Amerika i pitanje moralnog kredibiliteta

Ako i dalje budemo prihvatali da nam ova i ovakva Amerika drži lecije i arbitrira – odnosno ako u naše ime to nastave da rade političari – onda smo zaslužili sve što od njih budemo dobili

Sigurno se želudac mnogima prevrnuo na vest da je Metju Palmer imenovan za američkog izaslanika za izborne reforme u BiH.

Nije stvar u ličnosti – mogli su Amerikanci da imenuju bilo koga, i opet bi bila ista reakcija. Bar kod pisca ovih redova. Jer, posle načina na koje su sproveli poslednje predsedničke izbore u svojoj zemlji, Amerikanci je trebalo da se pokriju ušima, a ne da glume velike apostole demokratije u tuđim zemljama. To, međutim, nisu oni.

Samo (neka mi ne zamere čitaoci, ali mislim da je ovde lični ton relevantan za temu) ne mogu da prihvatim i dalje – niti sam ikada mogao da prihvatim od povratka u zemlju – da smo to mi. Odnosno da političari koji nas predstavljaju prihvataju da im predstavnici najagresivnije zemlje na svetu, šampiona zločinačkog delovanja, drže lekcije o bilo čemu.

I oni i njihovi NVO plaćenici.

Ako je, iz raznoraznih razloga, nekima i dalje teško da pojme razorne i pogubne posledice američke spoljne politike u posthladnoratovskom vremenu, a pogotovo u 21. veku – evo jedne mini-studije slučaja koja se odnosi na Avganistan, odnosno na jedan segment američke agresije na tu zemlju.

Griža savesti

Krajem jula ove godine, jedan bivši pripadnik američke Nacionalne agencije za bezbednost – NSA – osuđen je na 45 meseci zatvora za odavanje državnih tajni. Naime, krenuvši stopama Asanža, Snoudena i Čelsi Mening, 33-ogodišnji Danijel Hejl je, ophrvan grižom savesti, objavio poverljiva američka dokumenta o zločinačkom američkom programu ubijanja ljudi dronovima, u kojem je i sam učestvovao.

To da je Hejl potomak čuvenog američkog revolucionarnog heroja Nejtana Hejla – koji je, pre nego što će ga Britanci obesiti za špijunažu, prkosno izjavio da mu je žao što ima samo jedan život da da za otadžbinu – samo govori o razmerama američkog pada i nedostojnosti da se ta zemlja postavlja kao sudija bilo kome drugom na zemaljskoj kugli.

Poput svog slavnog pretka, i Danijel je dao inspirativan govor suočen sa kaznom u sudnici, rekavši, između ostalog, da je „bilo neophodno raskrinkati laž da nas ratovanje dronovima čini bezbednim, da su naši životi vredniji od njihovih… Ovde sam zato što sam ukrao nešto na šta nisam imao prava – dragoceni ljudski život. Nisam mogao više da živim u svetu u kojem se ljudi prave da ne vide da se neke stvari događaju…“

Procenjuje se da su, od 2004. godine do danas, američki dronovi pod kontrolom američke vojske i CIA, usmrtili između 9.000 i 17.000 ljudi širom sveta, uključujući i do 2.200 dece. Po Hejlovim rečima, „u ratovanju dronovima desi se da su devet od 10 ubijenih nevini… morate da ubijete deo svoje savesti da biste radili svoj posao“.

Članovi porodice Avganistanca ubijenog u napadu američkih dronova tokom molitve na groblju, Kabul, 13. septembar 2021. (Foto: AP Photo/Bernat Armangue)
Članovi porodice Avganistanca ubijenog u napadu američkih dronova tokom molitve na groblju, Kabul, 13. septembar 2021. (Foto: AP Photo/Bernat Armangue)

Najnoviji primer ovog čudovišno dehumanizovanog ubijanja je ubistvo desetoro civila u Kabulu 29. avgusta, uključujući sedmoro dece iz iste porodice, u navodnom pokušaju likvidacije ISIS terorista. Kao i obično, iz Vašingtona su upućena „izvinjenja“, ali će, izgleda, uprkos zahtevima novih avganistanskih vlasti da Amerikanci odgovaraju ne samo za to, već i za ubistva svih civila u toj zemlji u poslednjih 20 godina, jedini koji će stvarno biti kažnjen biti čovek koji je razotkrio ceo taj američki udruženi zločinački poduhvat.

Hejl je, obrazlažući sudiji svoj postupak, ručno napisao pismo koje bi svako ko iole vlada engleskim trebalo da pročita. Ono počinje ilustrativnim citatom američkog admirala Džina Laroka iz 1995: „Mi sada ubijamo ljude a da ih nikad ne vidimo. Sada pritisnete dugme sa daljine od više hiljada milja… Pošto se sve to radi daljinski, nema griže savesti… A onda se trijumfalno vratimo kući.“

Sam Hejl u pismu otvoreno govori o svom posttraumatskom stresnom poremećaju i depresiji, uzrokovanim time što je lično video posledice udara dronova na ljudska tela u Avganistanu. Ali, još više time što je najzad shvatio da je „taj rat bio vrlo malo povezan sa sprečavanjem da se terorizam preseli u Sjedinjene Države, a mnogo više sa profitima proizvođača oružja i tzv. odbrambenih podizvođača…  U najdužem, tehnološki najnaprednijem ratu u američkoj istoriji, plaćenika pod ugovorom je bilo dva puta više od vojnika u uniformi, a njihove plate bile su i do deset puta veće“.

Ovaj deo Hejlovog pisma se inače savršeno poklapa sa izjavom Džulijana Asanža iz 2011. da je „cilj da se Avganistan iskoristi za pranje novca američkih i evropskih poreskih obveznika kroz Avganistan, u džepove transnacionalne bezbednosne elite. Cilj je beskrajni rat, a ne uspešan rat“.

Moralni pad

Da podsetimo, Amerikanci su napali Avganistan posle 11. septembra 2001, pod izgovorom da se u toj zemlji krije Osama bin Laden, čovek koji je odgovoran za napad na Svetski trgovinski centar. Talibani su tada tražili od Amerikanaca da im pruže dokaze da je Bin Laden počinilac pre nego što ga izruče. Naravno, umesto dokaza usledila je agresija.

Sam Bin Laden je, u intervjuu za Al džaziru nekoliko dana kasnije, odbacio optužbe da je organizovao taj napad. Koji bi istinski terorista demantovao svoje učešće u najspektakularnijem terorističkom napadu u istoriji da je iole imao veze sa istim?

Trenutak rušenja kule Svetskog trgovinskog centra u Njujorku nakon terorističkog napada Al kaide, 11. septembar 2001. (Foto: AP Photo/Roberto Robanne)
Trenutak rušenja kula Svetskog trgovinskog centra u Njujorku nakon terorističkog napada Al kaide, 11. septembar 2001. (Foto: AP Photo/Roberto Robanne)

Ali Vašingtonu je samo trebao izgovor za nastavak britanske „velike igre“ vezane za kontrolu ključnog evroazijskog čvorišta – a i za ponovno pokretanje proizvodnje opijumskog maka. I nije samo reč o Avganistanu. Pisac ovih redova više puta je u medijima u proteklih desetak godina citirao svedočenje Veslija Klarka o tome šta je čuo u Pentagonu u danima i nedeljama posle 11. septembra 2001. Ukratko, već je postojao spreman plan da se napadne sedam država u narednih pet godina – Irak, Sirija, Liban, Libija, Somalija, Sudan i Iran.

Drugim rečima, postoji lično svedočenje jednog (bar u SAD) uglednog penzionisanog generala o američkom planu za agresiju protiv više zemalja, odnosno zločin protiv svetskog mira. I, kao i u slučaju zločinačke agresije na SRJ, parafrazirajući čuveni nemački dokumentarac – počelo je sa jednom laži.

I sada, znajući sve ovo – a neki od nas i mnogo više – treba da prihvatimo američke „dobre usluge“ mešanja u naše stvari… Da prihvatimo da nas predstavnici jedne zemlje, koja je oličenje udruženog globalnog zločinačkog poduhvata, „uče“ bilo čemu ili, još gore, da nam drže moralne pridike. Samo zato što su se samoproglasili za „demokrate“ treba da prihvatimo da su „dobri“, tj. bolji od nas. Ili zato što, kao neki od njihovih muških ambasadora, imaju „muževe“ i signaliziraju vrlinu mahnito mašući zastavama duginih boja – samo da se domoroci ne bi dosetili svih zločina koje su počinili i nastavljaju da čine (samo) u ovom veku.

Još jedan detalj iz Hejlovog pisma sudiji govori o stepenima američkog moralnog pada i o tome ko nam se nameće kao svetski „dobročinitelj“. Pri kraju Hejl opisuje scenu u kojoj su ga kolege sa posla pozvale na druženje i „zbližavanje“, koje se sastojalo od uživanja u arhivskim snimcima udara dronom na ljude nekoliko hiljada milja daleko, u „prizorima poslednjih trenutaka života ljudi bez lica“. To se u tim krugovima popularno naziva „ratnom pornografijom“, i redovno se upražnjava.

Ako nastavimo da prihvatamo da nam predstavnici ovako bolesne i zločinačke „civilizacije“ drže lekcije i arbitriraju (kad su pitali Gandija šta misli o zapadnoj civilizaciji, on je odgovorio da zvuči kao jako dobra zamisao) – odnosno ako u naše ime to nastave da rade političari – onda smo zaslužili sve što od njih budemo i dobili.

Američke zastave oko obeliska Vašington u Vašingtonu, 18. decembar 2020. (Foto: AP Photo/Manuel Balce Ceneta)

Čak je i čuveni pukovnik Kurc iz „Apokalipse danas“, u sjajnom tumačenju Marlona Branda, svestan da je i sam okrvavio ruke do ramena u džunglama Vijetnama, znao s kim ima posla kada se zapitao, misleći na svoje pretpostavljene – „Kako se to naziva kada ubice optuže ubicu?“ I, zatim, sam sebi odgovorio: „Laž“.

 

Naslovna fotografija: Girma Nigusse on Unsplash 

 

Izvor sveosrpskoj.com

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u