U avgustu ove godine izvršena je nova, do sada najveća generalna alokacija tzv. specijalnih prava vučenja (SPV), međunarodne rezerve aktive i obračunske jedinice koju kreira Međunarodni monetarni fond (MMF), u vrednosti od 456,5 milijardi SPV (650 milijardi dolara). Mnogi smatraju da je ova odluka MMF-a da podeli tako velika sredstva iznenađujuća (jedno SPV iznosi oko 1,42 američka dolara).
SPV treba da „zadovolje dugoročne globalne potrebe za rezervama i pomognu svetskoj privredi i ugroženim zemljama u sadašnjoj pandemiji koronavirusa“, izjavila je Kristalina Georgijeva, upravna (generalna) direktorka MMF-a. Ova alokacija značajna je finansijska injekcija za svet i ako se mudro iskoristi jedinstvena je prilika za borbu protiv krize bez presedana. Globalni ekonomski izgledi i dalje su vrlo neizvesni, s obzirom na pandemiju i sve veći jaz između bogatih i siromašnih zemalja, koji zahteva od MMF-a da nađe dodatna sredstva za podršku. Dodela SPV povećaće likvidnost i rezerve svih zemalja članica MMF-a, učvrstiće poverenje i ojačati otpornost i stabilnost globalne ekonomije. Suma od 650 milijardi dolara usmerenih u SPV pomoći će da se povećaju globalne rezerve i da se omogući zemljama da obezbede fiskalne mere da izađu iz pandemije virusa COVID-19.
Podsećanja radi, ona je krajem jula ove godine na osnovu Statuta MMF-a (Articles of Agreement) dala svoj predlog za alokaciju SPV u iznosu od 650 milijardi dolara. Odluka je usvojena na Odboru izvršnih direktora MMF-a 2. avgusta, a 23. avgusta usledila je alokacija 95,8 odsto SPV od ukupnog iznosa od 650 milijardi dolara.
„Dobar marketinški potez“
Nova američka administracija Džozefa Bajdena i ministarka finansija Dženet Jelen (koja je i bivša šefica FED-a, američke centralne banke) pre toga su u februaru ove godine najzad dali dugo čekano „zeleno svetlo“ za alokacije SPV, dok je ranija administracija Donalda Trampa to odlučno odbijala, tvrdeći da bi se time „obezbedilo više sredstava bogatijim zemljama, budući da bi raspodela bila srazmerna njihovom vlasničkom udelu“. Najznačajnije odluke u MMF-u (kao i alokacija SPV) donose se većinom od 85 odsto ukupne glasačke snage, a SAD sa najvećom kvotom i 16,52 odsto ukupnih glasova jedine za sada imaju pravo veta.
Naime, američka ministarka Dženet Jelen podržala je 25. februara ove godine predlog MMF-a za novu, veću alokaciju SPV, ali je poručila da su potrebni širi parametri kako bi način na koji se te rezerve koriste i njima trguje bio transparentniji. U pismu finansijskim liderima Grupe 20 Jelenova je navela da bi novom dodelom SPV mogla da se poveća likvidnost siromašnih zemalja i podrže njihovi preko potrebni napori za zdravstveni i ekonomski oporavak. Ovom porukom, američka ministarka finansija preokrenula je stav prethodne američke administracije, koja se protivila inicijativi MMF-a za veću dodelu SPV zemljama tokom korona krize. Jelenova je, takođe, snažno ohrabrila članice Grupe 20 da višak SPV koriste kao podršku u naporima za oporavak siromašnih zemalja, uporedo sa nastavkom finansiranja na osnovu bilateralnih sporazuma.
Direktorka MMF-a Georgijeva zatražila je još u martu 2020. od lidera G-20 da podrže udvostručenje finansijskih kapaciteta Fonda za vanredne situacije radi pružanja podrške globalnoj likvidnosti putem obimnog odobravanja SPV, kao što je to urađeno tokom finansijske krize 2008-2009. godine.
Amerika je, dakle, sa zakašnjenjem od godinu dana omogućila MMF-u da najvećom alokacijom SPV u svojoj 77-ogodišnjoj istoriji izvede „dobar marketinški potez“, kada se svet suočio sa najtežom ekonomskom krizom još od Velike depresije, u kojoj su najviše stradale najsiromašnije zemlje. Pomoć će biti alocirana zemljama članicama svuda po svetu, dok za sam MMF dodeljena suma SPV ne predstavlja neki gubitak.
MMF će morati da se aktivno angažuje sa zemljama članicama u narednim mesecima kako bi utvrdio održive opcije za dobrovoljno kanalisanje SPV iz bogatijih članica radi podrške siromašnijim i ranjivijim zemljama. Nova MMF-ova procena globalnih potreba za rezervama, koja se provodi svakih pet godina, pokazuje jasnu potrebu za dodatnim SPV, budući da se zemlje teško bore sa pandemijom koronavirusa.
Ocenjuje se da u principu dodeljena SPV ne predstavljaju preveliki iznos, pogotovo kada se pogleda koliko su zbirno centrane banke širom sveta u poslednjih godinu i po dana već upumpale u globalnu ekonomiju. Tako je samo američki FED ulio prvo 2.000 milijardi dolara, a očekuje se najverovatnije još 3.500 milijardi dolara, a Evropska centralna banka odobrila je 750 milijardi evra za 19 članica evrozone.
Upotreba SPV
Opštu dodelu SPV MMF je izvršio svim zemljama (190) koje su učesnice „Odeljenja SPV“ u MMF-u, a na osnovu utvrđenog pravila, odnosno u proporciji sa visinom njihovih postojećih nacionalnih kvota u MMF-u, što znači da su najveće iznose SPV dobile najbogatije zemlje sa najvećim kvotama (oko 375 milijardi dolara), kojima su ona najmanje potrebna (najviše SPV dobile su SAD – 113 milijardi dolara). Zemljama sa rastućim ekonomijama i zemljama u razvoju otišlo je oko 275 milijardi dolara.
Najgore su, kao i uvek do sada, prošle najsiromašnije zemlje sa niskim prihodima sa najmanjim kvotama, koje su dobile dobile samo 21 milijardu dolara (oko šest odsto njihovog BDP-a), kojima su SPV i druga finansijska sredstva najviše potrebna, a čiji su dugovi narasli na oko 750 milijardi dolara.
„SPV mogu pomoći zemljama sa slabim rezervama da smanje oslanjanje na mnogo skuplji domaći ili spoljni dug. A za države koje su pod pritiskom da povećaju društvenu potrošnju, ulažu u oporavak i suoče se sa klimatskim pretnjama, one nude dragocen dodatni resurs“, iznela je direktorka MMF-a Georgijeva u listu Fajnenšel tajms (23. avgusta 2021).
MMF je, prema njegovim podacima, prošle godine dodelio 117 milijardi dolara za nove finansijske aranžmane za 85 država članica, utvrdio uslove za rasterećenje dugova 29 najsiromašnijih članica i zaključio savetodavne programe za 175 zemalja članica.
MMF je dodelio Srbiji 627,6 miliona SPV, što je ekvivalentno iznosu od oko 890,22 miliona dolara (ili 759,71 milion evra), a na osnovu njene kvote od 654,8 miliona SPV, koja iznosi 0,14 odsto svih kvota (na osnovu koje Srbija ima 0,16 odsto glasačkih prava). Vlada Srbije će da odluči da li će i kako utrošiti dodeljena SPV, a mogu da se koriste za jačanje deviznih rezervi (koje iznose preko 14,5 milijardi evra), očuvanje stabilnosti finansijskog sistema, kao i za otplatu nekih skupljih dugova pre roka dospeća, ali ne mogu da budu zamena za strukturne reforme, odnosno infrastrukturne i investicione projekte ili restrukturiranje dugova.
Još se ne zna da li će Srbija povući ova sredstva, jer je reč samo o pravu, ali ne i obavezi, pa Srbiji trenutno možda i ne treba finansijska podrška iz novog izvora. Iz Ministarstva finansija Srbije je krajem avgusta ove godine saopšteno da „u ovom trentuku još nismo definisali kada bismo, da li bismo i za šta iskoristili taj novac… razmišljamo na koji način i da li ta sredstva da iskoristimo i, naravno, u kom trenutku. To je potvrda našeg opredeljenja da nastavimo ubrzano reforme koje smo zajedno krenuli da sprovodimo još 2014. i upravo ovaj rezultat, ta poruka od MMF-a da je Srbiji na raspolaganju nemala svota novca, još jedna je potvrda ne samo naše uspešne saradnje nego uspeha Srbije u sprovođenju refomi“. Finansijska podrška MMF-a Srbiji u vidu SPV može biti značajna pomoć, ali nije, kako se predstavlja u javnosti, dodeljena zbog „dobre ekonomske politike“, jer su je dobile sve zemlje članice MMF-a za otklanjanje posledica pandemije.
Sve republke bivše Jugoslavije, članice MMF-a, dobile su alokacije SPV prema visini nacionalnih kvota i to (u milionima SPV): Hrvatska 687,6; Slovenija 562,1; Bosna i Hercegovina 254,2; S. Makedonija 134,5 i Crna Gora 58,0. Tzv. „Republiku Kosovo“, iako nije članica Ujedinjenih nacija, MMF je primio u članstvo 2009. godine i ono je dobilo je 79,2 miliona SPV, prema visini kvote (koja iznosi 82,6 miliona SPV).
Poslednja alokacija SPV izvršena je u avgustu 2009. godine u iznosu od 161,2 milijarde SPV (250 milijardi dolara), za rešavanje posledica globalne finansijske krize. Do sada je MMF, kroz četiri generalne i jednu specijalnu alokaciju, dodelio ukupno 660,7 milijardi SPV (oko 935,7 milijardi dolara).
Spekulisalo se da je bila navodno razmatrana MMF-ova alokacija od čak 1.000 milijardi SPV, kako su nedavno izvestili neki američki mediji. To je, kako je izneto, sprečio američki zakon, koji dozvoljava da ministar finansija bez odobrenja Kongresa može da prihvati dodelu SPV do visine kvote SAD u MMF-u, koja iznosi 82,99 milijardi SPV ili oko 118 milijardi dolara, što je 17,46 odsto svih kvota, a ako se proporcionalno u procentima taj iznos primeni na globalnom planu za SPV, ispada da je maksimalna dozvoljena alokacija SPV 680 milijardi dolara.
SPV raspodeljuje MMF zemljma članicama i samo one mogu da ih koriste između sebe i još 15 međunarodnih finansijskih institucija (prescribed holders). Zemlje koje nameravaju da potroše SPV mogu da ih zamene za „slobodno upotrebljive valute“ (freely usable currencies), tj. pet najznačajnijih svetskih valuta koje čine korpu valuta SPV, odnosno da među zemljama nađu partnera za razmenu, a treba očekivati da će najviše SPV kupiti SAD.
U principu, Trezor SAD otkupljuje sva ponuđena SPV, sem od zemalja čije su politike protiv američkih interesa. Pored toga, MMF ima sporazume sa 32 najbogatije zemlje o dobrovoljnom otkupu SPV.
MMF ohrabruje zemlje sa snažnijim privredama da dobrovoljno „usmere“ SPV ka najsiromašnijim i najugroženijim zemljama. MMF takođe može da angažuje svoje zemlje članice ka mogućem novom „Fondu za otpornost i održivost“ koji bi mogao koristiti SPV za pomoć siromašnim i ugroženim zemljama u strukturnim transformacijama, kao što je suočavanje sa izazovima vezanim za klimu. Druga mogućnost bi mogla biti usmeravanje SPV za podršku kreditiranja multilateralnih razvojnih banaka.
Prodajom dobijenih SPV članica MMF-a drži manje SPV nego što je njena kvotna alokacija, ali dobija devize koje može potrošiti, pa plaća kamatu MMF-u koja trenutno iznosi 0,050 odsto, zato što drži manje SPV nego što su joj dodeljena. S obzirom na ovako nisku kamatu, zemljama se više isplati da prodaju svoja SPV i dobiju čvrstu valutu nego da se skuplje zadužuju na finansijskom tržištu, izdaju državne obveznice ili uzimaju kredite od MMF-a. Zemlja koja kupi SPV u zamenu za devize je u plusu, jer ima više SPV nego što po kvoti treba da ima, pa za taj višak SPV dobija kamatu od MMF-a u iznosu od 0,050 odsto.
Preciznije rečeno, MMF dodeljuje zemlji članici kamatu (interest) na njen holding SPV preko neto kumulativne alokacije ove rezervne aktive, dok zemlja članica plaća troškove (charges) u istom iznosu na holding SPV ispod ove alokacije. Ako bi se, na primer, zamenila cela dobijena srpska kvota SPV od 890 miliona dolara za neku od baznih valuta, Srbija bi platila MMF-u oko 446 hiljada dolara na ime troškova, jer bi imala manjak SPV.
Dobijene čvrste valute u zamenu za SPV zemlje mogu da upotrebe na primer i za nabavku vakcina protiv virusa COVID-19, kako je slikovito prikazano na gornjem primeru MMF-a:
MMF alocira SPV (korak 1). Zemlja prima iznos SPV u proporciji sa svojim udelom u MMF-u. Zatim sledi trgovina SPV za čvstu valutu (korak 2). Zemlja A može zameniti svoja SPV sa zemljom B za devizna sredstva (dolar, funtu, evro, juan i jen). Na kraju se dobija vakcina (korak 3). Zemlja A može upotrebiti dobijene devize za kupovinu vakcina.
„Papirno zlato“
Šta su, u stvari, SPV, kakva im je uloga i perspektiva?
Pre svega, treba reći da se radi o jednom složenom monetarnom mehanizmu i pravu, o kome je napisana velika naučna i stručna literatura, posebno od strane vodećih stručnjaka MMF-a. Međutim, SPV su i dalje ostala potpuno nepoznata kao pojam za širi auditorijum, pa i za dobar deo stručne javnosti.
Posle dužih razmatranja različitih predloga o reformi međunarodnog monetarnog sistema, 1967. doneta je odluka o stvaranju SPV, novog mehanizma u okviru MMF-a koji se bazira na specifičnim dodatnim sredstvima međunarodne likvidnosti, čije je kreiranje nezavisno od nacionalnih monetarnih politika. Ovaj novi veštački monetarni medijum nazvan je „specijalnim“ pošto za razliku od „redovnih prava vučenja“ u MMF-u nema karakter zajma. Inače, redovna prava vučenja su finansijske transakcije u okviru kojih zemlja članica ima pravo da za sopstvenu valutu kupuje valutu drugih zemalja članica, uz poštovanje određenih pravila koja postoje u kreditnom mehanizmu MMF-a.
Izraz „vučenje“ kod SPV znači izdavanje naloga MMF-u, kojim davaoci SPV ističu konvertibilna sredstva drugih zemalja članica učesnika u sistemu SPV. Za razliku od zlata i banknota, SPV kao veštačka valuta fizički ne postoje, već samo predstavljaju knjižni novac i ne stiču se nikakvim uplatama zemalja članica MMF-u u nacionalnim ili drugim valutama, što znači da imaju karakter poklona. SPV su, dakle, dala mogućnost MMF-u da poveća međunarodne rezerve, jednostavnim knjigovodstvenim načinom, omogućujući zemljama da povećaju svoje rezerve bez bilo kog neto izvoza roba i usluga ili spoljnog pozajmljivanja sredstava.
Ser Džozef Gold, dugogodišnji generalni savetnik MMF-a i jedan od vodećih autoriteta za međunarodno monetarno pravo, početkom sedamdesetih godina prošlog veka pisao je da je pre definitivnog uvođenja naziva za SPV bilo različitih predloga terminološke prirode (na engleskom jeziku) kao: „grammar“, „bancor“, „unitas“ ili „drawing unit reserve asset“, „reserve drawing rights“, „special reserve drawing rights“ i „special drawing rights for reserve purpose“. Konačno je prihvaćen naziv – „special drawing rights“ (skraćeno SDR). Međutim, i on je komplikovan, konfuzan i nejasan i trebalo bi ga pojednostaviti, radi dalje afirmacije SPV za širu upotrebu.
Dodela SPV je besplatna i nisu potrebni doprinosi iz budžeta zemalja donatora. SPV su rezervna aktiva, a ne strana pomoć. Ono što je važno, alokacija SPV ne povećava teret javnog duga bilo koje zemlje. SPV je u početku bilo definisano kao ekvivalent 0,888671 grama čistog zlata, što je bilo jednako jednom američkom dolaru. Posle raspada bretonvudskog monetarnog sistema 1971. godine, SPV je redefinisano prvobitno kao korpa 16, a kasnije pet valuta, a vrednost SPV se određuje dnevno na tržištu deviznih kurseva i objavljuje na veb stranici MMF-a.
Vrednost SPV je stabilna i utvrđena je u korpi pet najvažnijih svetskih valuta u određenim ponderima, koja se revidira svakih pet godina, ili ranije da bi se obezbedilo da korpa odražava relativni značaj valuta u svetskom trgovinskom i finansijskom sistemu. Korpu (SDR basket) sada sačinjavaju – američki dolar (41,73 odsto), evro (30,93 odsto), kineski juan (10,92 odsto), japanski jen (8,33 odsto) i britanska funta (8,09 odsto). Ponderisano učeše dolara u korpi je predimenzionirano, jer američka privreda ne doprinosi svetskom BDP-u u tolikom odnosu.
Kamatna stopa na SPV utvrđuje se sedmično (svakog petka), i bazira se na ponderisanom proseku reprezentativnih kamatnih stopa na tromesečne dugove na novčanim tržištima pet valuta koje čine korpu SPV.
SPV su sredstvo koje se može koristiti za otklanjanje deficita platnog bilansa na isti način kao zlato ili rezervne valute, pa se stoga kolokvijalno nazivaju „papirno zlato“, i imaju ulogu „svetskog novca“, fiktivnog i veštački kreiranog, kao sredstva plaćanja u međunarodnim finansijskim transakcijama. SPV mogu da se upotrebe za otplatu kredita MMF-u ili Svetskoj banci, ali se sa njima ne može ništa kupiti, ne mogu se ni razmeniti na tržištu, niti privatni sektor i pojedinci mogu da ih koriste.
Međutim, treba reći da uporedo sa razvojem MMF-ovih ili „zvaničnih“ (službenih) SPV pojedine međunarodne organizacije, zajmoprimaoci i investitori, u cilju obezbeđenja od nestabilnosti i neizvesnosti u kamatnim stopama i kretanju deviznih kurseva, sve više upotrebljavaju ovu jedinicu, stvarajući komercijalna ili „privatna“ SPV, koja, pre svega, imaju funkciju obračunske jedinice. U SPV se denominiraju različiti privatni finansijski instrumenti i obaveze (tekući računi i depoziti komercijalnih banaka, sindikovani zajmovi, obveznice i slično).
Prvobitna svrha uvođenja SPV bila je povećanje finansijskog potencijala MMF-a, jer je zbog povećanog obima svetske trgovine, izražene nelikvidnosti većeg broja zemalja i nedostatka zlata u monetarnim rezervama pretila opasnost zastoja u razvoju međunarodnih robnih i finansijskih transakcija. Zato su u MMF-u kreirana SPV, po uzoru na Kejnsov obračunski novac „bankor“.
SPV kao rezervna aktiva uvedena su u promet 1970. godine, kao dopuna postojećim rezervnim aktivama. SPV su jedini oblik rezervne aktive koji se nalazi pod kontrolom MMF-a. Institucionalizacijom SPV, međunarodna zajednica je preko MMF-a stekla mogućnost svesnog regulisanja obima potrebne međunarodne likvidnosti. Uvođenje SPV predstavlja pozitivan pokušaj da se na organizovan način pristupi kreiranju međunarodne likvidnosti, nezavisno od nacionalnih monetarnih politika.
Stvaranjem novog monetarnog mehanizma u okviru MMF-a težilo se postizanju osnovnog cilja da se na dugi rok dopunjuju postojeća sredstva međunarodne likvidnosti u slučaju njihove nestašice. Posle sloma bretonvudskog međunarodnog monetarnog sistema, suspendovanjem zvanične konvertibilnosti američkog dolara u zlato, 15. avgusta 1971. godine, i ukidanja sistema fiksnih deviznih kurseva kada je sve više valuta prešlo na fluktuiranje, međunarodna zajednica našla se pred novim zadatkom iznalazenja kvalitativno novih instrumenata monetarne politike, koji će dugoročno obezbediti bolje funkcionisanje sistema.
S tim u vezi, ranijom reformom međunarodnog monetarnog sistema predviđeno je da SPV prošire svoju inicijalnu ulogu i postanu glavna rezervna aktiva u međunarodnom monetarnom sistemu, a da se istovremeno smanji uloga zlata i rezervnih valuta. Budući da u strukturi međunarodne likvidnosti SPV čine vrlo mali deo, njihov praktični značaj još uvek je mali u odnosu na veliki teorijski. SPV ne mogu da regulišu globalnu likvidnost, već samo imaju uticaj na strukturu rezervi, jer je dolazilo do prave eskalacije likvidnosti, naročito dolarskih rezervi.
Najveći deo novih alokacija SPV trebalo bi da pripadne deficitarnim zemljama u razvoju, što znači da buduće kreiranje ne bi trebalo da se vrši po kvotnom neravnopravnom kriterijumu MMF-a, jer bi time i dalje najveće iznose SPV dobile suficitne razvijene zemlje.
Nobelovac i jedan od vodećih svetskih ekonomista Džozef Stiglic smatra da se SPV MMF-a – što je neka vrsta „svetskog novca“ za čije stvaranje je ovoj instituciji dato ovlašćenje pri njenom osnivanju – moraju u potpunosti iskoristiti povodom užasavajućeg stanja stvari u zemljama u razvoju. SPV su esencijalni sastojak međunarodnog monetarnog poretka, koji je Džon Majnard Kejns zagovarao tokom konferencije u Breton Vudsu 1944. godine. Ideja je da bi, „usled toga što će sve države naravno hteti da zaštite svoje građane i ekonomije tokom kriza, međunarodna zajednica trebalo da ima alat za pomoć najbespomoćnijim zemljama, bez stvaranja te pomoći na račun i teret nacionalnih budžeta“.
Standardno izdavanje SPV, pri čemu oko 40 odsto SPV ide zemljama sa rastućim ekonomijama i zemljama u razvoju, napravilo bi ogromnu razliku. Zato on predlaže da bi najbolje bilo ukoliko bi najrazvijenije zemlje, poput SAD, donirale ili pozajmile (po koncesionim uslovima) svoja SPV „Trast fondu“ posvećenom pomaganju siromašnim zemljama. Može se očekivati da će zemlje koje budu pružale ovu pomoć postaviti uslove, a naročito da ona ne ide na spasavanje kreditora.
Učešće SPV bilo je malo u ukupnim svetskim monetarnim rezervama, mada je povećano najnovijom, ovogodišnjom alokacijom SPV, pa je sada oko osam odsto. Ranijom reformom međunarodnog monetarnog sistema bilo je predviđeno da ona učestvuju sa 10 odsto. Za unapređenje SPV osnovno je da se vrše regularne i po obimu značajne alokacije. To bi pomoglo da se zadovolje potrebe velikog broja zemalja, koje su, inače, prinuđene da zarade rezerve na drugi način po znatno većim troškovima i nepovoljnijim uslovima. Veće alokacije vodile bi povećanju trgovine i proizvodnje, što bi unapredilo privredni oporavak u svetu.
Hitnost za dodatnim znatnim alokacijama SPV bila bi znatno smanjena ako bi zemlje rezervnih valuta stavile na raspolaganje dugoročna finansijska sredstva na koncesionalnoj osnovi u obimu potrebnom da se omogući obnavljanje rezervi zemalja u razvoju. Normalno, ne može se prihvatiti da ograničeni iznosi srednjoročnih i kratkoročnih sredstava koja se obezbeđuju po nepovoljnim uslovima treba da zamene dugoročnu neuslovljenu likvidnost koja bi se omogućila sa alokacijama SPV.
Imajući u vidu smanjenu likvidnost zemalja u razvoju i stanje u svetskoj privredi i trgovini, nove alokacije SPV bi pre podstakle proizvodnju i rast nego inflaciju. Neke velike industrijske zemlje izražavaju bojazan zbog inflacionog dejstva relativno malih iznosa SPV, dok su, recimo, SAD mnogo manje zabrinute zbog inflacionog dejstva sopstvenog velikog budžetskog deficita na stvaranje neuravnotežene i neujednačene likvidnosti.
Proces reforme monetarnog sistema u svetu trebalo bi da ispita puteve i načine da se SPV učine prihvatljivijim kao međunarodna rezervna valuta, kao i da utvrdi šeme računa supstitucije, koja bi omogućila ravnopravnu podelu tereta i rizika, kako bi se olakšala zamena nacionalnih valutnih rezervi za SPV.
Ako bi se uspostavio takav rezervni sistem na bazi SPV koja bi supstituisala zlato i nacionalne rezervne valute, i ako bi MMF povećao obim SPV u skladu sa potrebama svetske trgovine i proizvodnje, on bi raspolagao značajnim sredstvima koja bi se iskoristila na razne načine: za veće kreditiranje zemalja članica, finansiranje razvoja zemalja u razvoju (tzv. link projekti), kao i finansiranje strukturalnih prioritetnih potreba u svetskoj privredi. Pošto bi ovakvo stvaranje rezervi bilo u skladu sa kretanjem trgovine i proizvodnje, imalo bi pokriće u robi i time eliminisalo eventualnu opasnost od inflacije.
U cilju rešavanja problema međunarodne likvidnosti, zemlje u razvoju su svojevremeno pokrenule predloge za neposredne akcije, koje bi se svodile na povezivanje kreiranja dodatne međunarodne likvidnosti – odnosno SPV – sa finansiranjem investicionog razvoja ovih zemalja u okviru „link“ projekata. Međutim, s obzirom na izuzetnu osetljivost ovog pitanja, dosadašnja reforma međunarodnog monetarnog sistema nije dala konkretan odgovor, zbog konfrontacije najrazvijenih zemalja i zemalja u razvoju.
Najbogatije zemlje teško se odriču svog monetarnog suvereniteta u korist internacionalizacije monetarne politike i nadnacionalnog rezervnog medijuma, kao što su SPV. Pošto MMF nije u stanju da ograniči rast međunarodne likvidnosti u rezervnim valutama, niti SAD prihvataju raniji predlog o postepenoj supstituciji salda u rezervnim valutama za SPV, može se pretpostaviti da će SPV u dogledno vreme i dalje ostati dopunsko sredstvo likvidnosti.
I pored toga što dolar nije više valutni denominator, on i dalje zauzima najistaknutije mesto među valutama u svetu, zahvaljujući, pre svega, ogromnom potencijalu američke privrede i njenoj velikoj političkoj moći, kao i neraskidivim vezama mnogih zemalja za SAD. Vrednost mnogih valuta vezuje se za dolar i on dalje predstavlja najznačajniji instrument monetarnih rezervi centralnih banaka.
Iz ovog se može zaključiti da će standard američkog dolara i dalje važiti izvesno vreme, uprkos novonastalim promenama u monetarnoj sferi i jačanju evra i drugih valuta, što znači da će SAD i dalje izvlačiti neopravdane prednosti iz tih odnosa, koje će predstavljati stalnu opasnost za stabilnost međunarodnog monetarnog sistema.
Potreba za transformacijom
Pošto ne može da sprovede suštinske reforme međunarodnog monetarnog sistema i sebe samog, MMF je pokazao neverovatnu maštovitost u izmišljanju raznih nazovi „olakšica“ sa svoje članice.
Na primer, prošle godine MMF je uveo najnoviju – tzv. Instrument za podršku politike (Policy Support Instrument) – koji je namenjen „siromašnim zemljama koje ne traže njegovu finansijsku pomoć, već samo savete“. Pre toga, 2017. godine uveo je tzv. Instrument za koordinaciju politike (Policy Coordination Instrument) za zemlje članice, koji je savetodavnog i nefinansijskog karaktera. Radi se o dva veoma slična instrumenta-programa, nedovoljno poznatih, neobičnih i nejasnih naziva i funkcije, što izaziva određenu zbunjenost kod zemalja tražilaca pomoći.
Vrlo je teško da se sada nabroje sve moguće olakšice finansijskog i savetodavnog karaktera koje je MMF uveo u praksu u svom dosadašnjem poslovanju. Velika većina njih nije dala nikakve efekte, nego samo nanela štete zaduženim zemljama, koje su mu se obratile za pomoć, zbog čega MMF trpi ozbiljne kritike širom sveta.
MMF je možda potreban onim zemljama članicama koje imaju problema sa „makroekonomskom neravnotežom“, ali ne može da pomogne kod strukturnih reformi. MMF ima mandat u sprovođenju ekonomske stabilizacije i konsolidacije, pa neće biti od neke pomoći kod razvojnih projekata i reforme preduzeća, jer to rade druge finansijske institucije: Svetska banka, Evropska banka za obnovu i razvoj, Evropska investiciona banka i dr.
Međutim, uvođenjem „razvojne komponente“ u svoje programe u poslednje vreme, MMF pokušava da se predstavi i kao institucija koja vodi računa i o privrednom rastu i zaposlenosti. To stvara konfuziju kod zemalja zajmotražilaca, jer ne znaju kome tačno da se obrate za pomoć. Time je MMF počeo da širi polje svoje delatnosti, što praktično znači odstupanje od njegovog Statuta (član 1) kojim je precizirana njegova privremena finansijska podrška državama članicama, kako bi se otklonile „fundamentalne“ neravnoteže platnog bilansa, odnosno delovanje prvenstveno u monetarnoj i fiskalnoj sferi.
Postoji potpuna blokada u MMF-u kada su u pitanju njegove ključne reforme, koju sprečavaju SAD sa preko 15 odsto ukupne glasačke snage i pravom veta. Zemlje BRIKS-a (Brazil, Rusija, Kina, Indija i Južna Afrika) su se vrlo primakle ovom kritičnom broju glasova sa 14,7 odsto ukupnih glasova u MMF-u (nedostaje samo 0,4 odsto), ali se SAD grčevito bore da se one u tome ne izjednaće sa Amerikom, i da zajedno ne donose glavne odluke u MMF-u. To će se svakako desiti, što će dovesti do nove gobalne podele snaga u svetskim finansijama i pokrenuti neke stvari s mrtve tačke.
Pomenimo ovde da i grupacija zemalja u razvoju zajedno u MMF-u ima više od 15 odsto ukupne glasačke snage, ali one zbog nejedinstva i raznorodnih stavova i interesa nikada nisu aktivirale pravo veta u MMF-u. Za neke manje značajne odluke dovoljna je većina od 50 ili 70 odsto ukupnih glasova.
Pojedine strukture u MMF-u, uključujući i delove njegovog najvišeg rukovodstva na čelu sa dinamičnom i agilnom Bugarkom Kristalinom Georgijevom (za razliku od nedovoljno aktivne, birokratizovane i aferama sklone njene prethodnice, Francuskinje Kristin Lagard), čvrsto zastupaju stav da MMF izvedu iz „letargije“ u kojoj se već godinama nalazi, i da sem njegove kozmetičke reforme, konačno počne da se bavi ozbiljnim i efikasnijim pristupom politike finansijske i druge tehničke pomoći zemljama članicama, a da ne bude samo „svetski finansijski policajac“, koji čvrsto drži u rukama palicu Volstrita i isteruje dugove zaduženih nerazvijenih zemalja.
Posao Georgijeve dodatno je otežan zbog tvrdog stava Amerike i njenog protivljenja bilo kakvim suštinskim reformama koje bi ugrozile njenu vodeću poziciju u svetskoj ekonomiji i finansijama. Potrebna je transformacija MMF-a koji je organizovan kao akcionarsko društvo, za početak i pre svega u samom mehanizmu odlučivanja, odnosno preraspodeli nacionalnih kvota i glasačke snage zemalja članica, koju sprečavaju najbogatije zemlje na čelu sa SAD.
Napori za reformom
Najnovijom velikom dodelom SPV svojim članicama u kriznom trenutku svetske privrede, MMF je donekle „osvetlao obraz“ i privremeno skrenuo pitanje njegove ozbiljne reforme u drugi plan, koje će opet uskoro izbiti na površinu, a njen dalji tok umnogome će zavisiti od neophodnog odlučnijeg stava, pre svega, ojačalih zemalja BRIKS-a, koje su neopravdano zapostavljene u svetskom monetarnom poretku.
Snagom veta Amerika blokira novu reformu kvota (a time i glasačkog mehanizma), koju je predložio MMF, a podržava samo one aranžmane MMF-a za popunjavanje njegovih finansijskih sredstava, gde se ne dira upravljačka struktura unutar MMF-a i time izbegava mogućnost eventualnog dobijanja prava veta grupacije BRIKS. Promena u glasačkim udelima zahteva odobrenje supervećine od 85 odsto glasačke snage, koje Amerika glatko može da odbije.
Posle globalne finansijske krize 2008. godine pojačani su napori za reformom međunarodnog monetarnog sistema, posebno od strane BRIKS-zemalja, koje raspolažu najvećim rezervama u dolarima, pa su u velikim gubicima kada američka valuta depresira.
Postoje predlozi da nekoliko jakih valuta obavlja funkciju svetske rezervne valute (multipolarni sistem – npr. dolar, evro i kineski juan, ili da se formiraju tri valutna bloka u svetu: dolarski blok, blok evra i azijski blok), kao i drugi, da SPV kao kompozitna valuta postanu glavna rezervna valuta u sistemu i obezede kontrolisano funkcionisanje svetskog monetarnog sistema preko MMF-a.
Za veću ulogu SPV u međunarodnom monetarnom sistemu potrebno je da se obezbede brojni preduslovi, a jedan od najvažnijih jeste da se snažnije razvije privatno tržište SPV, odnosno da centralne banke obavljaju transakcije u SPV sa privatnim holderima.
Ako bi zemlje BRIKS-a konačno dobile 15,1 odsto glasova u MMF-u i pravo veta, one u pogledu dalje uloge i transformacije SPV imaju drugačija gledišta u odnosu na Ameriku. U potpunosti podržavaju dalje jačanje i nove značajne alokacije SPV, kao stabilne aktive u međunarodnim rezervama zemalja, što bi ojačalo i proširilo njihovu ulogu kao monetarnog medijuma, a u pravcu postepenog smanjenja uloge i uticaja američkog dolara, još uvek ključne valute u svetskoj privredi i finansijama.
Dejan Jovović je naučni savetnik – ekspert za međunarodne finansije i redovni član Naučnog društva ekonomista Srbije. Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: Reuters/Kacper Pempel/Illustration
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO:
