S. Tanasić: Zakon o ćirilici je osnova za uređenje haosa u srpskom jeziku

Država nije donela novi zakon lingvistima, nego je najzad postavila temelje očuvanja i zaštite matičnog jezika i pisma koji su jezgro nacionalnog i kulturnog identiteta

Dugo očekivani Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma konačno postoji. Sročen za nekoliko meseci, usvojen je po hitnom postupku ove sedmice – simbolično, na praznik, Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Primenjivaće se tek za pola godine. Da li smo kao društvo dobili brzopleto sačinjen dokument nevelike moći ili donošenje ovog zakona označava kraj nebrige i početak novog doba za srpski jezik i njegovo izvorno pismo? Dilemu nema prof. dr Sreto Tanasić, predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika SANU.

– Dobili smo zakon koji predstavlja osnovu za rešavanje jezičke situacije, da možemo da krenemo ka uređivanju nereda i haosa u oblasti srpskoga jezika i pisma. Gotovo identičan zakon istovremeno je donesen i u Republici Srpskoj, što je bitno. Naše je društvo veoma zabrinuto za status srpskoga jezika. Mislim da je ta zabrinutost dala podršku vrhu države da prelomi, da se posle tridesetak godina usudi da stavi ovo pitanje ozbiljno na dnevni red – naglašava on u razgovoru za naš list.

Dakle, Srbija najzad ima zakonske osnove i okvire za utvrđivanje i sprovođenje jezičke politike.
– Bilo nam je to potrebno i mnogo pre donošenja Ustava Republike Srbije, odmah posle raskida stare države i srpskog i hrvatskog jezičkog zajedništva. Ispunjen je uslov za utvrđivanje i sprovođenje jezičke politike. Donošenjem ovoga zakona konačno imamo situaciju da je država rekla kako je srpski jezik sa svojim pismom, ćirilicom, bitan i u samom centru očuvanja i zaštite nacionalnog i kulturnog identiteta. Srpski jezik je dodatno, zajedno sa Srpskom pravoslavnom crkvom, i jedan od najznačajnijih objedinjavajućih faktora u situaciji kada srpski narod ne živi u jednoj državi.

Novi zakon je „dodatna podrška” postojećem Zakonu o službenoj upotrebi srpskog jezika i pisama, čija se rešenja i nisu pokazala plodonosnim u unapređenju statusa našeg jezika i ćirilice. Možda je trebalo da bude obrnuto, da novi zakon bude krovni, veće snage i dometa?
– Nismo bili u prilici da pri usvajanju čujemo ova obrazloženja, da nam neko kaže šta u stvari znači „dodatna podrška”. Shvatam da je to u saglasnosti s odlukom da se ovaj zakon donese, a da je ta odluka proistekla iz činjenice da imamo neuređenu i zapuštenu jezičku situaciju, degradiran srpski jezik i pismo. I da je obimniji, ovaj zakon ne može rešiti sve slučajeve. Ipak, on je propisao poveći spisak onih ustanova i mesta gde je obavezna upotreba srpskoga jezika i ćirilice i najavio, što nije bilo ranije, stimulaciju za upotrebu srpskog jezika i ćirilice tamo gde to nije propisano kao obaveza. Zaista se pominje, u dva navrata, da novi zakon mora biti u skladu s pređašnjim. Moraćemo da objasnimo gde se ovi zakoni dodiruju, a gde je novi autonoman. Autonoman je u svim oblastima i institucijama koje su u njemu jasno pobrojane. Najznačajnije je da smo došli na početak organizovanog i odgovornog osmišljavanja i sprovođenja jezičke politike. Manjkavost jeste, a možda se mogla prevazići, pozivanje na prethodni zakon, ali po mom mišljenju nije problem da to u prvim danima po donošenju ovog zakona razrešimo i razjasnimo.

Zar će zaštiti i očuvanju našeg jezika i pisma više doprineti to što ga koriste privredni subjekti zavisni od javnog kapitala, ili moguće olakšice privatnicima koji se opredele za ćirilicu u svom poslovanju, od povećanja broja časova srpskog jezika u školama ili uvođenja srpskog jezika kao obaveznog na svim fakultetima?
– Tu je pomenuto i obrazovanje, od predškolskog do visokog. Nije razrađeno, ali niko ne može da ne poštuje slovo ovoga zakona da se i u obrazovanju on primenjuje. Sada će biti potrebno da se zakonima o obrazovanju to i konkretizuje. Znamo da nam je obrazovanje bolna tačka. Pitanje je kakav je srpski jezik kojim se mi služimo svuda, pa i u obrazovanju. Naše norme časova su tako male da se ne možemo ni porediti s drugim evropskim zemljama i narodima. Time što smo srozali nastavu srpskog jezika pokazujemo da nije bitan. Za bilo koji posao danas pitaju i koji strani jezik govorite, koliko poznajete engleski. Niko ne pita niti proverava znanje srpskog. Na univerzitetu nemamo programe izučavanja srpskog jezika primerene pojedinim oblastima određenih fakulteta.

A sve poslove koje radimo radimo služeći se srpskim jezikom. Tako nam se desi da, recimo, mnoge stvari u vreme pandemije koje su značajne, a prenose nam ih lekari, i naravno novinari, kad pročitamo – ništa ne razumemo. Da imamo nastavu srpskog jezika na medicini, oni ne bi usvajali gramatička pravila. Učili bi da visokostručnu terminologiju i izraze prenesu narodu na razumljiv način, a da to bude potpuno tačno, da ne dolazi do zabuna. Odbor je na tome insistirao, Konferencija univerziteta je to odbila jer „se to uči u osnovnoj školi”. I obrazloženja govore koliko ljudi (ne) znaju značaj srpskoga jezika. Studentska organizacija Beograda, na primer, sama nam se obratila tim povodom jer je, smatraju studenti, srpski jezik važan za svaki posao i deo je našeg kulturnog identiteta.

U jednoj rečenici ovog zakona u kojoj se pominje obrazovanje da li se mogao srpskom jeziku dodeliti natpredmetni status?
– Naravno da bi takav član bio oslonac da dođemo do čega moramo doći – da srpski jezik dobije natpredmetni status, što bi na neki način bilo u sazvučju s malo dužim naslovom ovoga zakona. To će možda biti u nekom predlogu dopuna, pogotovo ako se pokažu veliki otpori u ostvarivanju ideje da srpski jezik u obrazovanju dobije mesto koje mora imati. Očekujem da ova država nije donela zakon samo nama lingvistima nego da ga sprovodi, da zaviri u svaku instituciju i da svaka institucija zna da od danas ne može biti kao što je bilo do sada.

Zakon nije pravljen da bi proterao latinicu.
– Pravljen je u skladu s raspoloženjem naroda da se vrati mesto ćirilici koje joj pripada kao našem izvornom nacionalnom pismu. Radi se o pokušaju da se poništi progon srpske ćirilice iz srpskog naroda i njegovog jezika. Treba znati i reći istinu. Ćirilica je, i samo ćirilica, srpsko nacionalno pismo. Latinica nam je nametnuta, a na njoj smo stvorili značajan deo svoje baštine koje se nećemo i ne možemo odreći. Prisvaja se i naša ćirilička baština, a posebno ono što je na srpskom jeziku pisano latinicom. Moramo naći način da to zaštitimo. Upravo u ovom zakonu, a ako ga uzmemo kao osnovu, on nije ni mali ni štur, zahvaljujući uticaju jezičke struke, predlogu odbora koji je usvojen, postoji odredba da je poseban zadatak i briga o proučavanju i zaštiti srpskoga pisanog nasleđa. U državi do sada nije ni postojala takva svest.

Koju je ulogu u krojenju ovog zakona predlagač poverio Odboru za standardizaciju srpskog jezika?
– Nije direktno učestvovala jezička struka koju kod nas predstavlja Odbor za standardizaciju srpskog jezika kao sveinstitucionalno i svenacionalno srpsko stručno telo najvišega ranga, koje je i osnovano, između ostalog, da brine i o statusu srpskog jezika i uređivanju jezičke politike. Naš glas se mogao čuti jer smo u poslednje vreme dosta govorili o ovom zakonu. Međutim, neću reći da u ovom zakonu nema i naših prstiju. Kada je predlog postao dostupan, pročitali smo ga, dali svoj uglavnom pozitivan stav i sugestije za dopunu. Usvojeni su naši predlozi koji će imati dugoročan značaj ubuduće. Među njima je i briga države o proučavanju i zaštiti našeg pisanog nasleđa, ali i briga o zaštiti srpskog jezika od uticaja političkih i ideoloških pokreta na njegovu gramatičku i leksičku strukturu i standardizaciju, što smo, nažalost, imali priliku da osetimo da se kod nas radi. Najjasnije se to pokazalo kod donošenja zakona o rodnoj ravnopravnosti. Mislimo da smo time doprineli vrednosti ovog zakona. Svaka struka mora da bude servis državi, drugo je pitanje zašto se država do sada nije sistematski i u najbitnijim momentima oslanjala na struku, pa su mnoga loša rešenja, neka i teško popravljiva, donošena ranije.

Vlada osniva Savet za srpski jezik, što je značajna novina. Većina članova tog tela biće predstavnici jezičke struke, imenovani na predlog Odbora za standardizaciju srpskog jezika. Ko će biti članovi?
– Donošenje ovog zakona označava istinski susret države i struke i računamo da će ubuduće tako i ostati. Ne može biti i nema jezičke politike bez saradnje jezičke struke s državom. Zapuštenost srpskog jezika i pisma svedoči da nismo imali definisanu i provođenu jezičku politiku. Kad je i gde je tako, provodi se tuđa jezička politika. Nije naš izum da je jezička politika u centru nacionalne politike ozbiljnih država koje drže do sebe. Struka u saradnji s državom osmišljava jezičku politiku, a jezičku politiku sprovodi država u saradnji s jezičkom strukom. U ovom susretu jezika i države vidim preokret prema onome kako bi trebalo i kako je jedino moguće. Uvažen je naš predlog da natpolovičnu većinu članova budućeg Saveta za srpski jezik čine predstavnici Odbora za standardizaciju. Kada primena ovog zakona postane stvarnost, predložićemo kvalitetne predstavnike, a imamo ih, koji su ozbiljno posvećeni problemima statusa srpskog jezika, opredeljeni da rade na tome da se zaista jezička politika na pravi način osmišljava i provodi kako ovaj zakon ne bi ostao mrtvo slovo na papiru. Neće biti teško da izaberemo dobre predstavnike koji će raditi taj posao odgovorno na dobrobit srpskog naroda. Računam da to neće biti neko malecko telo. Treba da bude među najvećim jer je mnogo stvari koje treba rešavati, a mnogo kasnimo u uređivanju svoje jezičke situacije.

 

Autor Milenija Simić-Miladinović

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/K1 Televizija

 

Izvor Politika, 19. septembar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u