застава сад поделе

Ko i šta deli Ameriku?

Za razliku od prethodnih generacija, naše podele u 21. veku daleko su šire – nisu samo ekonomske i političke, već i društvene, moralne, kulturne i rasne. Podeljeni smo i oko najosnovnijih pitanja

U subotu u Šenksvilu (Pensilvanija) bivši predsednik Džordž V. Buš govorio je o nacionalnom jedinstvu – i tome kako se ono izgubilo u proteklih 20 godina.

„U nedeljama i mesecima nakon napada 11. septembra bio sam ponosan što predvodim veliku, izdržljivu i ujedinjenu naciju. Kad je u pitanju jedinstvo Amerike, ti dani deluju veoma daleko. Čini se da u našem zajedničkom životu deluje maligna sila koja svako neslaganje pretvara u raspravu, a svaku raspravu u sukob kultura“.

Iako toga sigurno nije bio svestan, Buš je u nastavku svog govora pokazao kako je pomenuto jedinstvo uništeno. Naime, on je povukao paralelu između terorističkog napada 11. septembra i demonstracija Trampovih pristalica 6. januara, rekavši:

„Nema mnogo kulturoloških sličnosti između nasilnih ekstremista u inostranstvu i nasilnih ekstremista u našoj zemlji. Ali u svom preziranju pluralizma, zanemarivanju ljudskih života i odlučnosti da ukaljaju nacionalne simbole, oni su deca istog zloduha“.

Doprinos podelama

Šta je Buš ovde hteo da kaže?

Da su Ašli Babit, veteranka ratnog vazduhoplovstva ubijena pri pokušaju da uđe u Kongres 6. januara, i Mohamed Ata, koji se zario u Severnu kulu Svetskog trgovinskog centra ubivši skoro 3.000 ljudi, „deca istog zloduha“.

Postavlja se pitanje nije li nam sam Buš ovde dao primer „maligne sile“ koja „svako neslaganje… pretvara u sukob kultura“?

Buš nije pomenuo svoj lični doprinos našoj nacionalnoj podeli: njegovu invaziju na Irak, zemlju koja nam nije pretila, koja nas nije napala i nije želela rat sa nama – kako bismo je lišili oružja koje nije čak ni imala.

Šta je više doprinelo gubitku američkog nacionalnog jedinstva?

Četiri sata nasilja rulje u Kapitolu 6. januara 2021. godine ili osamnaestogodišnji rat u Iraku koji je Buš pokrenuo 2003. godine?

„U tim sudbonosnim trenucima nakon napada 11. septembra“, poručuje Buš, „mnogi Amerikanci nisu mogli da razumeju zašto bi nas neprijatelj mrzeo sa takvom revnošću“.

Ipak, mnogo pre 11. septembra, Osama bin Laden, u svojoj objavi rata Americi, naveo je svoje razloge. Naše sankcije izgladnjivale su decu Iraka. Naše vojno prisustvo na svetoj zemlji Saudijske Arabije, domu Meke, za njih je predstavljalo uvredu i bogohulni čin.

Trenutak rušenja kule Svetskog trgovinskog centra u Njujorku nakon terorističkog napada Al kaide, 11. septembar 2001. (Foto: AP Photo/Roberto Robanne)
Trenutak rušenja kule Svetskog trgovinskog centra u Njujorku nakon terorističkog napada Al kaide, 11. septembar 2001. (Foto: AP Photo/Roberto Robanne)

Nakon 11. septembra, Buš je napao Avganistan i Irak. Predsednik Barak Obama napao je Libiju i uvukao nas u građanske ratove u Siriji i Jemenu.

Tako već duže od 20 godina snosimo odgovornost za smrt stotina hiljada ljudi – Avganistanaca, Iračana, Sirijaca, Jemenaca, vojnika i civila – i proterivanje još toliko ljudi iz njihovih domova i zemalja.

Da li su Amerikanci zaista toliko nesvesni da ne vide zašto nas neprijatelji „mrze sa takvom revnošću“?

Mnogi od ovih naroda žele da napustimo njihove zemlje iz istog razloga zbog kojeg su Amerikanci iz 18. i 19. veka želeli da Francuzi, Britanci i Španci napuste našu zemlju i našu hemisferu.

Mnoštvo podela

Ipak, nisu samo Bušovi i Obamini ratovi odgovorni što imamo toliko neprijatelja i što smo duboko podeljeno društvo.

Naše južne granice preplavljuju ilegalni imigranti čiji se broj, otkako je predsednik Džo Bajden stupio na dužnost, kretao oko dva miliona godišnje, sa 30.000 „nedokumentovanih ulazaka“ mesečno. Ovi potonji su uglavnom muškarci koji nikada ne stupe u kontakt sa graničnom patrolom dok se kreću prema ciljanim destinacijama. Oni sada dolaze ne samo iz Meksika i zemalja iz severnog dela centralne Amerike, već i iz oko 100 zemalja širom sveta.

Amerikanci strahuju da će izgubiti svoju zemlju zbog invazije miliona nepozvanih ljudi sa Globalnog juga koji dolaze da im oduzmu njihovu baštinu. Oni nikada nisu glasali za ovu invaziju, očekujući da je njihovi izabrani lideri zaustave. Bivši predsednik Donald Tramp zadobio je njihovo poverenje zato što je pokušao i, u velikoj meri uspeo, to da uradi.

Za razliku od prethodnih generacija, naše podele u 21. veku daleko su šire – nisu samo ekonomske i političke, već i društvene, moralne, kulturne i rasne.

Podeljeni smo po pitanju abortusa, istopolnih brakova i prava transrodnih osoba. Podeljeni smo na one koji su za socijalizam i one koji su za kapitalizam. Dele nas pozitivna diskriminacija, pokret „Životi crnaca su važni“, pitanje kriminala u urbanim sredinama, pitanje oružanog nasilja i kritička rasna teorija. Dele nas navodi o belačkoj privilegovanosti i suprematiji, kao i zahtevi da jednakost u mogućnostima ustupi mesto konceptu jednakosti prema dohotku. U uslovima pandemije virusa COVID-19, podeljeni smo i po pitanjima nošenja maski i obavezne vakcinacije.

Dele nas i zahtevi da se sruše spomenici i spomen-obeležja onima koji su, sve donedavno, bili američki velikani – od Kristifora Kolumba do Džordža Vašingtona, Tomasa Džefersona i Endrjua Džeksona, od Abrahama Linkolna do Roberta E. Lija, Teodora Ruzvelta i Vudroa Vilsona.

Oskrnavljena statua bivšeg američkog predsednika Džordža Vašingtona u Vašington skver parku u Njujorku (Foto: EPA-EFE/J. Szenes)

Danas smo podeljeni čak i oko nekih najosnovnijih pitanja:

Da li je Amerika sada, i da li je oduvek bila, dobra i velika zemlja, vredna lojalnosti i ljubavi sve svoje dece i svih svojih građana?

I da li mi, Amerikanci, idemo ka toj „sve jedinstvenijoj državnoj uniji“ ili idemo ka obnovi našeg prethodnog nasilnog razjedinjenja?

 

Preveo Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Xinhua/Liu Jie

 

Izvor Buchanan.org

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u