeđeno da će referendum biti organizovan u sledećih pet godina, a čak dve trećine uvereno je da će se to dogoditi u sledećih deset godina.
Osim referenduma, London ima još dve karte koje bi mogao da odigra u slučaju da se nađe u bezizlaznoj situaciji.
Prva je da na talasu širenja novog „severnoirskog“ sentimenta među stanovnicima Alstera predloži proklamovanje države Severna Irska koja bi, uz sponzorstvo SAD i UK, mogla da uđe ekspresno u NATO.
Druga solucija je podela Severne Irske uz limitirano preseljavanje stanovništva koje bi omogućilo da 750.000 protestanata ostane u krilu Velike Britanije na smanjenoj teritoriji dok bi se ostatak Alstera zajedno sa katolicima ujedinio sa ostatkom ostrva. Ne radi se o novim rešenjima, britanski premijeri, laburista Harold Vilson i torijevka Margaret Tačer, već su razrađivali te mogućnosti sedamdesetih i osamdesetih godina.
Naslovna fotografija: Reuters/Lorraine O’Sullivan
Izvor oko.rts.rs
BONUS VIDEO:
