Urbana legenda prema kojoj u srećnim društvima ostvarenih demokratskih principa građani ne znaju imena svojih političara na čelnim mestima u državi u Srbiji ne bi mogla smisleno da zaživi ni u pomenutom obliku – kao mit ili fikcija. Ovde, naime, javni život biva obeležen snažnom medijskom i drugom prisutnošću političara i njima pridruženih faca zavisnih od domašaja njihove moći. Pored sportista, kao uslovno apolitične i popularne klase, pažnju plene domaće estradne i rijaliti zvezde koje, premda prividno nisu u dodiru s politikom, bivaju svojevrsno magleno sazvežđe – jato zvezda padalica koje kruži oko magneta vlastodržačke moći. U prvi plan medijske „pokrivenosti“ često iskaču i akteri van pomenutih kategorija, oni čiji je status nešto između – nisu političari, ili rijaliti junaci, od sporta su daleko, ali ipak jesu likovi kojima javnu promociju obezbeđuju odgovarajući ideološki diskurs i volja političkog miljea, dok im rijaliti – estetika i estradna kultura diktiraju estetsko formatiranje i odgovarajući stil. Ovi „između likovi“ ne samo da zaokupljaju društvenu pažnju već postavljaju normative, diktiraju orijentire, zadaju društvene teme i bitna pitanja!
U haotičnoj nedelji za nama zapaženo je bilo istupanje aktera upravo iz pomenute „između“ kategorije. U medijskoj žiži, u pomenutom smislu, našla se guvernerka Narodne banke Srbije. Nabrajajući pritiske i neprijatnosti svog zahtevnog posla, a hvaleći se podrškom koju joj pruža predsednik države, guvernerka Jorgovanka Tabaković izgovorila je rečenicu kojom se momentalno vinula u visine vredne društvenog nezaborava: „Ja mu često kažem ’Aleksandre, da li te je dostojan ovaj narod?’“
Kako se predsednik snalazi u delikatnoj situaciji u koju ga „survava“ jedno zapravo brutalno pitanje nije ovom prilikom otkriveno, ali usred nagađanja i nedoumica, u komentarima koje je na pomenutu zagonetku za predsednika ubrzo dalo „pola Srbije“, spontano je oblikovan, takoreći zacementiran, paralelni odgovor: Srbi, a verovatno ni sam predsednik Vučić, nisu dostojni ovakve guvernerke! To uverenje je sada konačno, a podržano je i predstavama koje se pletu oko lika gospođe Tabaković, umećem takozvanih majstora za „glancanje imidža“ predstavljanog kao osavremenjena ženska verzija Laze Pačua, srpskog finansijskog genija s početka 20. veka.
Dok je guvernerka uspostavljala nove standarde ovdašnjeg javnog govora u prisustvu moći, na drugoj strani pažnju je plenio neko ko je, takođe milošću sudbine, a pre svega okolnosti globalne pandemije, postao persona od javne važnosti. Reč je o penzionisanom profesoru epidemiologije dr Zoranu Radovanoviću, koji ne odustaje od „svakodnevnog poziva kriznom štabu i vrhu države da uvedu kovid propusnice, ograniče kretanje i osnovna ljudska prava većem delu građana Srbije“. I ovaj uticajni i (ne)odgovorni između lik piše pismo predsedniku Vučiću, tumačeći srpski ustav u skladu s idejom da bi država trebalo da građanima uvede surova ograničenja i ukine slobode. Kaza Radovanović: „U Vladi Srbije bezrazložno strepe od reakcije EU, jer se Evropski sud za ljudska prava ovog aprila izjasnio da obavezna vakcinacija ne povređuje pravo na poštovanje privatnog života po čl. 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima (slučaj Vavrička i drugi protiv Češke Republike) (…) Dok tražimo nepostojeću trunku u svom oku, pravimo se da ne vidimo ogromni balvan. Niko nam, naime, ne bi zamerio ako, poput mnogih zapadnih zemalja, uvedemo potrebne mere, ali stoji optužba da nismo demokratski, već hibridni režim.“
Tako razmišlja „važan lik“ s javne scene, ne ustežući se da objavi kako želi da njegove ideje postanu zakon. Ruku mu pružaju viđene galamdžije u medijskom svetu, pa tako, već koliko sutradan, razmetljivo, u TV programu, neki oglašavaju svoju „totalnu netoleranciju prema nevakcinisanima“, uz poruke da „država treba da uzme stvar u svoje ruke, da uvede obaveznu vakcinaciju i kovid propusnice“.
Ugledno kritičko pero, inače i Politikin kolumnista, povodom činjenice da je u Srbiji sve jači pritisak za trećom dozom vakcine, postavlja ironično pitanje: Da li je reč o dirljivoj brizi za zdravlje ljudi ili, daleko bilo, postoje i neki mračni komercijalni interesi? U istom podrugljivom tonu, ovaj autor uočava da „igrom slučaja, baš u trenutku kada farmaceutske kuće kreću u svoju novu kampanju, i neki od domaćih stručnjaka insistiraju da se posle druge doze mora primiti treća, spasonosna“.
Kako razumeti pobude ne samo pomenutih već i sveprisutnog mnoštva drugih ljudi od važnosti koji svojim porukama javnosti nastoje da baš oni oblikuju javni diskurs u Srbiji? Za razliku od velikog i bezazlenijeg jata „poznatih zato što su poznati“ i zadovoljnih sa čuvenih vorholovskih pet minuta slave u javnom ogledalu, ovi drugi, dakle „važni ljudi“, ne žele samo da budu viđeni već i da utiču i oblikuju javnu svest.
Profesionalno šaroliko društvo „eminentnih“ svojim činjenjem često, pored toga što ovde oblikuje od raznih centara moći željeno stanovište, uspeva da nanese ozbiljne štete društvenoj zajednici. Kako to biva kada „uticajni“ deluju u zadatom smeru i prema definisanom cilju, pokazano je nedavno u udruženom, medijskom i ekspertskom, poduhvatu umanjivanja broja žrtava u Jasenovcu. Sve to beše „naučno“ i „odgovorno“, a upravo je ova stručna i etička kvalifikacija isprovocirala ravno stotinu srpskih istoričara, akademika, univerzitetskih profesora i intelektualaca da se javnosti obrate Protestnim pismom (objavljujemo ga u ovom broju) i rečima: „Proteklih dana na najuticajnijim medijima u Srbiji, u javnim nastupima direktora Muzeja žrtava genocida Dejana Ristića i hrvatskog istoričara Ive Goldštajna, nastavljena je kampanja umanjivanja broja srpskih žrtava u logoru smrti Jasenovac. Prvi put Radio-televizija Srbije, Politika i Tanjug, javno i bez zazora, bez dijaloga sa nepristrasnim stručnjacima, učestvuju u besramnoj ’licitaciji’ brojem zverski ubijenih Srba i posledičnom relativizovanju hrvatskog genocida nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu.“
Razmišljanja o pobudama „važnih“ pojedinaca i grupa, posebno medijskih aktera, umešanih u rečeno delovanje, posredno prizivaju uvid u jedno skorašnje značajno otkriće: novinari zaposleni u zapadnim medijskim gigantima, stupajući na posao, potpisuju „izjavu o misiji“, što ih obavezuje da će u svom profesionalnom delovanju biti lojalni i javno se zalagati za puno ostvarenje zapadnih vrednosti, afirmaciju i nadmoć transatlantskog saveza!
Kome su obećali svoju odanost domaći protagonisti društvenog života iz klase kojoj ovde posvećujemo pažnju? Kada, „ciglicu po ciglicu“, konstruišu i grade dominantne narative, odnosno „istine“ o pitanjima sudbinski važnim za društvo, čine li oni to po nalozima svog uma i srca, ili je reč o goloj probitačnosti, karijerizmu i volji za moć? Ili (ne)potpisanoj izjavi o nekakvoj ideološkoj misiji? U ovom nabrajanju kao najvažnije iskrsava pitanje: zašto nam se nikako ne čini da traženi odgovor otkriva da su, s plemenitim naumom o služenju nacionalnom interesu, svi ovi „važni“ stupili u mogući tajni pakt s narodom kojem pripadaju i čiju energiju, snagu, harizmatično ime i slavu, podrazumevajuće i nemilosrdno, (zlo)upotrebljavaju?
Izvor Pečat, 17. septembar 2021.
Autor Ljiljana Bogdanović
Naslovna fotografija: Tanjug/Jaroslav Pap
BONUS VIDEO:
