Politička upotreba istorije u savremenoj Turskoj

U novije vreme, naročito u poslednjih desetak godina, bici kod Mancikerta iz 1071. sve više se posvećuje pažnja zbog izuzetne simboličke vrednosti za Tursku

Proslava godišnjice bitke kod Mancikerta (tur. Malazgirt), u kojoj su Veliki Seldžuci pobedili vojsku Vizantije, iz godine u godinu u Turskoj dobija sve više na značaju. Reč je o događaju koji se u nauci različito vrednuje po pitanju značaja i posledica.

Bitka kod Mancikerta dogodila se 26. avgusta 1071. godine. Do nje je došlo jer je vizantijski (romejski) car Roman Četvrti Diogen (1068-1071) želeo da konačno zaustavi pljačkaške upade i osvajanja Turaka Seldžuka. U njoj je vizantijska vojska pretrpela katastrofu od malobrojnije seldžučke vojske predvođene sultanom Alp Arslanom (Herojski lav) (1063-1072). Porazu je doprinela izdaja Andronika Duke, sina cezara Jovana, a sam Roman pao je u zarobljeništvo. Nakon postizanja sporazuma o miru, car Roman je vrlo brzo oslobođen. Nedugo potom, u građanskom ratu koji je izbio u Vizantiji, politički protivnici su ga oslepeli i on je od zadobijenih rana i umro. Mnogi istoričari smatrali su da je bitka bila odlučujuća za opadanje moći Vizantije i njenu konačnu propast nekoliko vekova kasnije. Ima i onih mišljenja da je jedna od posledica vizantijskog poraza i pokretanje krstaških ratova.

Iako se u savremenoj nauci vodi polemika da li je ova bitka bila presudna za sudbinu Vizantijskog carstva, nesporno je da je politički vakuum nakon Mancikerta omogućio postepeni prodor i osvajanja Seldžuka, te uspostavljanje sultanata Rum (Rimski sultanat) sa prestonicom u Nikeji. Uprkos pokušaju restauracije vizantijske vlasti u vreme dinastije Komnina (1081-1185), vremenom će se, u narednih nekoliko vekova, turska vlast učvrstiti u Anatoliji, dok će stanovništvo biti islamizovano i asimilovano, pa mnogi današnji Turci imaju neturske korene.

Pobeda kod Mancikerta će se u islamskom svetu stalno pojavljivati kao uzorni model, koji simbolizuje nadmoć islama nad hrišćanstvom. Isprva će je potencirati samo pesnici kako bi se podstaklo na džihad protiv invazije evropskih hrišćana tokom Prvog krstaškog rata. Potom, u 13. veku, u arapskim istorijskim spisima, tom događaju je davana velika važnost i u njima se koristi ideološki potenicijal kojim se naglašava trijumf islama nad hrišćanstvom.

Veći značaj bici u turskoj istoriografiji počeo je da se pridaje od vremena osnivanja turske republike. Nakon pobede u borbi za nezavisnost (1919-1922) i proglašenja sekularne Republike Turske 1923. godine, tražen je istorijski oslonac na kome je mogao da se gradi novi identitet sa otklonom od osmanskog nasleđa. Trijumf kod Mancikerta i potonji seldžučki uspesi u naseljavanju Anatolije između 11. i 13. veka pokazali su se kao idealni jer su geografski definisali buduću tursku otadžbinu. Stoga se izvestan broj turskih naučnika posvetio izučavanju istorije Seldžuka, naročito u sultanatu Rum, kako bi se naučno opravdala politika mlade države. Iako je u novonastaloj sekularnoj republici nacionalna agenda više dobijala na značaju, islamski aspekt nije uvek ignorisan u radovima prve generacije istoričara (detaljnije o ovome zainteresovani mogu da pročitaju više u odličnoj studiji Kerol Hilenbrand – Carole Hillenbrand, Turkish Myth and Muslim Symbol. The Battle of Manzikert, Edinburgh 2007).

„Crvena jabuka“ (2071)

U novije vreme, prevashodno u poslednjih desetak godina, bici se sve više posvećuje pažnja zbog izuzetne simboličke vrednosti za tursku naciju. Uočljivo je da predsednk Turske Redžep Tajip Erdogan želi da etničko i versko seldžučko nasleđe politički eksploatiše. Želeći sebi da dâ na važnosti, Erdogan ne propušta priliku da se poredi sa Alp Arslanom.

U političkoj agendi Erdogana i njegove Partije pravde i razvoja (AKP) više godina unazad se u službi markera političke vizije pojavljuju tri jubileja. To su 2023, 2053. i 2071. godina. Prva označava stogodišnjicu od uspostavljanja moderne turske države u vidu Republike Turske, druga šeststotu godišnjicu osvajanja Carigrada, i treća − hiljadugodišnjicu bitke kod Mancikerta. Iako se poziva na jubilej iz moderne istorije, Erdogan se poslednjih godina sve više odriče tekovina Ataturkove republike i neretko, više indirektno, kritikuje pojedine aspekte njegove politike. Šest vekova od osvajanja Carigrada se vešto koristi u političkoj propagandi na domaćoj sceni u građenju doktrine „nasleđa osvajanja“, sintagme koja se često koristi kako bi se opravdalo tursko prisustvo i trajanje na tim prostorima. Najpoznatiji primer tog „nasleđa osvajanja“ je prošlogodišnje ponovno pretvaranje crkve Svete Sofije u džamiju. Bitka kod Mancikerta se sistematski koristi u politici, dok je sama hiljadugodišnjica „strateški“ odabran datum za nešto u šta tek treba da se pretvori Turska.

Redžep Tajip Erdogan tokom posete Aja Sofiji, Istanbul, 19. jul 2020 (Foto: EPA-EFE/Turkish President Office Handout)
Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan tokom posete Aja Sofiji, Istanbul, 19. jul 2020. (Foto: EPA-EFE/Turkish President Office Handout)

U tom smislu, poslednjih nekoliko godina, sve češće se u govoru Erdogana i njegovih saradnika pominje termin „Crvena jabuka“ (Kızıl Elma). U pitanju je koncept iz turske mitologije kojim se nekada predstavlja neposredni vojni cilj (novi grad ili teritorija), a nekada aludira na želju za globalnom dominacijom. Ovaj simbol naglašen je i u promotivnom muzičkom video spotu turskog Direktorata za komunikacije predstavljenom pred godišnjicu bitke, u avgustu 2020. godine, pod nazivom „Crvena jabuka – marš“ (Kızıl Elma Marşı).

Upadljivo je da se takav spot pojavio u vreme obnovljenog rivalstva sa Grčkom i Kiprom (ali i sa Egiptom i Izraelom) oko nalazišta rezervi fosilnih goriva u istočnom Mediteranu. U tom duhu, u svom govoru na obeležavanju 949. godišnjice, Erdogan je izrazio spremnost da se i politički, ekonomski i vojno brane turski interesi i upozorio druge zemlje da ne testiraju tursko strpljenje i odlučnost. U istom govoru Grčku je direktno prozvao i uvredio izjavljujući „da nisu dostojni vizantijskog nasleđa“, čime je poslao poruku da ne zaslužuju Aja Sofiju, niti pravo na Egej.

Nije tajna da Erdogan ima globalne ambicije, da za početak postane lider sveukupnog islamskog sveta (što je iz različitih razloga neostvarivo), što dobro oslikava natpis na jednom transparentu sa skupa njegovih pristalica iz 2012. godine, „1071, naš pečat na Anadoliji; 2071, naš pečat svetu“. „Crvena jabuka“ ipak na kraju znači i globalnu dominaciju.

Svestan da neće doživeti hiljadugodišnjicu bitke kod Mancikerta, Erdogan poručuje mladim generacijama kako će oni „odgajiti generaciju 2071“ i „da treba da imaju najmanje troje dece“. Prema njegovim rečima, treba da se, „ako Bog da, do 2071. godine dostigne nivo naših osmanskih i seldžučkih predaka“. Kako je primetio analitičar Burak Bekdil, simbolizam 1071-2071 ukazuje i na verski rat a ne na, nekada proklamovanu, politiku „saveza civilizacija“ koju je svojevremeno, dok je to bilo korisno i dok nije krenuo putem islamizacije turskog društva, sam Erdogan zagovarao. Naime, nije ni tajna da Erdogan veruje u nadmoć Turaka sunita i želi da se odgaje „pobožne generacije“, o čemu svedoči porast broja srednjih škola za obrazovanje imama (imam hatip lisesi).

Treba imati u vidu da ovo nije samo Erdoganova politička vizija. Ona ima pristalica kako među njegovim nekadašnjim saradnicima, poput bivšeg premijera Ahmeta Davutoglua (tvorca strategije neoosmanizma), a sada vođe opozicione stranke Partije budućnosti (GP), tako i među drugim protivnicima turskog predsednika.

Upotreba simbola i mita

Uočljivo je da se broj 1071 ističe u situacijama čak do te mere da se i banalizuje. Tako se, primera radi, naglašava da su na pre dve godine otvorenoj najvećoj džamiji u Turskoj, istanbulskoj velikoj Čamlidža džamiji, izgrađenoj u osmansko-seldžučkom stilu, četiri od šest minareta visoki 107.1 metar. Takođe se pominje da konferencijska sala u okviru džamijskog kompleksa može da primi 1.071 posetioca.

Prošle, 2020. godine prilikom restauracije Ahlat Seldžuk Mejdan groblja (Ahlat Seljuk Meydan), najvećeg tursko-islamskog groblja na svetu koje je na UNESKO probnoj listi svetske kulturne baštine, isto se tako isticalo da je od 1.300 spomenika obnovljen 1.071.

Velika Čamildže džamija u Istanbulu (Foto: Wikimedia/Håkan Henriksson (Narking), CC BY-SA 4.0)
Velika Čamildža džamija u Istanbulu (Foto: Wikimedia/Håkan Henriksson (Narking), CC BY-SA 4.0)

Polovinom avgusta ove godine, Direktorat za verske poslove (Diyanet) naložio je da se do godišnjice bitke čita 1.071 hatim u spomen na „mučenike koji su se žrtvovali od dana kada su ove teritorije postale domovina“. Ova simbolika je paradoksalna jer se, zapravo, u čast važne pobede islamske vojske koristi datum iz hrišćanskog kalendara (koji je građanski kalendar u Turskoj), dok se, za sada, zanemaruje muslimanski kalendar.

Paradoksalno je i to što su, iako suniti, Seldžuci u kulturnom smislu više bili persijanizovani. To se ne uklapa u sliku idealnih Turaka, naročito kada se uzmu u obzir, najblaže rečeno, različiti interesi Turske i Irana. Nije prvi put da Erdogan zanemaruje činjenice i događaje tumači na način koji se uklapa u njegovu percepciju prošlosti i viziju budućnosti.

Još jedan od simbola se takođe eksploatiše prilikom prikazivanja bitke kod Mancikerta. Posredi je dvoglavi orao koji je bio vizantijski državni simbol. Nesporno da su Seldžuci u svojoj državnoj heraldici i ideologiji koristili dvoglavog orla. Problem je, međutim, u tome što je njegova upotreba dokumentovana u istorijskim izvorima i arheološkim nalazima tek od 13. veka. Stoga njegovo korišćenje, kako na manifestacijama tako i u serijama i na filmu, koji pokrivaju ranija stoleća, ukazuje na nepreciznost i ideologizovanje nasleđa.

Takva percepcija prošlosti najbolje se ogleda u turskim serijama i filmovima sa istorijskim sadržajem. Turske televizijske serije postale su važan izvozni proizvod, ali i sredstvo za širenje turskog, ne samo kulturnog, već i ekonomskog i političkog uticaja na zemlje regiona.

Nakon uspeha serije „Sulejman Veličanstveni“ (Veličanstveno stoleće) i „Uskrsnuće: Ertugrul“ (Dirilis: Ertugrul), snimljena je i serija o Seldžucima, „Buđenje: Veliki Seldžuci“ (Uyanış: Büyük Selçuklu). Serija je postigla veliki uspeh u Turskoj, ali i u Bangladešu, Pakistanu i Kirgistanu. Na tragu ove uspešne serije snimljen je i nastavak posvećen Alp Arslanu, „Buđenje: Veliki Seldžuci – Ep o Alp Arslanu“, koji će biti emitovan od oktobra 2021. godine. Takođe je snimljen i poseban igrani film posvećen bici „Malazgirt 1071“ (Malazgirt 1071). Treba skrenuti pažnju da se trejler filma „Malazgirt 1071“ završava rečenicom: „Da li ste spremni za hiljadugodišnji rat?“.

Ovakvo gledanje na istoriju i viziju budućnosti naišlo je na otpor arapskih zemalja, naročito Egipta i Saudijske Arabije, koje imaju suprotstavljene interese u odnosu na Tursku po raznim pitanjima. Iako sa izvesnim zakašnjenjem, usledila je i reakcija ovih država u vidu televizijskih serija inspirisanih istorijom, a u kojima je oštro kritikovan osmanski način vladanja arapskim svetom.

Ka hiljadugodišnjici (2021)

Približavanjem jubilarne 950. godišnjice, turske vlasti pridavale su joj sve veću pažnju. Naučni timovi užurbano su radili na otkrivanju samog mesta bitke. U neposrednoj blizini, u Ahlatu, gradu koji nakon bitke pripao Seldžucima, izgrađen je specijalan park (1071 Sultan Alparslan Ahlat Otağı) sa pedeset jurti (šatora) koji simbolizuju turska plemena, dok je dodatnih 16 izgrađeno u sličnom parku u Malazgirtu. Jubilej je obeležen četvorodnevnom manifestacijom čiji je vrhunac predstavljalo obraćanje samog Erdogana u prisustvu brojnih diplomata, u Ahlatu i Malazgirtu.

On je ova dva, za njega tipična nastupa iskoristio da istakne svoje zasluge za ugled Turske u svetu i ponovo naglasi svoju političku agendu. „Turska se od zemlje koja se pre jednog veka borila za opstanak u svojim granicama pretvorila u državu čije se mišljenje sluša, i u regionu, i na svetskoj sceni“, izjavio je Erdogan u Ahalatu i poručio na skupu u Malazgirtu: „Nećemo dozvoliti da neko učini zlo našoj zemlji i našoj naciji. Još jednom obećavamo da od Malazgirta, nulte tačke naše istorije u Anadoliji, nećemo dozvoliti da se preseče put do velike i moćne Turske“.

Kako će se, pak, ubuduće u Turskoj gledati na bitku kod Mancikerta zavisi od novih naučnih saznanja koja će doneti upravo arheološka istraživanja. Dosadašnja iskustva pokazuju da je i u budućnosti moguća politička (zlo)upotreba naučnih dostignuća.

 

Naslovna fotografija: O. Mustafin, . (2018, February 05). Battle of Manzikert. World History Encyclopedia. Retrieved from https://www.worldhistory.org/image/8057/battle-of-manzikert/

 

Tekst je prvobitno objavljen u listu „Pravoslavlje – novine Srpske Patrijaršije“, broj 1308, od 15. septembra 2021.

 

BONUS VIDEO:

Istorija
Pratite nas na YouTube-u