D. Drobnjicki: Demokrate gube kontrolu u SAD

„Povratak u normalu“ pretvorio se u potpuni haos. Pobedonosni hod „odraslih koji su se vratili“ odjednom je nestao i pretvorio u nesposobno tapkanje u mestu

Neverovatne stvari se dešavaju ovih dana u Vašingtonu i širom američke globalne imperije, unutar Pax Americana.

Naravno, pakao se otvorio pod nogama liberalne zapadne elite tokom bekstva vojske Sjedinjenih Država iz Avganistana, ali je poremećaj počeo mnogo ranije. Krvavi haos u Kabulu samo je ogolio sve one probleme koji ranije nisu bili vidljivi široj javnosti. Tačnije, pokušali su da od nje skrivaju te probleme.

Sada ne samo desničarska opoziciona štampa u Sjedinjenim Državama i Evropi stigmatizuje gubitnike u Beloj kući, već i liberalni mejnstrim-mediji otvoreno pišu o brojnim krizama koje su izbile pod kontrolom Demokratske stranke.

Pokazalo se da se inflacija u SAD ne može obuzdati, da migraciona kriza na južnoj granici raste, da kriminal u gradovima buja rekordnom brzinom, da se nižu diplomatski neuspesi, među kojima su i najmanje dva javna skandala u pregovorima između rukovodstva Stejt departmana i kineskih predstavnika, prvo na Aljasci, a zatim u blizini Pekinga.

Ranije je jednoglasno odobravanje bilo koje akcije liberalnog establišmenta od strane svih vodećih medija bilo jedan od glavnih aduta Bajdenove administracije i cele Demokratske stranke SAD. Nije svima bila po volji kontrola takozvane slobodne štampe od strane jedne političke sile, ali je to bio faktor moći.

Faktor koji više ne postoji.

Kako se dogodilo da je liberalna koalicija, koja je vešto i bezobzirno preuzela vlast u Vašingtonu 2020. godine, odjednom počela da gubi kontrolu nad situacijom?

Dolazak Bajdenove administracije u Belu kuću predstavljen je kao „povratak u normalu“. „Haotičnog i nepredvidivog Trampa zamenili su profesionalci“. Tvrdilo se da se sa njima može pregovarati, da su kompetentni, pragmatični i da imaju jedinstveno iskustvo. Drugim rečima: da se ne mora svima sviđati ono što rade, ali da znaju svoj posao. I, činilo se da je to potpuno tačno.

Bajden je u Vašingtonu više od 40 godina. Većina visokih državnih zvaničnika oko njega radila je sa Bilom Klintonom. Potom su zajedno sa predsednikom Obamom odlučivali o sudbini zemlje i sveta. Sve su to ljudi sa dobrim obrazovanjem koji su imali i iskusne mentore. Štaviše, pokazali su nesumnjiv uspeh u svojim aktivnostima.

Njihove težnje se mogu osuditi (a ima za šta), ali su davale rezultat. A sada: kao da su svi odjednom izgubili sve svoje kvalifikacije. Takođe ne treba zaboraviti da je Demokratska partija u proteklim decenijama pokazala izuzetnu disciplinu i solidarnost. Stoga bi, sa svojim čovekom u Beloj kući i većinom u oba doma Kongresa, demokrate mogle barem doneti zakone koji su im potrebni. Sa ambicijom da sebi obezbede dugu jednopartijsku vladavinu, što im je i bio prvobitni plan.

Da bi to izveli, potrebno je bilo da mnogo toga učine: sprovedu izbornu reformu (da obezbede da glasanje bude kao za Bajdena, plus – prenos kontrole nad izbornim procesom na Kongres), izmene imigracioni sistem, pretvore Distrikt Kolumbija u 51. državu u sastavu SAD, a teritoriju Portorika – u 52. Takođe: da prošire sastav Vrhovnog suda i napune ga liberalnim sudijama i da usvoje drugi deo zakona o infrastrukturi (vredan 3,5 biliona dolara), koji se ne odnosi toliko zbog infrastrukture koliko u funkciji radikalnog društvenog inženjeringa osmišljenog da promeni američko društvo.

Iznenađujuće je što to još nije učinjeno. Kongres se vraća u Vašington nakon posle još jednog kolektivnog odmora i odmah će se suočiti sa teškom borbom oko podizanja gornje granice američkog nacionalnog duga. Sistem Federalnih rezervi objavio je još u avgustu da će državna blagajna – uprkos svim hitnim radnjama koje preduzima – ostati bez novca u oktobru-novembru.

Po pravilu, podizanje „plafona“ duga nije lako. Različite političke snage i posebne interesne grupe pokušavaju da preko svojih kongresmena dalje zaduživanje (a samim tim i nastavak rada „štamparije novca“) uvežu sa odlukama koje su za njih važne. Nema sumnje da će i ovog puta biti tako, pogotovo što će se „na gomili“ naći i već pomenuti zakon o infrastrukturi, koji sadrži toliko „zelenih“ projekata sa deljenjem novca svakakvim manjinama da će republikanci teško sve do podržati.

Istina je, demokrate imaju većinu u oba doma Kongresa. Ali, za usvajanje važnih zakona potrebno je pribaviti ne jednostavnu, već kvalifikovanu većinu u Senatu – 60 glasova od 100. Naravno, ovo pravilo se može promeniti glasanjem za takvu izmenu većinom glasova. Međutim, Bela kuća signalizira zakonodavcima da nema potrebe žuriti sa takvom „nuklearnom“ (kako je u Vašingtonu zovu) merom.

Da li je to zato što nije izvestan ishodu kongresnih međuizbora 2022. godine?

Drugo, u Demokratskoj stranci su se pojavili svoji disidenti. Sva američka štampa danas piše o demokratskom senatoru Džou Mančinu koji je otvoreno objavio da ne želi da glasa za „zeleni“ deo zakona o infrastrukturi.

U takvoj situaciji ni intervencija potpredsednice SAD Kamale Haris neće pomoći. Naravno, mogu demokrate privući na svoju stranu nekoliko kolebljivih republikanskih senatora poput Mita Romnija, ali nezadovoljstvo politikom establišmenta ne dolazi samo od Trampovih republikanaca ili umerenih centrističkih demokrata.

Nezadovoljni su i levi ultraši. Starina Sanders nije dobio ni sitniš u vidu položaja ministra rada. Društveno-ekonomski blok Bajdenove administracije predstavljaju u potpunosti „dokazani“ veterani Klintonove Bele kuće, a nikako predstavnici levičara, koji su na mnogo načina pomogli Bajdenu da uđe u Ovalni kabinet.

I to takođe počinje da predstavlja problem, jer ulični umovi i okupljanje mladih u velikim gradovima nisu u vlasti Bajdena, Haris ili Dženifer Psaki, već ljudi poput Aleksandrije Okazio Kortez. A oni ljuljaju brod demokrata iz svojih razloga – čini im se da sadašnja administracija nije dovoljno radikalna.

Uostalom, šta se dogodilo sa takozvanim Alijansom demokratija? Bajden je obećao da će ove jeseni održati samit te nove međunarodne „institucije“. Ali, zasad nema ni najave predstojećeg grandioznog (a upravo je to trebalo da bude) događaja. Da sve bude još gore, zemlje Starog sveta počele su da govore o nezavisnim koracima u spoljnoj i unutrašnjoj evropskoj politici.

Svi dobro pamte da se takve izjave ne daju po prvi put u Berlinu, Parizu i Briselu i da po pravilu ne znače ništa. Ali, jedno je bilo pretiti „evropskom nezavisnošću“ kada se „nemogući Tramp“ bio u Beloj kući, a nešto sasvim drugo – kada su se vratili na vlast „profesionaci sa kojima se lako dogovoriti“.

Takve izjave danas liče „crnu poruku“ globalnom rukovodstvu. Stiče se utisak da liberalna koalicija, nakon uspešnog državnog udara (doduše uz pomoć izbornih procedura), uopšte ne zna šta da radi sa preuzetom vlašću.

„Povratak u normalu“ pretvorio se u potpuni haos. Pobedonosni hod „odraslih koji su se vratili“ odjednom je nestao i pretvorio u nesposobno tapkanje u mestu. Čak nisu u stanju da nekoga između sebe optuže za neuspehe. Ovo uopšte ne znači da globalno načelstvo nije u stanju da se sabere i počne da dovodi stvari u red, barem u onim zemljama koje se smatraju liberalnim demokratijama.

Glavni urednici vodećih medija i dalje mogu biti pozvani na tepih (prema ustaljenoj tradiciji, virtuelni) i „postrojeni“. Partijski funkcioneri takođe mogu biti disciplinovani. A nije prekasno ni za sazivanje samita demokratija. Ovo iziskuje upravo ono o čemu je Džozef Bajden više puta govorio – jedinstvo. Bar u administraciji SAD. Sudeći po tome koliko često sam Bajden ponavlja tu mantru – tamo naprosto nema jedinstva. Pre svega zato što ne postoji jasno razumevanje šta su današnja Amerika, a današnji Zapad.

Za vreme borbe protiv Trampa i populističkih snaga u Evropi, liberalne elite bile su toliko zanesene uništavanjem svega što je činilo osnovu zapadne civilizacije da je danas potpuno neshvatljivo ko će se boriti protiv „autokratija“ celog sveta.

Društva sa četrdeset šest „džendera“?

Ljudi koji svoju istoriju smatraju istorijom ropstva?

Građani sveta sa postindustrijskim profesijama?

Ili, možda, svi oni koje su demokrate tokom borbe za vlast duboko uvredile i naljutile?

Mislim da će se pokušaji da se postigne „jedinstvo“ ipak činiti. Jer, previše toga je u igri. Ali ti pokušaji definitivno neće imati nikakve veze sa demokratijom ili zakonima.

Moraće da ozbiljno prišrafljuju.

Rušenje Trampa nije odmaklo Ameriku od ivice građanskog rata, već je, naprotiv, gurnulo „grad na gori“ u ozbiljan unutrašnji sukob. Takav sukob je doduše bio neophodan vašingtonskoj eliti da bi povratila bar deo izgubljenog autoriteta. Sada treba biti posebno oprezan jer su u poslednje vreme spoljnopolitička pitanja prečesto postajala instrument unutrašnje borbe u Sjedinjenim Državama i na Zapadu u celini.

 

Autor Dmitrij Drobnjicki

 

Naslovna fotografija: Mario Tama/Getty Images

 

Izvor Fakti, 19. septembar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u