Српски војник целива икону у цркви Светог Ђорђа на Опленцу приликом освећења застава Војске Србије, 22. април 2015. (Фото: spc.rs)

O nacionalnom dostojanstvu

Zašto nam je potrebna potvrda da nismo ono za šta nas optužuju nosioci ideja koje preziremo? I kako mislimo da tu potvrdu dobijemo od onih koji nas kleveću već čitav vek?

Kao što čovekova ličnost ne može da se izgradi niti izrazi izvan odnosa, hermetički zatvorena u sebe, tako je i međusobna interakcija sudbina različitih naroda. I kao što zdrav pojedinac teži odnosima koje definiše obostrano poštovanje, tako i šire zajednice prirodno nastoje da budu pozitivno vrednovane od strane drugih. U tome nema ničeg patološkog. U geopolitičkom smislu i poštovanje i animozitet pragmatično kreiraju interesi kojima je teško manipulisati (ali se često ostvaruju manipulacijama), pa ipak na svetskom nivou postoje brojne organizacije i manifestacije kojima je cilj da predstave različite kulture, narode i tradicije u što boljem svetlu, čuvajući autentičnost njihove baštine kao nezamenljivi deo istorije čovečanstva.

Ni u tome, dakle, nema ničeg patološkog.

Ako smo prostodušno srećni što se strancu dopao kajmak ili ponosni jer je zanemeo pred lepotom Gračanice ili Žiče, verovatno „samo“ volimo svoju zemlju, ali to polje kulturnog kontakta može, ako se posmatra kao mesto za praćenje samopercepcije, da razotkrije neke manje prijatne istine o nama samima i odnosu koji imamo prema sopstvenom identitetu. No ovde najpre treba ukazati na funkcionalne aspekte i svrsishodnost stalne kulturne (samo)prezentacije.

Kamen spoticanja

Ukoliko nekome u Srbiji do tada nije bilo jasno da politička propaganda implementirana u popularnu kulturu može u svesti širokih narodnih masa da izokrene stvarnost kao krivo ogledalo – devededetih godina dvadesetog veka, kada je srpski narod postao žrtva najbezočnije medijske fašistoidne satanizacije, važnost pozitivnog predstavljanja postala je očigledna, a naša moć da u tome pariramo protivniku pokazala se ništavna – bila je zastareli, neupotrebljeni deo političkog arsenala i dramatično je zakasnila pošto su naši neprijatelji rat (dez)informacijama započeli mnogo pre vojnih intervencija.

Zbog tog gorkog iskustva, ali i drugih očiglednih primera (na Bliskom istoku pre svega) u kojima su bombama prethodili sati i sati dokumentarnih programa i novinarskog beščašća masovnih medija, danas nam je svaki pozitivni kontekst u kome reči Srbija, Srbi ili srpsko odjeknu u svetu dragocen. Uspesi i visoki dometi naših sportista ili naučnika inaugurišu ih u „ambasadore“ naše zemlje (pošto formalni ambasadori uglavnom služe kao pokretni inventar za primanje plata u ambasadama širom sveta). Monika Beluči u filmu Emira Kusturice, Stiven Sigal ili čuveni Bojsi – slavni stranci koji pred svetom svedoče da Srbi nisu zao narod bezvredne istorije – nedvosmisleno zaslužuju naše simpatije, ali ne zato što su „neuglednu malu balkansku zemlju“ udostojili svoje pažnje i tako učinili da ljudi širom sveta shvate kako smo mi zapravo sve vreme bili na pravoj strani istorije, već zato što su razumeli istinu i tako pokazali da su svesna bića, dostojna poštovanja.

Da bi priča o zlim Srbima bila promenjena, međutim, nije dovoljno ni da sve filmske, sportske i muzičke zvezde ovog sveta potpišu peticiju – mišljenje i javni diskurs kreiraju se odozgo, u skladu sa političkim interesima – ljudi koji su spremni da se odupru medijskoj z(a)veri jesu heroji u svetu programiranih mišljenja, ali njihov učinak u realnosti je minoran. Novak Đoković ni dan-danas nije miljenik zapadnog sveta. Nedavno smo svedočili gotovo komičnoj situaciji – američka publika nevoljno ga je podržala u finalu koje je igrao protiv ruskog tenisera. Kampanja protiv Rusije i ruskog naroda tamo nikada ne prestaje – ni Tolstoj ni Čajkovski ni Polunjin nisu uspeli da preokrenu sliku o Rusiji. Propaganda je, istina, malo suptilnija od onog vremena kada su Majkl Dudikof i Čak Noris na mesečnom nivou spasavali planetu od ruskih obožavalaca nuklearnog rata, ali je zato Vladimir Putin konstantno na udaru kako Boris Jeljcin nikada nije bio. Uz uvažavanje svih ovih činjenica, dakle, može se neinventivno konstatovati da u geopolitici nema ljubavi. I baš zato je važno osvestiti stav da je propagandni rat, eufemistički nazivan i kulturnom reprezentacijom, u smislu strategije u borbi za opstanak, uvek drugorazrednog značaja u odnosu na potrebu da se unutar nacionalnog bića jednog naroda neguje vrlina dostojanstva.

Detalj sa finala Ju-Es opena između Danila Medvedeva i Novaka Đokovića, Njujork, 12. septembar 2021. (Foto: AP Photo/Elise Amendola)
Detalj sa finala Ju-Es opena između Danila Medvedeva i Novaka Đokovića, Njujork, 12. septembar 2021. (Foto: AP Photo/Elise Amendola)

To je racionalna strategija u kojoj nema mnogo emotivnih kalkulacija – nije ni nužno a ni moguće navesti one koji imaju interese suprotstavljene našim da nas vole, ali ako budemo  snažni, svesni sebe i sopstvenih interesa, odlučni i složni, biće prinuđeni da računaju na nas kao faktor sa kojim mora da se razgovara. Da bismo se borili, moramo da verujemo ne u mogućnost pozitivnog ishoda te borbe već u njenu etičku opravdanost, pred kojom pitanje ishoda bledi. Ipak, lekcija nacionalnog dostojanstva, olako štiklirana kao naučena iznova se pokazuje kao kamen spoticanja u ostvarenju naših nacionalnih ciljeva – nacionalni kompleksi u patriotskim krugovima vešto su zamaskirani upravo u osećanje ponosa i to je mesto na kome Gordijev čvor mora da se preseče.

Postoje Srbi koji se stide što su Srbi.

Slučajni Srbi, drugosrbijanci, autošovinisti ili zašto ne prosto – domaći srbomrsci, fenomen sa mnogo naziva i prostom odrednicom – nacionalni izrod. Njima se nećemo baviti u ovom tekstu. Izreka kaže – sve što visi nek’ otpadne – a oni su davno otpali od srpskog nacionalnog bića, stoga preživljavaju samo veštački priključeni na strane fondove. Nažalost, licemerje prosvetiteljskih fraza o slobodi i jednakosti koje su uzvikivane nad krvavim giljotinama evoluiralo je dalje u idola „dijaloga“, političku korektnost koja nema drugi cilj nego da zamuti najvažniju od svih distinkcija – razliku između dobra i zla na kojoj počiva sva etika i smisao bivanja ljudskim bićem.

Duh vremena zahteva da se pokazuje misaona širina, ali to spada u obaveze samo malih, slabih i zastrašenih naroda koji bi trebalo da se dodvore globalističkom hegemonu sve dok se, postajući sve „širi i širi“ potpuno ne rastoče i utope u novi globalni ne-identitet. Tome služi i evidentno usitnjavanje i zamućivanje svih tradicionalnih identitetskih odrednica. Kada se ovoj agendi pridodaju naša poslovična, jevanđelski nevina ali opasna naivnost, koju ilustruje zabluda da bi nas oni „voleli“ ako bi znali kakvi smo, pa samo treba da upoznaju našu istoriju i folklor, divne ljude i ukusnu hranu kako bi nam postali saveznici, te nacionalni kompleksi (najočiglednije izraženi u oblasti kulture) koji su već gotovo čitav jedan vek sistematski razvijani kod našeg naroda, defanzivni ali i inferiorni stav koji neretko srpski rodoljubi zauzimaju naspram ideoloških neprijatelja dobija puno opravdanje.

Tako postaje moguće da i dan-danas za univerzitetskim katedrama sede osvedočeni mrzitelji Srba koji javno opravdavaju genocid nad našim narodom, i ne samo što sede već sa njih proganjaju svoje kolege – patriote. Tako postaje moguće da se ozbiljan broj antisrpskih projekata upravo finansira od strane države Srbije, a celo jedno ministarstvo dobije stranka sa minornim procentom glasača i gigantskom antisrpskom agendom. Opskurni festivali pod stranim imenima koje finansiraju strane vlade i nevladine organizacije, a na kojima učestvuje cvet jugonostalgične srbofobne elite, postaju mesta gde se dokazuje širina vidika srpskog patriote – nekome i nečemu on teži da dokaže kako nije nepismeni gibaničar pa se uglađen i politički korektan trudi da zasluži jednu reč ili slovo pohvale u pamfletima svojih neprijatelja jer će to biti preko potrebni dokaz da mi nismo ono za šta nas optužuju, da su oni to shvatili pa ćemo skupa živeti srećno dok nas smrt ne rastavi.

Otkako nam je kultura oteta i šapu i monopol na nju stavili postmoderni „avangardni“ komunistički mediokritetski umetnici i komesari-cenzori, mi pokušavamo da ispunimo njihove kriterijume, da odsečemo svoje sopstvene zdrave udove kako bismo postali njima slični, invalidirani duhom, ali potapšani po ramenu. Zar to ne podseća na kolaboracionizam? Ili barem na štokholmski sindrom? Čak se i vernici danas neretko trude da dokažu ateistima ili ogorčenim mrziteljima Crkve kako nisu „mračnjaci“ već potpuno „normalni moderni“ ljudi – oponašajući društveno poželjne stavove i postupke žrtvuju autentičnost zarad mlitavog prihvatanja u zajednici koja je zasnovana na potpuno suprotnim vrednostima i koja ih suštinski i ne može prihvatiti jer je omeđena i definisana otklonom od religije.

Najvažnija vrlina

Zašto nam je potrebna potvrda da nismo ono za šta nas optužuju nosioci ideja koje preziremo i kako mislimo da tu potvrdu dobijemo upravo od onih koji nas već čitav vek sa predumišljajem kleveću?

Tako što ćemo sa zastrugom kajmaka trčkarati oko onih koji su nam svesno ubijali decu, biti ushićeni kad se hrvatska pevačica uda za Srbina (jer je to neka potvrda da Srbi nešto vrede – Srpkinje udate za Srbe, izgleda, nisu relevantna potvrda), kad anonimni bošnjački ili američki, sasvim je svejedno, glumac objavi na Instagramu da se u Beogradu dobro proveo, kad nam u Fejsbuk komentaru NVO zastupnica kaže da nema ništa „lično“ protiv nas iako je prethodno ispisala teške uvrede i klevete na račun svega što za nas predstavlja vrednost pa čak i svetinju?

Hram Svetog Save u Beogradu noću (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Hram Svetog Save u Beogradu noću (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Ili možda tako što ćemo, u ime dijaloga, širine i političke korektnosti, finansirati kulturni inženjering usmeren protiv srpske države? Deliti nagrade i medijski prostor po principu pozitivne diskriminacije gde projekti sa šovinističkom oštricom usmerenom prema srpskom narodu uvek imaju prednost iako su lišeni svake umetničke ili bilo koje druge vrednosti? Jer, zaboga, tako ćemo pokazati da „nismo kao oni“.

I tu se vraćamo na više puta postavljeno pitanje – kome ćemo pokazati?

Njima? Oni odlično znaju da nismo kao oni, zato nas i mrze, uporni da se od nas distanciraju taman onoliko koliko smo mi uporni da pridobijemo za sebe mrvicu odobravanja jer smo poverovali u laž da su njihovi kriterijumi relevantni. Svetskim arbitrima koji ih finansiraju u skladu sa sopstvenim interesima i na koje ukus kraljevačkog kajmaka nema nikakav uticaj (osim što može da im se dopadne toliko da odluče da kupe ili osvoje Kraljevo)?

Sebi samima? Mi, ako jesmo rodoljubi, znamo da je ljubav prema sopstvenoj zemlji kao reka ponornica, duboko unutra – ne pokreće nas odnos prema drugima (on je samo deo realnosti) niti ono što oni o nama misle već ono što mi mislimo i znamo o sebi. Zagledanost u ono što je lepo i vredno – stvaranje lepog i vrednog. Spremnost da se strada ako treba. I svaka naša borba sa neprijateljem odbrambeni je impuls, nužnost, a ne naša želja. Moralna obaveza, pomenuti smisao bivanja čovekom, ali i Srbinom.

Snishođenje onima koji imaju za krajnji cilj potpunu dekonstrukciju našeg sistema vrednosti, a sve radi sticanja ugleda u krugovima globalističke elite u koju su se preko noći preobukli jugoslovenski srbomrsci, nije ništa drugo do nacionalna izdaja, čak i kada izgleda kao neophodni kompromis. Slatkorečivo nas pozivajući na „dijalog“, a računajući na svakidašnje odsustvo našeg samopoštovanja, neprijatelji uspešno manipulišu srpskim nacionalnim kompleksima koji zadovoljenje nalaze u prividu odobravanja koje dolazi spolja, kako bi monopol na kulturu, slobodu, „antifašizam“, „ekološku svest“, „demokratičnost“ i sve pomodne narative zadržali u svojim rukama, a preko njih i realnu društvenu i političku moć.

Iako se čini da se kroz vladajući diskurs odnosi moći menjaju, to je zabluda – duboke strukture još uvek su antisrpske. Zato je nacionalno dostojanstvo najvažnija vrlina (srpskog) patriote. Dostojanstven čovek zna da je kompromis između dobra i zla uvek na štetu dobra. Dostojanstven čovek je onaj koji je u miru sa sobom, svestan onoga što jeste, uveren (a to je najmrskija vera u novom svetskom poretku) da postoji samo jedna istina, dovoljno hrabar, obrazovan i mudar da razobliči maliciozne relativizacije, ali nikada toliko uplašen da bi napao prvi. Čovek jednog principa a ne mnogih perspektiva, koji ne očekuje lovorike zato što je Srbin već sam plete vence srpstvu, starajući se uvek o tome da ne razočara pretke i ne izneveri potomke. Čovek koji ne mrzi, ali zna da svoju nejač, svoju budućnost, prošlost i identitet sam mora da brani.

Koji od sveta ne očekuje ništa jer je i sam Gospod tako rekao: „U svetu ćete imati nevolju ali ne bojte se, jer sam Ja pobedio svet.“ I tu gde se realpolitičke mogućnosti i princip konačno razilaze on ostaje da stoji kao kamen.

Krajputaš naših pradedova – kamen temeljac i međaš naše države.

Vernici sa ikonama na molebanu u Hramu Hristovog Vaskrsenja, Podgorica, 31. decembar 2019. (Foto: mitropolija.com)
Vernici sa ikonama na molebanu u Hramu Hristovog Vaskrsenja, Podgorica, 31. decembar 2019. (Foto: mitropolija.com)

U vremenima trulih kompromisa, fluidnih identiteta, relativizacije koja dotiče sfere apsurda, konformizma koji proždire ljude, društva i zakone, taj kamen je dokaz da nacionalno dostojanstvo nije mit ili apstraktna fantazija, već mogući etički izbor, i to jedan od najskupljih u svetu koji je lišen vrednosti.

 

Tajana Poterjahin rođena je 1987. godine u Beogradu. Diplomirala je etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je romana Mučitelj (Novi književni krug, 2012), Varoška legenda: Prvi sneg (Čigoja štampa, 2017; Dereta, 2021) i Varoška legenda: Đavolji tefter (Dereta, 2021). Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: spc.rs

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Društvo, Kolumna
Pratite nas na YouTube-u