Aleksandar Nevski – ratnik među svecima

Aleksandar Nevski za Ruse predstavlja ono što knez Lazar predstavlja za Srbe – branitelja otadžbine i vere. Vojnim pobedama zaustavio je prodore osvajača, udarajući temelje današnje države

Sveti Aleksandar Nevski predstavlja jednu od najvećih ličnosti u istoriji ne samo ruske nego i cele pravoslavne Crkve. Njegov sveti kult raširen je ne samo u Rusiji već i širom zemaljskog šara – u Srbiji, Crnoj Gori, Bugarskoj, Makedoniji, Belorusiji, Ukrajini, Moldaviji, Poljskoj, Grčkoj, Rumuniji, Americi, Australiji, Africi… Njemu su posvećeni mnogi hramovi a, pored Rusa, njegovu molitvenu pomoć posebno rado i često prizivaju pravoslavni narodi Balkana.

Jedan od najznamenitijih hramova u srpskoj prestonici – Beogradu, upravo je posvećen Sv. Aleksandru Nevskom. Naročito ga u srpskom narodu slavi i poštuje pleme Vasojevića, jer im je u vreme agarjanskog ropstva Sveti Aleksandar Nevski čudesno pomagao u ratovima protiv turskih zavojevača. U znak zahvalnosti svetom ruskom knezu, od 18. veka preslava svih Vasojevića je Sveti Aleksandar Nevski. Njegov kult traje neprekidno od dana njegove svete končine i trajaće večno.

Sveti Aleksandar Nevski rođen je u Pereslavu Zalevskom, 30. maja 1220. godine, kao sin velikog kneza Jaroslava Drugog Vsevoldoviča, koji je bio pripadnik stare ruske dinastije Rjurjikoviča. Majka mu se zvala Rostislava (Teodosija) Mstislavna, iz Smolenska. Od malena je Aleksandar bio srcem okrenut ka Bogu i crkvi. Bogoljubiv, čovekoljubiv, pravdoljubiv, žalostiv, milostiv, molitven i istinski pobožan, prezirao je sujetu ovog prolaznog sveta, zavolevši od rane mladosti Boga i njegovu svetu Crkvu svim svojim bićem. Sveti Aleksandar Nevski još od detinjstva beše željan svete mudrosti Svetog pisma i pouka svetih otaca. Mladost je proveo u gradu Novgorodu Velikom, a vlast nad Novgorodskom kneževinom je zadobio kao mladić 1236. godine.

U kalendaru Srpske pravoslavne crkve svaki dan u godini posvećen je jednom svecu ili velikomučeniku koji je stradao za hrišćansku veru. Među njima se nalaze i istorijske ličnosti koje je Crkva kanonizovala. Slavljeni su i cenjeni ne samo u svojim nacionalnim, već i u svim drugim pomesnim crkvama. Jedan od njih je i Sveti Aleksandar Nevski, veliki ruski knez i svetac, čiji se spomen slavi dva puta: 12. septembra (30. avgusta) i 6. decembra (23. novembra). Pravoslavni vernici u septembru obeležavaju prenos njegovih moštiju, a u decembru dan kada je sahranjen.

Najveća ličnost ruske istorije

Rođen u najteže vreme ruske istorije, kada su zemlju napadale mongolske horde, švedska vojska i nemački riteri, istakao se kao veliki hrišćanski vojskovođa, podvižnik i molitvenik i zaštitnik ruske zemlje. Kada je 1237. papa Grgur Deveti organizovao krstaški pohod da bi pokorio ruske zemlje, knez Aleksandar ustao je u zaštitu pravoslavne vere i u bici kod ušća reke Ižore, na obalama Neve, izvojevao 15. jula 1240. pobedu, po kojoj je i dobio nadimak „Nevski“. Uspešno se suprotstavio i litvansko-nemačkoj najezdi: u situaciji kada su gradovi Jurjev i Pskov već bili zauzeti, a Tevtonci prodrli do Novgorodske oblasti, Aleksandar Nevski izvojevao je slavnu pobedu 5. aprila 1242. na zaleđenom Čudskom jezeru. Ovaj događaj je ruski režiser Sergej Ejzenštajn maestralno opisao u kultnom filmu „Aleksandar Nevski“.

Sa slavom se vratio u Novgorod, ali saznavši za smrt svoga oca (1246) uputio se u Vladimir, kako bi preduzeo mere za zaštitu državnog poretka. Batu-kan ga je izvestio da, ako želi da sačuva vlast, mora da dođe u mongolski tabor i pokloni mu se. Aleksandar je pristao da dođe u kanov tabor, ali je istupio kao ispovednik hrišćanske vere, odričući se od poklonjenja. U Tatarskoj zemlji je od velikog kana dobio vlast nad čitavom južnom Rusijom i Kijevom (1249). Od 1252. godine nosi titulu velikog kneza. Preminuo je 14. novembra 1263. godine, primivši pre smrti monaški postrig pod imenom Aleksije. Sahranjen je 23. novembra u manastiru rođenja Presvete Bogorodice u Vladimiru.[1]

Njegove mošti, otkrivene 1380. godine, svečano su prenete u severnu rusku prestonicu Petrograd 12. septembra 1724. godine po naredbi cara Petra Velikog i počivaju u lavri Svetog Aleksandra Nevskog. Ruska crkva kanonizovala ga je zbog hrišćanskih vrlina, a tokom vremena stvarale su se i priče o čudima vezanim za njegov lik. Tako, na primer, u doba kneza Dimitrija Donskog, u crkvi gde je počivalo Aleksandrovo telo, jedne noći sveće su se upalile same od sebe, a dva starca izašla su iz oltara i prišla njegovom grobu, govoreći: „Aleksandre, ustani i spasi praunuka svoga Dimitrija, koga silno napadaju tuđinci“. Priča dalje kaže da je Aleksandar ustao iz groba i pošao sa njima, a da je sve video crkvenjak i o tome izvestio crkvene vlasti.

Sveštenici su netruležne mošti kneževe postavili u kivot i tom prilikom su bolesnici zadobili isceljenje, a arhimandrit Jefrosin je video kako se sveća kraj groba Aleksandrovog sama zapalila od nebeskog plamena. Mošti kneza se smatraju jednom od glavnih svetinja Sankt Peterburga i manastira Aleksandra Nevskog.

Obeležavanje jubileja – 800 godina od rođenja Aleksandra Nevskog pripremane su i realizovane tokom ove godine, a u skladu sa ukazom predsednika Rusije od 23. juna 2014. godine. Svečanosti u čast Aleksandra Nevskog bile su priređene širom Rusije, a Sankt Peterburg će biti centar obeležavanja jubilarnog datuma.

Predsednik Rusije Vladimir Putin, patrijarh moskovski i sve Rusije Kiril i drugi tokom ceremonije otkrivanja memorijalnog kompleksa „Knez Aleksandar Nevski s družinom“, Pskovska oblast, 11. septembar 2021. (Foto: kremlin.ru)

Dana 11. septembra 2021. godine u selu Samolva (Gdovski rejon, Pskovska oblast) održana je ceremonija otvaranja memorijalnog kompleksa „Knez Aleksandar Nevski s družinom“. Svečanoj manifestaciji prisustvovali su predsednik Ruske Federacije V. V. Putin, Njegova svetost patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril, uz prisustvo drugih značajnih i važnih državnih predstavnika i crkvenih velikodostojnika.

Prilikom ceremonije otvaranja spomenika šef ruske države je između ostalog rekao kako „danas otvaramo veličanstveni memorijalni kompleks u čast branitelja ruske zemlje. Ovde, na Čudskom jezeru, knez Aleksandar Nevski je sa svojom družinom do nogu potukao strane osvajače, odbranio je Novgorod i Pskov, a u suštini – celu Staru Rusiju. Ova pobeda je postala jedan od simbola ruske vojničke slave. Ove godine obeležavamo 800. godišnjicu od rođenja Aleksandra Nevskog. Iskrena i duboka ljubav našeg naroda prema njemu prenosi se iz naraštaja u naraštaj. Ljudi ga poštuju kao vladara koji se svim srcem borio za dobrobit otadžbine, kao talentovanog vojskovođu i diplomatu i, bezuslovno, kao čuvara vere i tradicije rodnog kraja, rodnog naroda i njegove duhovne i moralne snage“.[2]

Njegova svetost patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril osveštao je spomenik, a u svojoj besedi osvrnuo se na izazove sa kojima se može susresti čovek kada se nađe na vlasti i dodao da je „Aleksandar Nevski bio primer vladara koji je uspešno spojio vlast i duhovnost, te da bi njegov način upravljanja trebalo da bude uzor svim ljudima koji vode, bilo da se radi o državi ili o porodici“.

Otvaranje memorijala na obali Čudskog jezera predstavljalo je jedan od glavnih događaja proslave 800. godišnjice od rođenja Aleksandra Nevskog. Spomenik je visine preko 20 metara, a likove vojnika u bronzi ovaplotio je skulptor Vitalij Šanov. Arhitekte kompleksa su Konstantin Fomin i Dmitrij Smirnov.[3]

Osnovu kompleksa predstavlja skulpturalna kompozicija od 50 tona koja se sastoji od figura Aleksandra Nevskog i vitezova iznad kojih se vijore barjak i dva stega sa likovima svetaca. Ispod nje su štitovi i oklopi pobeđenog neprijatelja. Na poleđini spomenika koji gleda ka mestu na kojem se, kako se pretpostavlja, odigrala bitka 1242. godine, nalazi se pano u stilu klasičnog rimskog mozaika.

U centru kompozicije je pano – Sveti Aleksandar Nevski. S obe strane prikazane su scene iz Ledene bitke: deo vojnika je na kolenima, deo je sjahao sa konja i svi jurišaju u bici protiv vitezova Livonskog reda. Nemački vojnici su u sceni uglavnom prikazani kao pobeđeni. U priobalnoj zoni napravljen je park u obliku štita i mača u kojem je mač drvored koji vodi do memorijala. Takođe, u Samolvi će biti otvoren muzejski paviljon u kojem će biti smeštena diorama „Ledena bitka“ i artefakti koji su pronađeni na dnu Čudskog jezera. Memorijalni kompleks je podignut u okviru realizacije Ukaza predsednika Ruske Federacije od 23. juna 2014. godine „O proslavi 800. godišnjice od rođenja kneza Aleksandra Nevskog“ i na inicijativu predsednika Patrijaraškog saveta za kulturu, mitropolita pskovskog i porhovskog Tihona.

Sveti Aleksandar Nevski (1221-1263) je u različitim godinama života nosio titule kneza novgorodskog, kijevskog, a zatim i velikog kneza vladimirskog. Osvojio je mnoštvo vojnih pobeda, a takođe se proslavio kao političar i diplomata. Zahvaljujući njegovom trudu propoved hrišćanstva se raširila u severne zemlje Pomora, a takođe je pomogao u stvaranju pravoslavne eparhije u Zlatnoj hordi.

Poštovanje među Srbima

Kao što smo već rekli, Aleksandar Nevski postao je simbol borbe za očuvanje pravoslavlja, pa ga poštuju skoro svi narodi slovenskog porekla, među njima i Srbi. Zabeležen je u istoriji kao jedan od velikih ratnika srednjovekovne Evrope i jedan od najvećih vojskovođa Rusije. Ovaj sveti knez uzdao se u Boga, pored svoje vojske. Pred polazak u svaku bitku on se obraćao svojim vojnicima rečima: „Bog je ne u sili, nego u pravdi“. Dvadeset sedam godina vladao je blagoverni knez Aleksandar provodeći dane darovane od Boga u podvizima i trudovima. Najzad, osećajući da mu se približava odlazak sa ovog sveta, primio je monaški čin, dobivši ime Aleksije.

Nakon što se pričestio svetim tajnama, upokojio se 1263. u svojoj 43. godini. Godine 1381. mošti svetog kneza otrkivene su i položene u Sabornoj crkvi manastira. Godine 1547. za vreme cara Ivana Četvrtog Groznog svetom knezu sastavljena je služba i određeno da se njegov spomen praznuje 23. novembra na dan njegove sahrane. Godine 1724, po naređenju cara Petra Velikog, časne mošti svetog kneza prenete su u Petrograd gde počivaju i danas.

Crtež Adamova „Petar Veliki prenosi mošti blaženopočivšeg kneza Svetog Aleksandra Nevskog u Sankt Peterburg“, 1870. (Foto: Wikimedia/Žurnal «Niva», № 09, 1870)
Crtež Adamova „Petar Veliki prenosi mošti blaženopočivšeg kneza Svetog Aleksandra Nevskog u Sankt Peterburg“, 1870. (Foto: Wikimedia/Žurnal «Niva», № 09, 1870)

Aleksandar Nevski je simbol borbe za očuvanje pravoslavlja i zbog toga neki Srbi proslavljaju blagovernog kneza kao krsnu slavu. Upravo Srbi imaju taj običaj, jedinstven među pravoslavnim narodima. Umesto Nebeskog Pokrovitelja, svetitelja koji se praznuje na dan rođenja (kako je običaj u Rusiji), u svakoj srpskoj porodici postoji viševekovni pokrovitelj, svetitelj na čiji praznik je ta porodica krštena pre mnogo vekova unazad.

Srbi su uglavnom bili kršteni i pre rođenja Aleksandra Nevskog, međutim, neke porodice su promenile svoju krsnu slavu i zbog toga danas postoje desetine srpskih porodica koje proslavljaju Aleksandra Nevskog kao svoju krsnu slavu. Posebno mnogo ih ima među stanovnicima Kragujevca, to su uglavnom porodice koje su se preselile sa severa Crne Gore. Te porodice su time želele da u novim uslovima sačuvaju sećanje na viševekovnu pomoć Rusije srpskom narodu u Crnoj Gori.

U srpskoj prestonici, Beogradu, Aleksandra Nevskog poštovali su kao jednog od zaštitnika. Njegove besmrtne reči „Nije Bog u sili, nego u pravdi“, koje je izgovarao uoči bitaka, ostavile su i ostavljaju dubok trag kako u srpskoj vojsci, tako i među verujućim ljudima, u srpskoj književnosti i umetnosti. Srbi imaju vekovno negativno iskustvo sa papistima, srpski patrijarh bio je jedini koji nije želeo da učestvuje u radu Florentinskog sabora i papisti to ne zaboravljaju. Zbog toga nije čudno što je mudri odgovor blagočestivog kneza lukavim Latinima, koje je Aleksandar Nevski proterao sa svog dvora, izazvao kod Srba posebno poštovanje. Zato ga Srbi zaista i poštuju kao svepravoslavnog zaštitnika svete vere Hristove – kako u vreme mira, tako i u ratu.

Promišlju Gospodnjom, u vreme srpsko-turskog rata 1876. godine, ruski dobrovoljci dopremili su u Srbiju pokretnu crkvu-šator, posvećenu Svetom Aleksandru Nevskom. Prvobitno se ta pokretna crkva nalazila u delu Beograda koji se zove Dorćol, a kasnije su je nosili na mnogobrojna bojišta. Stanovnici Dorćola toliko su zavoleli tog velikog ruskog svetitelja da su 1877. godine izgradili prvi hram u svom rejonu i posvetili ga Svetom Aleksandru Nevskom. Od tada pa do današnjeg dana, Dorćolci smatraju Aleksandra Nevskog za svog zaštitnika. Naš narod je tako zavoleo ovog divnog ugodnika Božijeg, jer je njegov sveti život podsećao na višekovni život Srbadije „između dve vatre“ – osmanske tiranije sa Istoka i latinskog lukavstva sa Zapada.

Hram na Dorćolu

Sveti Aleksandar Nevski je u srpsku prestonicu stigao u teškom istorijskom trenutku, kada su se Srbi borili za konačno oslobođenje od turskog ropstva. A sama činjenica da on potiče iz istovernog i istokrvnog ruskog naroda, samo je uvećala njegovo poštovanje među Srbima.

Nažalost, uprkos protivljenju SPC, navodno zbog urbanizacije tog dela grada, hram Aleksandra Nevskog bio je uklonjen 1891. godine. Međutim, dvadeset godina kasnije počela je gradnja novog hrama koji je osveštan 12. maja 1912. godine. Taj hram postao je ukras srpske prestonice, a osveštanju je prisustvovao i prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević. Kao da je sama promisao Gospodnja udesila tako da u vreme surovih iskušenja i stradanja srpskog naroda, u godini početka Prvog balkanskog rata, a potom i Drugog balkanskog rata i Prvog svetskog rata – srpska prestonica dobije hram velikog pokrovitelja i vojskovođe, velikog zaštitnika pravoslavlja – hram blagovernog velikog kneza Aleksandra Nevskog.

Crkva je izgrađena u srpsko-vizantijskom stilu, po projektu arhitekte Jelisavete Načić, prve žene koja je završila Arhitektonski fakultet u Srbiji. Završetak radova bio je prekinut 1912. godine zbog Balkanskih ratova, a potom i Prvog svetskog rata, pa je nastavak gradnje započet 1927. godine, ovaj put po izmenjenom projektu Pere Popovića i Vasilija Androsova.

Osvećenje novoizgrađenog hrama održano je 23. novembra 1930. godine pod načalstvom Njegove svetosti patrijarha srpskog Varnave i u prisustvu glavnog ktitora hrama Njegovog kraljevskog visočanstva kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića. On je poklonio hramu mramorni ikonostas sa prestolima za kralja i arhiepiskope, a takođe i veliku ikonu Aleksandra Nevskog, rad poljskog umetnika Jana Matejke iz 1890. godine. Među znamenitostima hrama nalaze se i dve slike Borisa Seljanka – „Kosovka devojka“ i „Filip Višnjić“, naslikane 1930. godine.

Ikona svetog srpskog kneza Lazara na severnoj apsidi hrama naslikana je rukom poznatog srpskog slikara Jovana Bijelića. U hramu se do današnjeg dana čuvaju dragocene relikvije iz 1877. godine: srebrni krst ukrašen dragim kamenjem, poklon Jevrema Obrenovića, i veliko Jevanđelje, poklon Ane Obrenović. U južnoj apsidi hrama postavljene su dve spomen ploče – Caru-mučeniku Nikolaju Drugom Romanovu i ruskim dobrovoljcima, a u severnoj apsidi – kralju Petru Prvom, kralju Aleksandru Prvom Oslobodiocu i svim žrtvama palim za slobodu srpske otadžbine.

Crkva Svetog Aleksandra Nevskog na Dorćolu u Beogradu (Foto: Wikimedia/Jablanov, CC BY-SA 3.0)
Crkva Svetog Aleksandra Nevskog na Dorćolu, u Beogradu (Foto: Wikimedia/Jablanov, CC BY-SA 3.0)

Hram je ponovo freskopisan u periodu od 1970. do 1973. godine rukom jeromonaha Nauma (Andrića), a današnje freske rad su Milovana Beloševića. Fasada hrama Aleksandra Nevskog urađena je od veštačkog kamena sa veoma bogatom dekorativnom plastikom i ornamentima, koji su verne kopije najlepših srednjovekovnih srpskih manastira. Za vreme divljačkog bombardovanja Beograda od strane nacističke Nemačke, 6. aprila 1941. godine, poginula su 242 čoveka koja su se nalazila na liturgiji. Njihove kosti sahranjene su sa spoljne, severne strane oltara.

Prvi parohijski dom bio je izgrađen 1964. godine i njegova površina iznosila je oko sto kvadratnih metara, a današnji parohijski dom je mnogo veći, sa površinom većom od 700 kvadratnih metara, osveštan 2003. godine. Taj parohijski dom postao je svojevrsni simbol duhovnog preporoda srpskog naroda posle kraha komunističke materijalističke ideologije i pada komunističke vlade. Upravo se to mesto tokom decenija, sve do izgradnje parohijskog doma pri hramu Svetog Save, smatralo istinskim duhovno-misionarskim centrom grada Beograda. Do današnjeg dana svakodnevno se tamo organizuju različiti događaji crkveno-duhovnog sadržaja, a pored hrama osnovana je znamenita pravoslavna misionarska škola.

Pravoslavna misionarska škola pri crkvi Svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu osnovana je od strane protojereja-stavrofora Hadži-Ljubodraga Petrovića (1934-2010), crkvenog starešine i religioznog učitelja.[4]

Sveti ruski knez

Vreme vladavine kneza Aleksandra Nevskog jedan je od najtežih perioda ruske istorije. Razarajući napadi nomada sa Istoka i stalna pretnja sa Zapada ozbiljno su ugrozili i sâmo postojanje Rusije. Mladi Aleksandar Nevski uspeo je da zaustavi protivnike i ujedini narod, i na taj način spase svoju otadžbinu.

Dvostruki podvig morao je da pokaže Sveti Aleksandar Nevski: da bi spasao Rusiju morao je da pokaže i hrabrost ratnika i smirenje monaha. Podvig boja knezu je predstojao na obalama Neve i na ledu Čudskog jezera: trebalo je od latinskog poruganja sačuvati svetinju ruskog pravoslavlja. Osećajući da je Crkva „stub i tvrđava istine“, i to svom dušom, shvatajući značenje te istine u ruskoj sudbi, knez je stupio na podvig služenja „onoga koji sad zadržava“ ruske zemlje – državnog zaštitnika čistote crkvenog veroučenja. Podvig smirenja je očekivao Svetog Aleksandra u odnosima sa nadmenom i od pobeda presitom tatarskom hordom koja je u to vreme vladala Rusijom kao vazalnom zemljom. Han Batij poslao je da kažu knezu: „Meni je Bog pokorio mnoge narode: zar ti jedan nećeš da se pokoriš mojoj vlasti?“ Videvši u onom što se desilo dopuštenje Božije, Sveti Aleksandar se dobrovoljno pokorio vlasti Tatara.

Reč Božija veli da se ne treba bojati onih koji ubijaju telo, nego onoga koji i dušu i telo može da baci u geenu ognjenu. Duša Rusije živela je i disala blagodaću Crkve. Mongolsko ropstvo joj nije duhovno pretilo, noseći smrt samo državnom telu Rusije, razdrobljene na male kneževine. Smrtna rana bi za Rusiju bilo jeretičko latinstvo. Blagoverni knez je to znao i zato je delo njegovog života bila briga o očuvanju mira sa Hordom, da bi zahvaljujući njemu mogao da sve sile upotrebi na odbijanje rimske agresije.

Aleksej Kivšenko, „Borba Aleksandra Nevskog sa erlom Birgerom“, 1888. (Foto: Wikimedia/history.sgu.ru)
Aleksej Kivšenko, „Borba Aleksandra Nevskog sa erlom Birgerom“, 1888. (Foto: Wikimedia/history.sgu.ru)

Godine 1237. papa je zapovedio nadbiskupu Upsale da povede krstaški pohod protiv ruskih „šizmatika“ i pagana – Finaca. Imenom Svevišnjega Grgur Deveti obećavao je oproštaj greha svim njegovim učesnicima, a palima u boju – večno blaženstvo. Ispunjavajući priziv rimskog prvosveštenika, švedski kralj je 1240. u ruske zemlje poslao mnogobrojnu vojsku pod komandom svog zeta – erla Birgera.

„Gordeći se“, Birger je ljude poslao da poruče Svetom Aleksandru: „Izađi protiv mene, ako možeš da se suprostaviš. Ja sam već ovde, plenim tvoju zemlju“. Uz vojsku su bili rimski sveštenici, koji je trebalo da „krste“ ruske „divljake“. U leto su švedski odredi na lađama ušli u reku Nevu, na ušće Ižore, i tu su napravili logor.

Sveti Aleksandar Nevski im je pošao u susret sa malom družinom, ali sa velikim uzdanjem u Boga. Pre bitke, Ižorac Pelgusije je imao čudesno viđenje. Video je lađu sa veslačima, u magli, i dvojicu lučezarnih vitezova koji su stajali u toj lađi. Bili su to sveti kneževi – mukotrpci Boris i Gljeb. Boris je rekao: „Brate Gljebe, zapovedi da idemo da pomognemo srodniku svome, velikom knezu Aleksandru Svjatoslaviču!“

Papske inkvizicije

Šveđani nisu očekivali skori otpor, i pobeda Rusa bila je potpuna i odlučna. Samo noć koja je nastupila spasla je došljake od potpunog uništenja – natovarene telima poginulih, lađe neprijatelja su pod plaštom noći otišle niz Nevu u more. Pa ipak, lovci na proširenje svojih imanja na račun ruskih zemalja nisu se smirivali. Pape su svim silama nastojale da osvoje Pribaltik. Od 1216. do 1240. bilo je četrdesetak poslanica papskih, koje pokazuju veliku „brigu“ za one koji idu da vojuju „za svetu zemlju, opet stečenu u Livoniji“.

Konačni cilj svih papskih stremljenja i dalje je bio san o porobljavanju ruske Crkve, a osvajanje Livonije bio je samo prvi korak na tom putu. U svojim poslanicama papa naziva pravoslavne narušiteljima katoličke vere, zapoveda da se oružje ne ostavlja do potpune pobede, i na kraju objavljuje Rusiju svojom sopstvenošću na večna vremena, strogo zapovedajući riterima da iskorene „prokleti grčki zakon i prisajedine Rusiju rimskoj crkvi“.

Najusrdniji izvršitelji tih zapovesti postali su fratri – ratnici, koji su dali zavet da oružjem šire katolicizam. Prvu takvu vojno-monašku zajednicu osnovao je u Pribaltiku biskup Albert, nazvavši je Redom mačenosaca ili „bratstvom Hristove vojske“. Godine 1202. papa Inokentije Treći blagoslovio je poduhvat. Od tog časa između nezvanih gostiju i domaćeg življa tog kraja počela je duga i krvava bitka, koja je trajala skoro tri decenije, dok 1236. vojske reda nisu bile konačno poražene.

Pa ipak, ni tada lekcija nije bila naučena. Ostaci mačenosaca su se sledeće godine združili sa pribaltičkim odredom Tevtonskog reda, obrazovavši novi, Livonski red, koji je nastavio da se bori za osvajanje ruskih zemalja. Godine 1240. Nemci su, zbog izdaje, zauzeli Pskov, ali Sveti Aleksandar je iznenadnim pohodom oslobodio grad, čak bez nekog naročitog napora. Nemački namesnici bili su okovani i poslati u Novgorod. Vest o oslobađanju Pskova zapanjila je livonske Nemce, koji su shvatili da se borba približava odlučnom času. U boj su krenule glavne sile reda. Upravo njih je razbio Sveti Aleksandar u poznatom boju na ledu Čudskog jezera, 5. aprila 1242. godine, koji je dobio ime „Bitka na ledu“.

Tom pobedom okončane su mnogoletne pretenzije krstaša, ali to, naravno, nije značilo nestanak dugogodišnje mržnje. Mada su Nemci napustili misao da, uz Livoniju, osvoje i severne ruske zemlje, ipak su, ne jednom, ulazili u krvave sukobe sa pskovskim odredima. Godinu dana pre smrti sveti knez je opet vojevao protiv Zapada: u pohod na Jurjev – Livonski poslao je svog sina Dimitrija i brata Jaroslava.

Izgubivši nadu da će Rusiju osvojiti silom, pape nisu prestale da to pokušavaju lukavstvom i lažima. Godine 1251. papa Inokentije Četvrti poslao je Svetom Aleksandru dva kardinala – Halda i Hemonta. Papa je uveravao da je tobož Aleksandrov otac, veliki knez Jaroslav, nešto pre svoje smrti obećao minoritu Planu Karpiniju da će primiti katolicizam, i samo smrt je sprečila njegovu nameru. Papa je ubeđivao Nevskog da krene očevim stopama, nudeći mu pogodnosti koje će knez dobiti od saveza sa Zapadom, i od pokoravanja papi, predlažući mu kao pomoć u borbi protiv Tatara iste one vitezove od kojih je donedavno Sveti Aleksandar čistio ruske zemlje.

Freska Svetog Aleksandra Nevskog u Crkvi arhangela Mihaila u Moskvi (Foto: Wikimedia/shakko, CC BY-SA 3.0)

Šta je na to mogao da odgovori blagoverni knez, revnitelj i zaštitnik ruskog pravoslavlja? Poslanici su bili odlučno odbijeni. Sveti Aleksandar je odgovorio: „Posavetovavši se sa mudracima svojim, razmotrismo sve, od Adama do potopa, i od potopa do deobe jezika, i početka Avramova, i od Avrama do ćesara Avgusta, i od početka Avgustovog do Rođenja Hristovog i do Stradanja i Vaskrsenja Njegovog, od Vaskrsenja do Vaznesenja Njegovog na nebo, i do carevanja Konstantina Velikog i do Prvog Vaseljenskog sabora svetih otaca, i od Prvog do Sedmog Sabora. Sve ovo mi dobro znamo… učenjima ovim celosno umujemo… kako se propoveda od Svetih apostola Hristovo Evangelije po svemu svetu, kao i predanja Svetih otaca Sedam Vaseljenskih Sabora. I sve ovo, kao ono što nam je poznato, čuvamo, a Od vas učenja ne primamo, ne primamo, i reči vaše ne slušamo“.

Poštovanje kneza kao svetog zastupnika Rusije ustanovljeno je odmah pošto se upokojio. „Dragoceni izdanče sveštenog korena“, molitveno priziva Crkva blagovernog kneza, „blaženi Aleksandre, tebe javi Hristos ruskoj zemlji kao neku božansku riznicu… Raduj se, ti koji si prezreo latinske dogmate i ni u šta nisi računao njihove prevare! Raduj se, zastupniče zemlje ruske. Moli Gospoda, koji ti je darovao blagodat, da državu srodnika tvojih učini Bogu ugodnom i da sinovima Rusije daruje spasenje“.[5]

Aleksandar Nevski predstavlja za Rusiju ono što je sveti knez Lazar za Srbiju – branitelja otadžbine i vere. Vojnim pobedama zaustavio je prodore nemačkih, švedskih i mongolskih osvajača, udarajući tako temelje današnje Rusije.[6]

Biste Svetog kneza Aleksandra Nevskog, u čast 800. godišnjice njegovog rođenja, biće postavljene ove godine u Lavri Aleksandra Nevskog u Sankt Peterburgu i u Beogradu, na trgu ispred hrama Aleksandra Nevskog, što će predstavljati simboličan izraz buduće saradnje ova dva grada, kao i nastavak saradnje Rusije i Srbije. Njihov autor je vajar, član Saveza umetnika Rusije Anatolij Dementjev, koji je i autor spomenika Puškinu na Azovu i Čehova u Taganrogu.[7]

Ovaj spomenik će, nakon što stigne u Lavru Aleksandra Nevskog u Sankt Peterburgu, gde će biti osveštan, do početka oktobra biti prebačen u Beograd, gde će biti postavljen ispred crkve Aleksandra Nevskog na Dorćolu. Bista predstavlja poklon Sankt Peterburga Beogradu povodom obeležavanja 800 godina od rođenja ove velike istorijske ličnosti. Zapravo su izrađene tri ovakve biste. Jedna će se nalaziti u Beogradu, druga u Sveto-Trojickoj lavri Aleksandra Nevskog, a treća u Lenjingradskoj oblasti, kod Kingisepa, u manastiru Lavre Aleksandra Nevskog. Beogradski spomenik je najveći od ova tri. Sa postoljem će biti visok preko tri metra i težak četiri i po tone. Natpis na postolju izrađen je u zlatnim listićima po srebru srpskom ćirilicom.[8]

Vojskovođa i diplomata

Između 500 ličnosti Rusije proglašen je za najveću ličnost ruske istorije 2008. godine. Prema rezultatima opsežne ankete Rusa 28. decembra 2008. godine, Aleksandar Nevski izabran je „u ime Rusije“. Međutim, u istorijskoj nauci ne postoji jedinstvena procena aktivnosti Aleksandra Nevskog, stavovi istoričara o njegovoj ličnosti su različiti, ponekad direktno suprotni. Stolećima se verovalo da je Aleksandar Nevski igrao izuzetnu ulogu u ruskoj istoriji u onom dramatičnom periodu kada je Rusija bila pogođena sa tri strane, viđen je kao predak loze moskovskih suverena i veliki zaštitnik pravoslavne Crkve. Takva kanonizacija Aleksandra Jaroslaviča na kraju je počela izazivati otpor. Kako navodi šef Odeljenja za rusku istoriju Moskovskog državnog univerziteta N. S. Borisov, „ljubitelji uništavanja mitova neprestano podrivaju Aleksandra Nevskog i pokušavaju da dokažu da je izdao i svog brata i Tatare na ruskom tlu, a generalno nije jasno zašto se smatra velikim zapovednikom. Takva diskreditacija Aleksandra Nevskog stalno se susreće u literaturi. Kakav je on zapravo bio? Izvori ne dozvoljavaju da se na to pitanje odgovori sa stopostotnom sigurnošću“.

Prema kanonskoj verziji, Aleksandar Nevski smatra se svecem, svojevrsnom zlatnom legendom srednjovekovne Rusije. U 13. veku Rusija je bila izložena udarcima sa tri strane – katoličkog Zapada, mongolskih Tatara i Litvanije. Aleksandar Nevski, koji u čitavom životu nije izgubio nijednu bitku, pokazao je talent vojskovođe i diplomate, pomirivši se s najmoćnijim (ali istovremeno i tolerantnijim) neprijateljem – Zlatnom Hordom – i odbijajući napad Nemaca, istovremeno braneći pravoslavlje od katoličke ekspanzije. Vlast je ovo tumačenje zvanično podržala u predrevolucionarno i sovjetsko doba, kao i Ruska pravoslavna crkva. Idealizacija Aleksandra dostigla je zenit pre Velikog otadžbinskog rata, tokom, i u prvim decenijama nakon njega. U popularnoj kulturi, ova slika snimljena je u filmu „Aleksandar Nevski“ Sergeja Ejzenštajna.

Lev Gumiljev je, kao predstavnik evroazijstva i njihove procene, u Aleksandru Nevskom video arhitektu hipotetičkog rusko-hordskog saveza. On tvrdi da je 1251. godine „Aleksandar došao u hordu Batu, sprijateljio se, a zatim pobratimio sa sinom Sartakom, usled čega je postao sin hana i 1252. godine doveo Tatarski korpus u Rusiju“. Sa stanovišta Gumiljeva i njegovih sledbenika, Aleksandrovi prijateljski odnosi sa Batuom, čije je poštovanje uživao, sinom Sartakom i naslednikom kanom Berkeom, omogućili su uspostavljanje najmirnijih odnosa sa Hordom, što je doprinelo sintezi istočnoslovenske i mongolsko-tatarske kulture.

Treća grupa istoričara, koja se generalno slaže sa pragmatičnom prirodom dela Aleksandra Nevskog, veruje da je objektivno imao negativnu ulogu u istoriji Rusije. Skeptični istoričari (Igor Danilevski, Sergej Smirnov) veruju da je tradicionalna slika Aleksandra Nevskog kao genijalnog vojskovđe i patriote preterana. Fokusiraju se na svedočenja u kojima je Aleksander Nevski bio željan vlasti i okrutna osoba. Takođe izražavaju sumnju u razmere livonske pretnje Rusiji i stvarni vojni značaj sukoba na Nevi i Čudskom jezeru. Prema njihovom tumačenju, nije bilo ozbiljne pretnje od nemačkih vitezova (a Ledena bitka nije bila velika bitka) i primera Litve (u koju su prešli brojni ruski prinčevi sa svojim zemljama); prema Danilevskom, pokazao je da je uspešna borba protiv Tatara sasvim moguća. Aleksandar Nevski namerno je stupio u savez sa Tatarima kako bi ih iskoristio za jačanje svoje lične moći. Dugoročno gledano, njegov izbor predodredio je formiranje despotske moći u Rusiji.[9]

Hram Svetog Aleksandra Nevskog u Sofiji (Foto: Wikimedia/Flickr/Deensel, CC BY 2.0)
Hram Svetog Aleksandra Nevskog u Sofiji (Foto: Wikimedia/Flickr/Deensel, CC BY 2.0)

Aleksandar Nevski, zaključivši savez sa Hordom, potčinio je Novgorod uticaju Horde. Proširio je tatarsku vlast na Novgorod, koji Tatari nikada nisu osvojili.

Kanonizovan je od strane Ruske pravoslavne crkve u liku vernika pod mitropolitom Makarijem u moskovskoj crkvi 1547. godine.

 

Ostoja Vojinović je istoričar i publicista. Ekskluzivno za Novi Standard.

________________________________________________________________________________________________

Uputnice:

[1] https://mediasfera.rs/2017/09/11/sveti-aleksandar-nevski-knez-ratnik-medju-svecima

[2] https://rs.sputniknews.com/20210513/aleksandar-nevski-800-godina-od-rodjenja-zastitnika-rusijevideo-1125341194.html

[3] https://srpska.pravoslavie.ru/141719.html

[4] https://tass.ru/obschestvo/12362841

[5] http://sabornik.rs/index.php/kolona-urednika/2106-aleksandarnevskiusrbiji

[6] https://hronograf.net/2017/09/12/sveti-aleksandar-nevski/

[7] http://balkanrus.com/sr/23029-biste-kneza-aleksandra-nevskog-bic-e-postavljene-u-cast-800-godina-od-njegovog-rodjenja-u-sankt-peterburgu-i-beogradu/

[8] https://rs.rbth.com/zivot/93405-spomenik-aleksandru-nevskom-u-beogradu

[9] https://optolov.ru/bs/steny-i-nastennye-pokrytiya/kratkaya-biografiya-aleksandra-nevskogo-aleksandr-nevskii-biografiya.html

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Gmihail, CC BY-SA 3.0 RS

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Istorija, Kolumna
Pratite nas na YouTube-u